Sandžak, Novi Pazar… Nusret: Mi smo se virkali! Pazarc koji se ne plaši istine

Sandžak, Novi Pazar: Izgleda umorno. Nusret upravlja rečima kao onaj dečak s jaza ili kao Jeni Pazar. Ja sam Pazarac i Sandžaklija, imam stotinu očiju i ušiju za rodni grad.

Šeher je ponekad svojeglav – temperamentan, to dobro znam. Nusret Dečković nije samo glas – on je osećaj čaršije pretočen u Sandžak. Sa ponosom prolazi kroz sokake i mahale.

Ima Sandžaklija koji nose svoje godine na licu, a ima i onih koji ih čuvaju u srcu. On je jedan od tih. Kad besedi o životu, ne seća se mnogo onoga što je bilo teško.

Više voli da se seti svega što je vredelo – starih sokaka, otvorenih avlija, komšijskog “selam allejkum” i musafira koji su znali da dođu bez poziva i ostanu bez žurbe.

Neznani junak sa Avale je Sulejman Balić iz Duge Poljane

Uspomena našeg prijatelja ni malo ne liči na prošlost, već više zbori o budućnosti. – Izgledate srećno. – Novi Pazar je grad heroja. Neznani junak sa Avale je Sulejman Balić iz Duge Poljane, između Novog Pazara i Sjenice – otkriva fenomenalni Nusret Dečković.

Sto godina prošlo je od pogibije beogradskog Neznanog junaka, sinonima za sve žrtve u Prvom svetskom ratu, ali se tek odnedavno počelo govoriti da se radi o vojniku Sulejmanu Baliću.

Tako tvrde ugledni istoričari iz Beograda i Sarajeva. Prema njihovim tvrdnjama, objavljenim u nekoliko naučnih studija originalnog karaktera, Sulejman Balić, sandžački Bošnjak je rođen u Dugoj Poljani, živopisnom krajoliku, na obodu Pešterske visoravni, između Novog Pazara i Sjenice. Poginuo je na Avali, boreći se u Velikom ratu, u srpskoj vojsci protiv Austrougarske.

Na Donjoj Pešteri, u tutinskom selu Dobri Dub i danas živi nekoliko porodica s prezimenom Balić. Neki od njih, poput Ramiza Balića, iz priča svojih predaka tvrde da je u grobu neznanog junaka, njihov rođak Sulejman.

”Još su naši potomci, za Titova doba, pričali da je naš Suljo taj neznani junak, ali se niko nije usuđivao da o tome javno progovori. To je bila tajna, zbog politike i zato se šutjelo. Možda bi sad, kad se o svemu otvoreno govori, trebala i ova dilema da se rasvijetli.

Naravno, za nas nije zagonetka, ali jeste za srpsku javnost.

Mi nemamo konkretnih dokaza za ovu tvrdnju, ali s koljena na koljeno se prenosio amanet starih, da se ne zaboravi, gdje počiva naš Sulejman”, kaže Ramiz Balić.

Kad šeher isprati tragove

Nusret je rođen u Novom Pazaru, ponikao iz pazarskih mahala, on je ostao veran Jeni Pazaru čak i kada je istina bolela. – Ali pokušaj da razumeš. Nije to ono što sam nekad imali, mada mi često šapuću da sam sebičan i da samo razgovaram o Titovoj Jugoslaviji. Seća se vremena kada se sreća nije kupovala, već pronalazila u malim stvarima.

U mirisu sveže kuhane kahve, u smehu iz komšiluka, u dugim razgovorima do kasno u noć i u društvu najmilijih sa kojima je i tišina imala smisla. Tada se malo imalo, ali se mnogo delilo.

Hleb, vreme, radost, tuga – sve je bilo zajedničko.

Roditelji kao primer

Za mnoge je postao simbol plemenitosti i dostojanstva, čovek koji ne traži aplauze, već da se konačno – vrati stari sjaj Novom Pazaru.

Smireno kao pravi gospodin, izvlači iz svoje duše ono najbolje. A Nusretu se čini da je život nalik na dućan sa veoma malo prozora. Neke prepreke izgledaju nedostižno.

Najviše voli da svedoči o prijateljstvu. Kaže da je pravi prijatelj onaj kome ne moraš ništa da objašnjavaš, jer te poznaje i kad ćutiš. Takva prijateljstva, muhabeti, ne prave se preko noći.

Ona se grade godinama, kroz dobro i zlo, kroz smeh i suze, kroz bezbroj običnih dana koji kasnije postanu najlepše uspomene.

“Voleli smo iskrenije i snažnije”

Njegove reči nisu istraživačke – one su proživljene, svaka nosi trag života, tuge i nade u bolje sutra. Čitava njegova misao ima duboko značenje. Prema tome, neka bude po pazarski. Nije lako upoznati Novi Pazar. Ali je svakako srčan, hrabar, pošten…

Veoma je izbirljiv i po svojim kriterijumima nema mu ravnog.

A kad ga pitaju šta mu najviše nedostaje, samo se nasmeši i pogleda negde u daljinu. “Vremena, sinko. Nisu bila savršena, ali su Novopazarci nekako bili bliži. Omladina danas teško napreduje, jer mnogi nisu spremni da se posvete radu i ulože dovoljno truda.

Njihova odeća nimalo ne odgovara kulturnoj baštini Bošnjaka. Moraju da budu skromni i prirodni.

Nikada ne treba da zaborave svoje korene” – kazao je.

Nusret Dečković Nusko – Novi Pazar

Odavno je prošao kroz kapiju ulaznih vrata, Pazar ih je hitro otvorio, pa svi dođoše na korzo. Prirodno je da svako želi da ispriča svoju anegdotu i da se predstavi Sandžaku u najboljem svetlu.

Nusko traži informacije da bi ih mogao preneti u svoje srce. I stvarno, u pomenutim dogodovštinama prošlo vreme nije samo prošlost. To su sokaci kojima još uvek čuje korake, avlije u kojima još odzvanja dečiji smeh, lica drugih osoba kojih više nema i šeher koji je zauvek ostao mlad u njegovom sećanju.

“Dođeš sa odmora čeka te trinaesta plata”

U početku nije hteo ni da čuje za raspad pazarskih giganata, a sad je spreman da otome razgovara satima. –“Napravljeni smo od istog materijala”. Nusko veruju da će fabrike ponovo da rade. Ponaša se tako prijateljski, tako kraljevski. Voli svoj grad. Ne zato što je najlepši na dunjaluku, već zato što je njegov.

Neke ulice imaju istinitu bajku, svaki ćošak poznatu uspomenu, a poneki stari zid čuva deo pazarskog života. Bio je Pazarac koji je svoj radni vek proveo u fabrici, pošteno i vredno radeći svoj posao.

Svakog jutra ga je čekao novi radni zadatak, odgovorno izvršavajući svoje obaveze i ne žaleći se na težinu rada. Iza njega su ostali trud, čist obraz i sećanja na jedno vreme u kojem su se Novopazarci cenili po onome što su svojim rukama stvarali.

Čuvena pazarska porodica Dečković

U vremenu tišine i svetu tehnologije, Nusret je izabrao kaljave sokake, da se bori i da nikada ne okrene leća rodnom gradu. Ta uobičajna novinarska znatiželja, odvela me je po ko zna koji put, na pazarsku kaldrmu. – To su bili srećni dani. Bez prebijene pare bio si bogat. Na radnim akcijama se radilo udarnički i sa velikim entuzijazmom.

Ovo se više nikada ne ponavlja. A baš smo ponosni na sandžačku zemlju. Te ljubavi bile su iskrene. Dobro srce uvak ima šta da pruži – objašnjava gost Radio-televizije Novi Pazar.

Moja čaršija, pomisli nebični Pazarac. Možda su se vremena promenila. Možda su sokaci utihnuli, avlije se zatvorile, a stanovnici postali užurbani. Ali on veruje da sreća još postoji.

Samo je treba tražiti tamo gde je oduvek bila – među Sandžaklijama, u prijateljstvu, u ljubavi prema svom gradu i u zahvalnosti za svaki dan koji nam je dat.

Šetnja kroz radne akcije

Jedan od onih koji je svoje mladalačke dane proveo na radnim akcijama jeste i naš sagovornik, koji sa osmehom i nostalgijom govori o tom vremenu. – Radne akcije su bile mnogo više od običnog rada – bile su škola života, drugarstva i humanosti.

Kao bivši akcijaš, sa ponosom se sećam dana provedenih sa mladima iz različitih krajeva, gde smo zajedno radili, pevali i stvarali nova prijateljstva. Umor nakon radnog dana brzo bi zamenili smeh, pesma i druženje uz logorsku vatru. I danas, kada se setim tog vremena, najviše mi nedostaju drugari, sloga i osećaj da zajedno možemo da uradimo nešto važno.

Tu su uspomene koje vreme ne može da izbriše.

U šeheru kraj studene Raške

Šeher se uverio da ne može više čekati onu devojku s jaza. Nusko pripada nekom drugom Pazaru. Njegova dobrota probudila je Staru i Tijesnu čaršiju za koje tada nije znao da moraju da potraju sve ove godine.

Na razvoj trgovine u Novom Pazaru, pored povoljnog geografskog položaja koji je bio od velikog značaja, uticalo je i prirodno bogatstvo kojim su Novi Pazar i njegova okolina raspolagali.

Presudan značaj na rast trgovine imali su putevi koji su prolazili kroz Novi Pazar.

Preko Novog Pazara vršene su trgovinske razmene putevima iz Venecije, Dubrovnika i Bosne za Sofiju, Jedrene i Carigrad kao i obrnuto. Do Novog Pazara su dolazili najznačajniji srednjebalkanski putevi: Dubrovački, Bosanski, i Zetski. Od Novog Pazara ovi putevi su se račvali u nekoliko pravaca i to: prema Solunu, Carigradu i Beogradu.

Fotografije koje ne blede

Kako je jedan glas iz Sandžaka postao simbol autentičnosti i društvene hrabrosti. – Znate, Novom Pazaru nema premca. Takva blistava istorija. Ničega nije bilo u izobilju, ali ni gladan nije bio niko. Većina nije bila bez odeće, uprkos činjenici da je, obuća recimo, nabavljana samo onda kad se postojeća potpuno upropasti.

Novi Pazar je politički, ekonomski, kulturni i svaki drugi centar Sandžaka. Nalazi se na 290 km južno od Beograda, na deonici starog puta koji preko Ibarske magistrale vodi prema Podgorici i Jadranskom moru.

Smešten je u dolini reka Jošanice, Raške, Deževske i Ljudske, na nadmorskoj visini od 460 m. Okružen je visokim planinama Golijom i Rogoznom i Pešterskom visoravni.

Novi Pazar je osnovan u doba Osmanske Carevine.

Temelje grada je postavio Isa-beg Ishaković, zapovjednik Skopskog i Bosanskog krajišta, kasnije Bosanski sandžakbeg, osnivač Sarajeva i Šapca, naloživši da se u blizini naselja, odnosno srednjovekovnog grada Rasa i njegovog predgrađa Trgovišta, podigne kompleks građevinskih objekata.

Objekte su, kao zadužbinu Isa-baga Ishakovića, činili džamija, karavan-saraj, hamam i pedeset šest dućana. Oni su činili jezgro Novog Pazara.

Snaga reči u rukama Nusreta Dečkovića

S druge strane, higijena je bila na veoma visokom nivou, i to ne samo lična higijena, nego i higijena avlija, sokaka, kuća, življenja, svega. – Deca, naravno, nisu mogla da sede sa odraslima.

Imali su svoju sofru, svoje male jastuke, drvene kašike, pa kad krenu da rastu, onda obezbede svoje mesto pored oca i majke – sa ponosom u glasu zaključio je Pazarac.

Zato i dalje priča. Zbori o nekadašnjem vremenu, o Sandžaklijama, o sreći i prijateljstvu. Ne da bi pobegao od sadašnjosti, već da bi nas podsetio da ne zaboravimo.

Izranja, ukazuje se, na naše oči se otkriva, podignut sa dna predubokog okeana Historije, to čudo, SANDŽAK!

Binasa Malićević