Sandžak – Novi Pazar – Kruševo: Možda je goomila radoznalosti to što nas sprečava da nađemo mir. Jer su i sloboda, pesma, istina i selo samo plahe reči. Ne postoji prostor koji nije Kruševo, sadrži i  korene pesme “BAJRAM DOĐE, SARAJEVO GORI”. Autor legendarne sultanije je naš današnji gost.

Selo nalik mnogim drugim u Sandžaku. Mlađi otišli, stariji se proradili. Na proplanku, koji gleda na tunel, oronule štale. Avlija čista, sve na svom mestu. Susreti sa ljudima u pustolovini uvek su mi bili najdraži.

Nema više ni stada ni čobana

– Nekog tražite – oglasi se sredovečni čovek. – Tražim Emina – rekoh. Belja pruži žuljevitu ruku. U dvorištu sprema drva za zimu. Nešto izneneđen retkom posetom, a nešto i neznancima. Lice punačko, mladoliko, ali izbrazdano borama. Domaćin i reporteri se ljubazno pozdraviše. Saznajem da je od Šaćirovića.

Emin Belja Šaćirović – selo Kruševo

– Sve je ovo nekad bilo puno mladosti.

E, bogami. Sve. Odoše deca u tuđinu. Izgubiše zdravelje gradeći nemačku zemlju.

Morali su da žure zbog posla, to je inače često ovde. Govorio je da u ovom kraju, uskoro neće moći da se čuje plač deteta…

Nežno se zagledao u svoje Kruševo, u providno zelene i bakarne linije njenih tajanstvenih obrisa.Video je kako iz dubine zemlje izranjaju rumeni voćnjaci, kao pazarski virovi koji plutaju po površini, održavajući bajkovito plavetnilo.

Kruševo mu je uzvraćalo pogled iz hiljade očiju, Hajle, Peštera, Ali-pašinog izvora, Hamama u Novopazrskoj Banji. Zato voli rodnu grudu, koja ga je očarala, kako je na svemu  zahvalan! U svom srcu je čuo glas Sandžaka, pošto se iznova probudio, a koji mu je govorio: Budi uz svoj zavičaj. Ostani kraj njega.

– Znači da sam živeo od svog rada. Verovatno je tako. Ali, dozvoli, ako nema mladih, šta ćeš onda sa razvojom sela. Brojni su odavno napustili ove predele i sve to zbog lošeg puta. Čuda koja ste i sami videli – kazuje oštroumni Emin Belja Šaćirović.

Učinilo mu sa da bi onaj ko bi razumeo ovu priču i njene tajne i mnoge druge sitnice, razne sadržaje kako bi shvatio – sve pazarske nalundžije, kalajdžije, grnčare, vunovlačare, jorgandžije, kovače. To je pesnikova mapa života. Sunce mu je drugačije grejalo potiljak, pozitivnije ga je rashlađivala hrastova šuma, složeniji je bio ukus potoka i žute dunje sa zelenog kredenca, oraha nedaleko od stare kuće i divlje trešnje. Sve je ovo oduvek postojalao, ali ranije on to nije video; nije bio učesnik u svemu tome.

“Stalno sam pred nekim bespućima”

– Kruševo je selo hodža i pevača. Svako od nas ima neki talenat, ali je presudno da se on pravilno usmeri. Opusteli su pašnjaci. Vidite i sami da ne preterujem – objašnjava čuveni Šaćirović. Sad je on bio deo tog sveta. Svetlost i senke prodirale su njegove oči, Novi Pazar i Gazi Isa – begova džamija u čaršiji, Amir – agin han, Čavića kuća u našem gradu… selili su se Beljino srce.

– Otmen  vam je kraj – rekosmo dobrom domaćinu i pesniku. – Da odgovori Belja – ovo je veoma lepo parče Sandžaka i ja ga volim iznad svega. Pišem zavičajne pesme i stvaram poeziju. Često sam ih slušao, često joj gledao u oči i uvek sam od nje nešto naučio.

Kruševo je selo hodža i pevača

Emin se diže: priroda se nepodnošljivo ustalasa u sandžačkoj utrobi. Išao je utabanom raskrsnicom kroz selo i krenu dalje, penjući se obalskom stazom upijao je šum vodenog toka, osluškivao kako mu glad za Kruševom zavija u duši.

Priroda je sve dala ljudima. Nešto srce popustilo, kaže, i zato nije otišao na kahvu kod malobrojnih komšija. Svemu, dakle, pre ili kasnije, moraš da pronađeš razlog. Svih tih godina, misleći na Sandžak, slušajući ljude koji su dolazili ovamo gore, shvatila sam da ne postoji ništa teže od toga da držimo korak s njima.

-Pa zašto ste onda došli – odgovori Belja – ovde je vreme stalo. Divno je hodati po sandžačkoj zemlji, probuđen i započet za sve što je blisko, bez ikakvog slikanja.

Bajram dođe, Sarajevo gori – tekst za pesmu (bošnjačku himnu) napisao je čuveni Emin Belja Šaćirović iz Kruševa. Svi dobro znamo da je briljantno otpevao još jedan Sandžaklija Rizo Hamidović. Obojica su odrasla u rodnom Kruševu zajedno sa Rizom Džankovićem.

“Bajram dođe, Sarajevo gori”

“Proljeće devedeset druge ostat će mi u sjećanju dugo. Bajram dođe Sarajevo gori moja tugo. Bajram dođe Sarajevo gori moja tugo. Čekao si rođendan moj voljeni grade. Nije znala Bosna šta dušmanin znade. Žao mi je svih šehida moj voljeni grade. Nije znala Bosna šta dušmanin znade”…