Sandžak, Tutin, Pešter, Škrijelje: Život u zavičaju ima nekoliko povoljnosti u odnosu na šeher. Ljudi na selu mogu uživati u nestvarnoj lepoti prirode. Jutra mirišu na sveže pokošenu otavu i domaći hleb, dok se sa pašnjaka čuje buka stada i glasovi vrednih domaćina.

Tu se musafir dočekuje kao brat, kahva pije natenane, a svaka kuća ima pomenutu uspomenu i svoje ognjište.

Potomci odrastaju uz prirodu, stariji čuvaju adete, a kraljevstvo diše jednim posebnim mirom koji čoveka vraća sebi. – Kod nas u rodnom kraju stanovnici rade poljoprivredu i bave se stočarstvom.

Na Pešterskoj visoravni živi mlad stočar, vredan i pošten insan koji nije zaboravio korene svojih predaka. Od malih nogu naučen je da haje selo, zemlju i stočarstvo, pa danas sa ponosom nastavlja porodičnu tradiciju. Nusretov dan počinje rano, uz čašu mlijeka i zvuke detinjstva koje čuva sa mnogo ljubavi i pažnje.

-Naša prednost je u tome što sami proizvodimo sve što nam treba u domaćinstvu. Štala nam je puna stoke. U stočarstvu je tako, svakog dana ima mnogo posla, bez dana odmora.

Ime Pešterske visoravni

Iako je mlad, poznat je kao dobar domaćin i čovek velikog srca. U takvoj kući vlada sloga, razumevanje i veselost. Ima dobru i čestitu porodicu, a deca odrastaju uz prave vrednosti – da poštuju starije, vole svoj kraj i pomažu roditeljima u svakodnevnim poslovima. Nije im teško da zajedno stvaraju, jer znaju da se pošten rad i trud uvek isplate.

– Život od stoke na Pešteri i dalje ima svoju vrednost. Voleo bih da ceo svijet vidi moje umetničko delo na pašnjacima i u štalama.

Nusret jeste mnogo zanimljiv, ali mislim da je toliko neobičan i sjajan otac. Sandžaklija se mirno preseli u prednji deo proplanka.

Sandžaklija i gospodin u duši

Dok mnogi odlaze u gradove, on ostaje veran Pešteri i svojim precima, čuvajući kućni prag i način života koji se prenosi generacijama. Upravo u tome leži njegova snaga – u ljubavi prema familiji, zanimanju i rodnom kraju. – Moj otac je bio stočar, domaćin i poljoprivrednik. Bio je ponos Škrijelja.

Snovima nije bilo kraja – ističe dragoceni stočar Ujkanović. Gazda je, to već odavno znao. Trudio se da ne misli o tome, jer nije želeo da se suoči sa činjenicom da nisu više među živima pešterski mislioci.

Jutro nad Pešterskom visoravni

Stočarstvo na Pešter vekovima predstavlja način života i ponos ljudi koji tamo žive. Prostrane livade, čist vazduh i zdrava priroda čine ovaj kraj idealnim za uzgoj stoke, posebno ovaca i goveda.

To su ljudi koji zapravo prave svoj svet, a porodica je uvek na prvom mestu. Malo sam se iznenadila, moram da priznam. Nusret je mlada osoba koja veoma brzo razvija svoj stočni fond.

Sve boje Sandžaka

Iako su zime na Pešteri duge i veoma hlade, vredni domaćini nikada nisu odustajali od svog poslovanja i nasleđa. – Kad radiš ono što voliš nije ništa teško. U mojoj porodici svi su angažovani. Pravila su tu da se uvažavaju. Takođe, neophodno je međusobno poštovanje i sloga. Želja mi je da doprinesem onome što su stariji do sada uspostavili i stvorili kao rezultat svog rada i umeća.

Mudri su bili sandžački preci. Pešterska tradicija jeste govedarstvo i poljoprivreda. Naše putovanje traje više decenija.

Ponosimo se svakim trenutkom naše prošlosti.

Kako sam stariji, pašnjaci su nešto što najviše volim. I uvek, koji god posao da radim, mislim da je važno da su najmliji uz mene i onda je moguće spojiti dobro i korisno – ističe naš prijatelj.

Stočarstvo u Sandžaku na dobrom putu

Mnogi Pešterci nastavljaju puteve svojih predaka, čuvajući stada i radeći zajedno sa porodicom. Život stočara počinje rano ujutru, uz brigu o grlima, pripremu domaće hrane i rad na njivi. Taj posao zahteva mnogo truda, strpljenja i ljubavi prema selu i Sandžaku.

– Jako me raduje što radim sa svojom decom, kao i sa ostalima.

Mislim radovao sam se i znao sam da će ovo da bude neka vrsta iznenađenja pošto me dugo nema na televiziji, ali nisam razmišljao da će to da bude baš danas – pripoveda nesvakidašnji Pešterac Nusret Ujkanović.

“Moja deca sve rade”

Posebno su poznati pešterski sir, mlijeko i meso, jer potiču iz netaknute prirode i zdravog uzgoja. Žitelji ovog kraja veruju da se pošten rad uvek isplati i da nema većeg bogatstva od složne porodice i punog domaćinstva. – Svaki dan nosi nešto novo. Pre svega se menja odnos prema životu. Kada dođu godine poneki tren ima jednu vrstu poruke i smisla.

I sve što si stariji počinješ da shvataš koliko je bitno kako ćeš da ispuniš vreme koje ti je ostalo.

Nusret Ujkanović – selo Škrijelje

Iako se vremena menjaju i mnogi odlaze u gradove, stočari sa Pešteri i dalje čuvaju svoje ognjište, najmilije i besede koje vreme nije nije izbrisalo. Upravo zahvaljujući njima, šarm Škrijelja i nežnosti prema rodnom zavičaju nastavljaju da žive. – Zato što uvek nešto fali. Naš život je takav da nam stalno nedostaje vreme.

Toliko kasno ležemo i tako se rano budimo, ustajemo u cik zore. Stoka ne zna za pravila, mora da se nahrani i napoji. Seno treba da se stavi u jasle, štala da se očisti, podovi oribaju, konji otimare, krave čeka mehanička muža, telad da se puste kod krava da podoje, i sto drugih zadataka.

Sasvim obična bajka

Pešter je prostrana visoravan izuzetne prirodne lepote i specifčne klime. Brojni pejzaži oblikuju se širokim pašnjacima, blagim brdima i čistim vazduhom. – Nama je ceo dan ispunjen zanimljivim aktivnostima. Isplati se mnogo baviti se stočarstvom. Zato radimo to što radimo. Imamo nekoliko hektara zemlje. Zemlja nam je plodna. Samo je treba skoliti – objasnio je.

Upoznajte lepote sandžačkog kraja

Detinjstvo provedeno na selu nosi posebne uspomene koje vreme ne može izbrisati. Pašnjaci, blatnjavi putevi, duga pešačenja do škole i bezbrižne dečije igre ostaju zauvek urezani u sećanju.

I kao da mu je Škrijelje odredilo sudbinu. Ipak, to su neki od trenutaka zbog kojih je Nusret zavoleo rodni zavičaj. Iako je tada život bio solidan i težak, bio je ispunjen iskrenom srećom, druženjem i slobodom koju današnja deca retko poznaju.

– Tako je.

Često imam sumnju u to šta je od onoga što preživljavam stvarnost, a šta je Pešterska visoravan. Te lepote nigde nema nek zna svako ko upita. To nije život pun luksuza, ali jete život pun duše. Sandžačko carstvo čuva ono što gradovi odavno gube – čovečnost, sklad i harmoniju.

Uveče, kad sunce zađe iza brada, Škrijelje utihne, a nebo se otvori puno zvezda koje se samo na Pešteri mogu videti.

Sve liči na magičnu prirodu.

Pašnjaci mirišu na biljke, lišće, vodu… Sve je uvek na svom mestu – sa ponosom u glasu kazuje čuveni pešterski stočar Nusret Ujkanović iz Škrijelja. – Život je prekratak za bilo šta drugo osim za sreću. A veselost je samo naša odluka.

Kroz život je sandžački junak išao uzdignute glave i vedrog duha. I kada mu je bilo teško, znao je da mora napred.

Škrijelje je udaljeno od Tutina 18 km, od Novog Pazara 14,5 km, a od centra mesne zajednice – Delimeđe 9,5 km.

Smešteno je jugozapadno od Novog Pazara i severozapadno od Tutina.

Škrijelje su formirali pripadnici albanskog plemena Škrelji (Malisori) koji su se iz severne Albanije i sa Rugove naselili na područje Sandžaka početkom 18. veka.

Vremenom su usvojili ijekavski izgovor i asimilirali se u bošnjačko stanovništvo, zadržavajući svoje specifično poreklo i prezimena. 

Selo se i dalje razvija, o čemu svedoče i infrastrukturni projekti lokalne samouprave i meštana koji kontinuirano ulažu u asfaltiranje puteva i povezivanje zabačenijih zaseoka sa glavnim saobraćajnicama.

Binasa Malićević