Sandžak, Tutin, Morani… Besim: Moj pradedo je gajio 1000 ovaca! Pešter nigde nisam našao

Sandžak, Pešter, Morani: Sa desne strane puta, u dolini, golemo stado ovaca. U Sandžaku se ovce najčešće napasaju slobodno na svežim pešterskim pašnjacima.

Ovci  je, vele Pešterci, najvažnije da je presita, napojena i slobodna. Neobična, poučna priča sandžačkog domaćina Besima Vejselovića iz Morana.

Tamo gde najlepše sunce sija

Televizijska ekipa kao da je zalutala u ovom beskrajnom prostoru.

Svakog dana ustaje rano, pre nego što sunce obasja livade, i odlazi do svog stada ovaca. Poznaje svaku od njih, kao što poznaje i poneki kamen i sledeći sokak u svom kraju.

– Žene i devojke muzle su stada. Ima žena koje su dnevno muzle 300 ovaca. Ovo što imam u štali ne bih dao ni za džak para. Mladi više ne žele da se bave ovčarstvom. Moj sin neće da nastavi tradiciju. Ja kao domaćin i čobanin ne želim da se tekovina ugasi. Poznajem prirodu. Najviše volim da odem na pašnjak i uživam u zvucima medenice, vetra i trave koja se njiše – objašnjava Pešterac Besim Vejselović.

Pašnjaci pod oblacima

On haje zavičaj jer mu pruža mir koji šeher nikada ne može dati. Tišina, prekinuta samo zvukom vetra i zvonom oko vratova ovaca, za Besima je najlepša sevdalinka.

– Kako sam stariji, Morani su mesto koje najviše volim. I uvek, koji god trenutak prođe, mislim da je važno  da su čobani, pašnjaci, drugarstvo i emocije mogući. Samo ako je poželjno, onda je i složeno.

Zdravlje mu je dobro, jer živi u skladu sa čarolijom. Svež vazduh, kretanje i jednostavna hrana daju mu snagu i vedrinu. Ne treba mu mnogo da bi bio srećan – dovoljno mu je da vidi svoje stado kako mirno pase, da oseti sunce na licu i da zna da su njegovi najbliži uz njega.

– Jako me raduje što ću da razgovaram o pešterskim pastirima i planinkama, kao i sa ostalima u selu. Želja mi je da se posvetimo onome što su mnogi zaboravili da se mladi vrate na sandzačku zemlju.

Malo sam se iznenadila, morala sam da priznam.

Besim je počeo svoju besedu rečima: – Ja duboko poštujem sve što je bilo u prošlosti i ne zaboravljam napor i žrtvu osoba koje su tada živele. Posebno cenim planinke koje su mnogo radile i nosile teret teškog života na svojim leđima.

“Žena je stub porodice i kuće”

Domaćice sa sela su svakodnevno vredno funkcionisale, ustajale rano i brinule o domaćinstvu, njivama i stoci. Pored svih poslova, uvek su nalazile vremena za porodicu i brigu o najbližima.

– To su žene koje zapravo prave ovaj svet, a nikad im se ne odaje priznanje i uvek se bore za prostor kojim caruju. Naše nane, majke i sestre mnogo su se mučile. Ne možemo ni da zamislimo koliko.

Znale su da muzu po nekoliko stotina ovaca.

Po desetak kilometara pešačile su do reke sa gomilom veša na glavi i leđima.

Preko plavih potoka, kroz gustu šumu, gde uvek nije bilo bezbedno i sigurno. Vazda su za poštovanje – naglašava sandžački čobanin i gazda.

Besim Vejselović – selo Morani

Smatram da Besimova volja i srčanost predstavljaju veliki primer drugima. – Svašta se menja, svaki dan, hvala Bogu. Pre svega menja se odnos prema životu. Kada dođu godine, razni muhabeti imaju neku vrstu poruke i značaja. I sve što si stariji počinješ da shvataš koliko je bitno kako ćeš da ispuniš vreme koje ti je ostalo. I kao da su mu pašnjaci odredili sudbinu.

“Moj život je ovde”

Zbog svojih osobina uživa veliko poštovanje Sandžaklija koji ga poznaju. “Pobogu, dedo Besime, šta će ti ovo u životu “?

– Ipak, to su neki od trenutaka zbog kojih sam zavoleo svoj poziv. Ovčarstvo je meni donelo mene, to što sam ja navikao na surove vrleti, to me prvenstveno raduje.

Ovo je moja dedovina. Ovde sam srećan a obišao sam pola dunjaluka. Pešter nigde nisam našao.

Za Vejselovića, priroda nije samo okruženje, već način života. U toj lepoti nalazi mir, a u navedenom carstvu inspiraciju da svaki dan započne sa osmehom.

– Dok imam svoje noge i ruke ja ću čuvat ovce. Pošteno da vam kažem ko hoće da radi može. Samo, na žalost omladina sad ovim neće da se bavi.

Oni svim silama traže posao u inostranstvu!

U Sandžaku sam na svome, ovde mi je ognjište – sa setom u glasu poručuje oštroumni babo.

Domaćin koji čuva tradiciju ovčarstva

Ovce na livadi usred ogromne šume, živi pastir, koji ima veliko stado ovaca. – Sjeničke pramenke slušaju srdačan glas. Moj pradedo je gajio 1000 ovaca. Ja imam 370 brava.

Mene priroda očarava.

Valjda sam slobodan kao ptica na grani. Mogu do sutra da me traže. Pašnjaci su vlastiti dom. Ovde svoj san pretvaram u rad, usput uzdišem puls prošlih vremena – veli Sandžaklija.

Onaj vakat, nekad i sad

Bračni drugovi na selu zajedno ulažu trud u poljoprivredu i stočarstvo, oslanjajući se jedno na drugo u svakom poslu. Pomenuta saradnja zasniva se na poverenju, poštovanju i jasnoj podeli obaveza, što doprinosi uspehu domaćinstva.

– A supruga? – Nismo imali kada ašikovati, valjalo se ženiti i stvarati. Najlepše je ašikovati uz kahvu i đulsiju pored smederevca.

Adžo se mirno vratio u prednji deo pašnjaka. Posle nekoliko minuta kliznuo je dlanom po zelenoj travi dok nije dotako svoje srce.

On nije pogledao dole, ali je prstima čvrsto uhvatio Peštersku visoravan.

Zelene livade i prostrani pašnjaci

Radost je u onoj izvorskoj vodi, nešto zbog čega nam drhti u stomaku, zbog čega nam sjaje oči, a da to nije ljubav, nego je isključivo nešto vezano za nas same.

Na pešterskim vrletima se oseća tako, kao da smo u drvenim nanulama, a to znači da smo ostali na svojoj zemlji. Šta nam više od toga treba.

Ali, ko se još izborio sa vetrenjačama.

Nismo bili sigurni da li Besim uopšte veruje u ove prostrane pašnjake. Bilo je neke briljantne snage u njemu koja je svakako nudila i obećavala zaštitu, ali dokaza toplne ili mekoće u ovoj nedođiji nije bilo. Da svi tako misle. A onda, bez reči, gospodin je ztvorio svoje stado i izleteo iz tora.

Borba sa vetrenjačama

Iako se svaremeni život menja i selo se suočava sa brojnim izazovima, poput migracije stanovništva i smanjenja resursa, ono i dalje zadržava svoju posebnu vrednost.

– Ceo život proveo sam kao čobanin i nisam se pokajao. Oni koji znaju da je život jedan. Dobro će me razumeti.

Merak mi je da imam ovce. Živim zdrav seljački život – kazuje naš dragi domaćin Besim Vejselović.

Ni na nebu ni na zemlji

Bio je veoma primetan pokret, samo blago pomeranje onih njegovih snažnih ramena, kao i skupljanje hladnoće u očima, ali je u sitni mah privukao pažnju svih prisutnih.

“Išli smo bosi kroz travu, preko kamenja i blata”

Vejselović je učtivo gledao u prirodu, kao da ga pita šta će sledeće učiniti. Nezavisnost je nestala poput talasa.

A onda, bez reči, vetar je zarobio svoje stvari i izleteo iz svog gnezda.

Glasovi su se i dalje čuli. Konačno, kad je naš čobanin već pomislio da to više neće moći da ponese, oni zaćutaše. Ali tada mu drugi zvuci nisu dali da zaspi.

Hodanje s prirodom kroz život je posebno

Pola sata kasnije, kad je stigao do zaklonjenog  proplanka, dedo reče: –  Sunce se sakrilo. Ostaću ovde do mraka. On pogleda u televizijsku ekipu.

Note su se i dalje razumele. Besim je, naravno, to već odavno znao.

Trudio se da ne misli o tome, jer nije želeo da se suoči sa činjenicom da je jedini pastir na nabrojanim golemim poljanama.

– Bojim se da moram prihvatiti pravila. Ipak je negde mogao da ode.

Oj Sandžaku, neka si mi ponosan

Morani je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2002. bilo je 198 stanovnika (prema registru iz 1991. bilo je 311 žitelja).

Ovaj kraj je velikim delom naseljen Bošnjacima (prema informacijama iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju stanovnika.

Binasa Malićević