Sandžak, Novi Pazar, Golo brdo… Novopazarski radnici: Nije lako, ali vredi! Nevidljivi heroji dana
Sandžak, Novi Pazar: Dok grad još spava, oni već rade. Brinu da svaki kutak sija.
Ruke su hladne, duša tiha – jer znaju da neko mora.
Ta snaga dostojanstva u svakodnevnom radu i odgovornost za našu zajednicu.
Značajnost posla koji često ostaje neprimećen. – Molim vas, priđite bliže, da možemo da razgovaramo. Koliko sam razumela vi, čistite ulice Novog Pazara.
Ovo je bio trenutak koji samo čekali. Laganim hodom koračali smo uskim sokacima ka glavnim likovima.
Težak posao, pošten hleb
Brinuli smo o svakom detalju. Hoće li razgovarati sa televizijskom ekipom. Mogu li njihovi odgovori izgraditi dublje razumevanje kod Novopazaraca.
Malobrojni građani su se udostojili da poštuju radnike „Gradske čistoće“.
Svako jutro počinje njihovim korakom
Najmanja mrlja ima priču. To su ruke koje čiste svet. Kažu da je poželjnije čuvati sandžačko ognjište no budućnost. Priroda – krenula je, napred između mahala, dugačkih kldrmisanih ulica, trudeći se da se priseti svega što je tokom predhodnih godina saznala o Pazaru.
U glasinama koje su stigle pre svežine i blistavosti, nije bilo pretvaranja.
“Kad svi prođu, mi ostajemo”
Iza svake kese stoji čovek, iza čitave ulice – trud koji retko ko vidi. –„ Svađe su sastavni deo našeg posla. Ne vredi, neki nas razumeju dok nas drugi psuju.
Težak je posao.
Na to se navikneš vremenom i postane ti normalno. E čudan je naš narod. Ja sam se navikao, pa ih i ne čujem – kazuje dugogodišni radnik novopazarske „Gradske čistoće“.
Ne traže pohvale – dovoljno je da se zna da su uradili svoj deo posla.
Ruke koje šalju svetlo
Nema lakog puta do blještavog šehera. Znoj, blato i osmeh – to je takav život. Njihove ruke znaju šta znači težak dan.
– Pre svega, kako ste?
-Uobičajno, ali dobri ljudi popravljaju raspoloženje, tako da sam bolje. Posao iznosača – čistača ulica nije lak.
Odrađujemo prljav posao.
Od ovoga izdržavam porodicu.
“Ne nosimo samo smeće, nego i brigu o svima”
Radnici čuvaju kutke koje drugi zaborave. -Gorka je kora hleba, što zarađujem sa novopazarskih ulica… U ovim godinama imam dobru procenu da mogu da osetim šta se zbiva među građanima. Iskustvo i život kad se sretnu to mora da fukcioniše. Svega sam se nagledao – dodaje još jedn zanimljivi radnik Javnog komunalnog preduzeća “Gradska čistoća”.
Lica iza čistoće
Na ognjištu, u centru Novog Pazara, vatra je (skliznula) senka koja je poskakivala i komeškala se po Gradskoj tvrđavi. Kao da su sve magije bačene na tu, nekad tako poznatu i čuvenu čaršiju.
– “Ne bi trebalo da budem izneneđen, objasnio je Nazim”. Informacijama kojima je raspolagao bile su, najbliže rečeno, bogate i prvoshodno zasnovane na istini.
“Nismo uvek primećeni, ali smo uvek tu”
Svaka mrlja ima priču. – Nema lakog puta do blistave Carske džade. Ne traže pohvale – dovoljno je da se zna da su obavili svoj zadatak. -” Sve nam je teško. Godinama ovako vozim kamion ka Golom brdu. Meni je ovo preduzeće druga kuća. Navikli smo se na život u rodnom gradu. Ja poštujem svoje kolege. Družimo se, puno vremena provodimo zajedno – ispričao je naš prijatelj Nazim Kurtanović.
Osobe koje dunjaluk čine boljim
Deponija smeća Golo brdo, koja je od Novog Pazara udaljena 25 kilometara, smeštena je u samom srcu prirode.
Okružena je šumama, četinarima, voćnjacima, tu u blizini čuje se i žubor seoske reke kojoj preti opasnost da nestane.
Deponija je na mestu gde su izvirali potoci sa zdravom pijaćom vodom, a oni koji su pre ove katastrofe probali vodu kažu da je bila slana i lečila je obolele od bronhitisa.
Da deponija bude na ovom mestu, još devedesetih godina odlučili su (SPS) i (JUL).
Priroda nas uči da slušamo ono što nije glasno
Možda ih ne primećujemo, ali bez njih ništa ne ide. Kiša, sneg, leto ili zima – Stambolski drum ostaje čist jer niko ne odustaje.
Neko mora da počne prvi.
– Onaj ko je deponiju smestio gore, apsolutno je hteo da Novi Pazar zavije u crno. Deponiju su postavili na 25 kilometara od grada. Pa to nema nigde na svetu – rekli su građani Novog Pazara.
Ustaju pre sunca da bi carstvo bilo uredno kad svane. Rade i kad vetar seče lice. Nema izgovora, nema odmora. Samo leđa koja nose i Pazar koji se ogleda na njima. Poželeli smo da znamo više. Osećali smo da su ponosni na svoje zanimanje. Imaju dobar razlog za to. Posmatarli smo gospodu koja je dala sebe… na trenutak kao da je reč o skromnim i zadovoljnim ljudskim dušama.
Pružili su najbolje Sandžaku! – “Posao na deponiji je težak i naporna profesija” – kaže legendarni radnik Adem Halitović.
Reportaža o onima čiji se rad vidi samo kad izostane.
Binasa Malićević
