Huna – više od pola veka uz isti posao bez odmora i dana bolovanja

„Rad me je održao.“ Možda upravo ove četiri reči najbolje opisuju životni put Husnija Delića Hune, čoveka koji je više od pola veka proveo u istoj firmi, uz mašine, radionicu i kolege. Za njega posao nikada nije bio samo način da se zaradi plata. Bio je navika, odgovornost, ali i deo života od kojeg se, kako kaže, čovek teško odvaja.

Husnija Delić, kojeg gotovo svi poznaju po nadimku Huna, u Preduzeče za puteve “Novi Pazar -put” došao je 14. avgusta 1970. godine. Počeo je u odeljenju signalizacije. Nakon dve godine otišao je u vojsku, a potom se ponovo vratio na posao. Od tada pa sve do odlaska u penziju 2017. godine prošao je kroz različite poslove i promene koje su se dešavale u preduzeću. I nakon odlaska u penziju nastavio je da radi, sve do ovih dana.

Kada se sve sabere, iza njega je više od pola veka rada. Direktor Ivan Veljović je na skupu organizovanom u njegovu čast rekao da je Delić u preduzeću proveo 54 godine, sedam meseci i 16 dana. Međutim, ni penzija za Hunu nije značila pravi oproštaj od posla. Nastavio je da radi po ugovoru do nedavno.

„Pravi radnik se od svog posla ne odvaja lako“, poručio mu je direktor na oproštajnom skupu.

I teško je pronaći bolju rečenicu za čoveka koji priznaje da decenijama nije želeo da koristio godišnji odmor, ali ni dan bolovonja.

„Malo je nepopularno da kažem, ali nisam koristio odmor 38–40 godina“, priča Huna.

Nije to, kaže, bilo zato što nije voleo da ode negde. U vreme kada su preko firme bili organizovani odlasci na more, išao je sa porodicom. Autobusom firme putovalo se na more, posebno tokom osamdesetih. Ali kada je posao tražio da bude tu, Huna je uglavnom ostajao.

Imao je, ipak, svoj način da pobegne od svakodnevice. Oko trideset godina bavio se lovom.

„Lov mi je bila opsesija. Subotom sam koristio vreme za to, išao po planinama. Možda me je i to malo održalo.“

Danas, kada govori o svom zdravlju, sa ponosom kaže da nije imao ozbiljnijih zdravstvenih problema niti hirurških intervencija. I dalje ima energije za posao i, kako kaže, još bi mogao da radi.

Mašina kojoj je bio posvećen

Posebno mesto u njegovoj priči zauzima jedna mašina.

Krajem osamdesetih godina u firmu je stigao strug „Prvomajska“ iz Raše, proizvodnja iz Hrvatske. Koštao je oko 40.000 tadašnjih nemačkih maraka, što je u to vreme bio veliki novac. Huna je zajedno sa kolegom Emrom Kocom učestvovao u njenoj nabavci, a kasnije ju je sam postavljao, servisirao i održavao.

„Tu sam mašinu ja postavio i servisirao i oko nje radio. Ona mi je stvarno bila u duši.“

Nije dozvoljavao da na njoj radi bilo ko.

Za njega mašina nije bila samo komad opreme. Bila je nešto o čemu je vodio računa kao da je njegovo. Radionica je, priseća se, morala da bude čista i uredna. U nju nije mogao svako da uđe, a na mašinu nije dozvoljavao ni da se nasloni noga, a kamoli da neko radi bez njegovog odobrenja.

Zbog toga su mu kolege ponekad zamerale što je bio strog. Huna se na to nije mnogo obazirao.

„Meni to nije bilo briga. Znao sam šta radim i čuvao sam ono za šta sam bio odgovoran.“

Na toj mašini izrađivali su se različiti delovi – automobilski, kamionski i drugi metalni delovi. Za Hunu je ona predstavljala deo njegovog profesionalnog identiteta. Zato mu, kaže, nije bilo svejedno kada je došlo vreme da je ostavi.

„Bilo mi je žao kada sam je napustio. I sada mi je žao. Ljubav je to.“

Čovek koji nije voleo papir

Huna se kroz razgovor više puta vraća na jednu stvar – posao je uvek morao da bude urađen kako treba.

Kaže da nikada nije pisao sebi zadatke.

„Što bi mi šef dao, ja bih bez papira završio. Nisam pisao. Znao sam šta treba da radim.“

Smatra da je upravo to bio njegov način rada. Nije mnogo pričao o tome koliko radi. Jednostavno je radio.

Kada je postao poslovođa, nije mu bilo lako da prihvati neke stvari koje je smatrao nepravednim. Posebno kada bi neko upisivao prekovremene sate koje, po njegovom mišljenju, nije zaista radio.

„Ja bih mu listu bacio za vrata.“

Nije mu bilo teško ni da kaže radniku da nije u redu da upiše sat i po prekovremenog rada, jer je to vreme proveo na telefonu, pio vodu ili sok… Istovremeno, Huna priznaje da je sam radio subotom, nedeljom i noću, a da često nije ni upisivao stvarno vreme provedeno na poslu.

„Ja nisam pisao pravo vreme. Nisam nikad tako radio.“

Tu se možda najbolje vidi njegov odnos prema poslu – bio je strog prema drugima, ali još stroži prema sebi.

Kada se posao promenio

Za više od pet decenija Huna je video promene vlasništva, direktore, generacije radnika i potpuno drugačiji način rada.

Priseća se i vremena kada je firma promenila vlasnika i kada su se pojavili novi planovi i ulaganja. Tada mu je ponuđeno da bude tehnički rukovodilac, a kasnije i šef radne jedinice. Nije prihvatio.

„Nemam ja školu za to“, jednostavno objašnjava.

Ipak, prihvatio je da bude poslovođa, ali i da radi na strugu. Upravo taj period, kaže, bio mu je posebno težak.

Kasnije je došlo vreme kada su se poslovi sve više menjali. Elektronika je zauzimala sve veći prostor, a u radionice su dolazili mlađi ljudi.

„Novo vreme traži nove ljude“, kaže Huna.

Nije mu to bilo lako, ali je razumeo da firma mora da se menja. Ipak, osetio je da se umorio.

„Ja sam se umorio. Nisam više mogao.“

Tako je, nakon penzionisanja i godina dodatnog rada, konačno došao trenutak da stavi tačku.

„Rad me je održao“

Kada ga pitaju šta ga je sve ove godine održalo, Huna nema mnogo dileme.

„Rad me je održao. Ja sam radio ceo dan.“

Radio je smene, noći, vikende. Dešavalo se da radi od deset uveče do šest ujutru. Ako je posao morao da bude završen, nije pitao koliko je sati.

Prisća se i situacija kada bi nešto trebalo završiti odmah.

Za njega je to bila stvar odgovornosti. Ako prihvatiš posao, onda ga treba i završiti.

Nije zaboravio porodicu

Iza svih tih godina rada ipak je ostala porodica.

Huna govori o supruzi, deci i unučadima. Ponosan je na ono što je uspeo da obezbedi svojoj porodici i kaže da je uvek gledao da kod kuće bude dovoljno za sve.

Kćerka mu je završila ekonomiju i radila u firmi, a kasnije nastavila svoj put. Govori o njenom obrazovanju, kao i o tome koliko mu je bilo važno da deca imaju priliku da se školuju.

„Ja sam gledao kući da obezbedim. Da kod kuće ima.“

Sada, kada više nema svakodnevne obaveze prema firmi, slobodno vreme provodi kod kuće, u dvorištu, oko cveća, ali i uz mašinu.

Jer, kako drugačije?

„I dalje radim. Kući imam mašinu, radim privatno.“

Ne planira da potpuno prestane. Ako može nešto da uradi i zaradi, uradiće. Ne zbog velikih planova, već zato što je tako navikao da živi.

„Ja sam zadovoljan“

Huna danas ne krije da ga je život ponekad razočarao. Kaže da su se ljudi promenili i da se neke stvari koje je nekada radio za druge brzo zaborave.

Ali nema gorčine kada govori o svom životu.

„Ja sam apsolutno zadovoljan.“

Ima decu i unučad. Ima svoje dvorište, mašinu, poneki posao. Ima i uspomene na decenije provedene u radionici.

A ima i kolege koji su ga, nakon što je otišao, okupili da mu kažu hvala.

Na oproštajnom skupu direktor Preduzeća za puteve “Novi Pazar – put” Ivan Veljović podsetio je da je Huna svojim radom obeležio više od pola veka života preduzeća. Od radnika u signalizaciji, preko metalostrugara, do poslovođe u remontnoj radionici, prošao je gotovo ceo radni vek.

„Huna, danas ti ne kažemo samo doviđenja na poslu. Danas ti kažemo hvala“, poručio je Veljović.

Te reči su Hunu vidno dirnule.

Nije očekivao da će se okupiti toliko kolega.

„Drago mi je. Nisam očekivao stvarno da će ovako biti, u ovom broju. Osećam se vrlo prijatno.“

A onda se, gotovo kroz šalu, dotakao i svoje strogosti.

Kaže da je možda nekada bio prestrog prema radnicima i da im nije uvek dozvoljavao da koriste odmor. Ali odmah objašnjava – firma je bila sezonska, radilo se kada je najviše posla, a neke poslove jednostavno nije imao ko da preuzme.

I tu se vraća na ono što ga je obeležilo celog života: posao prvo mora da bude završen.

Danas, međutim, više nema potrebe da gleda na sat, raspoređuje ljude ili čuva mašinu. Može da ode kada hoće, može da radi kada želi, može da provede dan u svom dvorištu.

Ali verovatno će se i dalje, kada vidi da nešto treba uraditi, uhvatiti posla.

Jer Huna nije čovek koji je samo radio 54 godine.

On je čovek kojem je rad postao način života.

Z. M.