Pili smo vodu sa brazde
Novi Pazar – Ismail je svedok mnogih događaja u Jeni Pazaru. Kroz pazarsku kaldrmu dolazile su i prolazile su mnogobrojne uspomene. Naš prijatelj opisuje po sećanju, onako kako je upamtio kao dečak svoj rodni grad. Ovde je priča o jednom Pazarcu, Jošanici, Raški, sokacima, mahalama, virovima – „firovima“… – Da li sam dobro shvatila? upitala sam ga nakon prvog razgovora. – Dobro ste razumeli. – Bezbrižno i srećno vreme, zbilja. Nešto što posebno moramo izdvojiti jeste kldrma… U Pazaru postoji ponešto to se zvaše – DUŠA. – Huso –„ toh“ je čuvao Isa – begov hamam. Voleli smo svaku stopu Novog Pazara – prepričava Ismail Islamović.
Sredinom ulice tekla je voda iz jaza
Nekako je uljudan, pažljiv, čak i kad je otkrio da te čaršije nema više. Da li ste nekad razmišljali o iskrenim i poštenim ljudima, što su svakok dana tu, pored nas, uvek nam je prijatno da se s njima sretnemo, ipričamo, družimo…
Najveći broj ovakvih šehera nicali su za vreme Osmanskog carsta.Zahvaljujući Turcima, izgrađeni su: Hamam Isa – bega Ishakovića, Altun – alem džamija, Arap džamija, Bor džamija, Gradska tvrđava, Kula motrilja, Amir – agin han… U to doba izgrađeni su i mnogobrojni dućani u kojima se trgovalo žitom, brašnom, ostalim namirnicama… Trgovalo se širom teritorije koju je zauzimalo Osmansko carstvo… trgovci su odolazili iz Pazara u Sarajevo, Dubrovnik, širom zapadnog Balkana…
Kroz Jeni Pazar su prolazili trgovački karavani od Sarajeva, preko Sjenice, Novog Pazara i dalje do Istanbula. – Sredinom pazarskih ulica tekla je čista voda iz jaza, na kojoj su Pazarci uzimali abdest… Grad je bio pun dućana. Pazar je mirisao na tursku kladrmu, na barašno sa vodenice potočare, na pitu ispod sača, na hošaf od šljiva… dostojanstvo – prepričava naš zanimljivi Ismail – Majo Islamović.
Osmanska arhitektura
Želja ostaje želja. Voleo bi da vidi malo sveta. Sigurani ste da se nećete predomisliti? – Verujemo isto, sa suprugom ili prijateljima. – Naravno imaćete vremena da se dogovorite. Voleo bih da obiđem Tursku i posetim Osman – begove gradove. Ovo je najbolji način da se Sogut doživi na potpuno pazarski način i da mu se oda počast: Mi smo ista krvi. Teška srca, Sandžaklije ne mogu da zaborave vladavinu Osmanlija na ovim prostorima. Zlatne njive, zrele za žetvu promicale su uz liniju Novog Pazara. -Ne vredi. Ne može vreme da se stigne. Već sada, daleko je od Jeni Pazara, bez jaza, kldrme, brazde… Ali… Stavite me na spisak. Volim da razgovaram s vama o budućnosti. Beležite sve važne događaje… to je najveći sandžački iskorak… da se ne zaboravi – kazuje naš prijatelj.
Ovako je bilo. – Šaćire, daj jednu čašu. – Stani, dedo, sad će snaha. Hoću da se napijem ledene i čiste vode sa brazde… Napih se, uze čašu nevesta donese i rahatlokom. – Vidim, naš narod. To me boli… Ne vodimo računa o čistoći. Mi moramo promeniti svest u ljudima… Novi Pazar je naš grad. Sandžak je sve što imamo.
Okrenuo se i na ulazu ugleda prijatelja, s izrazom duboke radosti na licu. Dovoljno je da kažem još koju reč pa da vas napustim… Majo ustade, trudeći se da nas ispoštuje. On spusti jaknu i sede na ivicu novopazarske prve hidrocentrale – “džombe”. Tačno posle pet minuta izađe na ulicu i još jednom pogleda mesto svoje rane mladosti.
Majo je munjevito razmišljao, tražeći učtive reč za rodni grad. Zborio je kao nikada u životu, činilo mu se; ne kao kad je sa drugovima skakao u “džombu”, niti kao kad su krali voće iz voćnjaka dobrih komšija…
Binasa Malićević