Tutin – Pešterska visoravan – Delimeđe: Sandžak iz nas nikada otišao nije! Pešter – nije šala

Sandžak – Pšešterska visoravan – Delimeđe: Nekoliko prolaznika je stalo i posmatralo šta se dešava. Što se mene tiče, ja bih ceo dan gledala taj šaroliki svet. Selo je tog jutra još vuklo rosu na svojim poljanama.

Zelenom dolinom rasuo se sandžački živalj, kroz još neustrašivu mladost prolama se veliko tursko kolo. I naši slikari bi imali ovde šta da pošalju u bijeli svijet. Još ništa ne upućuje na to da će se tu organizovati vašar. Prvi put je to bilo pre nekoliko decenija. Mesto je mnogo poznato. Zove se Delimeđe – Koštampolje. To je, na sredini Glogovika i Melaja.

Šaroliki svet

Prvo su došli raznorazni preprodavci, ugostitelji, svirači. Za njima će, valjda, Pešterci. Stotina metra dalje – sportsko igralište. Kako vreme odmiče Delimeđe se sve više puni narodom. U dnu livade vesela deca jurcaju oko prostora opasanog konopcem. Na kraju polja su ostali zabavni dodaci. Iz Potreba, sa pašnjaka, na traktorima, u kolima, pešice – bilo kako – tek narod hita – hrli ovamo.

Oko podne golema polja zasule su pešterske devojke. Najčešće u velikim dimijama – šalvarama, kao sultanije. Retko je koja sedela, sve je bilo u pokretu. Čak su stariji Pešterci puno hodali. I bili radoznali.

Fes predstavlja simbol jednog vremena

Onda je preko zvučnika potvrđeno bacanje kamena s’ ramena i ćuskije – koplja. Dunjaluk se zgrnuo sa svih strana. Bacači se prvo zagrevaju, budno praćeni od hiljadu znatiželjnih pogleda. I kamen i ćuskija su daleko odleteli. Bacanje je završeno, stanovništvo se razilazi ka muzičarima. Na prijestolu osta samo Delimeđe.

Kao Osman – beg

Posle se prošapta glas da su tu i neke lijepe devojke. A one, u bošnjačkoj  nošnji, posve prirodne, ostala pešterska mladost…

Gleda dedo i vrti glavom. – Da mi je ovakve da nađem za snahe – ne bi žalio pola Peštera. Ni gorske vile nisu im prić’! Kako ih majka ovak’ e rodiše – pripoveda srdovečni čovek onom drugom pored sebe. Vetar pomilova prirodu pored džamije. Organizator oduševljeno podiže kapu sa čela. Danas nisu imali posla. Pravo veselje tek poče. Delimeđe se trese. Primeti se Sandžaklijama osmeh na licima, zatreperi neki glamur u iskrenim očima.

Sandžačka mladost zrači

– Zavičaj je sladalk, najmiliji. Ko može da zaboravi ognjište? Ko? Niko! Vratiće se oni koji su otišli širom dunjaluka. Mladost će ispuniti ovaj oštri kraj. Došao sam iz Nemačke samo zbog vašara – kazuje zanimljivi Fadil Trtovac. – Molim svirača iz orkestra da dođe ovde, gde se Pešter skupio čuo se snažan glas iz naroda. Svirači imaju pune ruke posla i – para.

Moji srčani Pešterci

Kolo se njiše, Mustafa kolovođa, sa ćulahom na glavi, čuva svoju tradiciju, maše seljačkom rukom. – Sandžaklije ne zaboravljaju korene. Ovo je naše. Dobrog sam zdravalja i obilazim sve pešterske vašare – svedoči fenomenalni Mustafa Suljić iz Baćice. – Ovi mladići dans, dođu, gledaju devojke, pa ako ih begenišu – zaruku, pravo kući. Odvajkada je tako bilo – zaključuje ponosni Pešterac.

– Još se nije desilo, a da vašar ne ovlaži nebo reče kroz ljutnju jedan čovek i pohita da u masi sveta nađe svoju familiju. Iz zelenih pašnjaka izranjalo je sve više ljudi. Naši sagovornici ističu da je za Sandžak najvažnije da ne izgubi svoje korene, tradiciju, običaje, kulturu…

Binasa Malićević