Sandžak – Pešterska visoravan – Gurdijelje – Badić: Bio sam učitelj više od 40 godina! Ljubav koja traje duže od četiri decenije, a kraj se ne sluti

Sandžak – Pešterska visoravan – Gurdijelje: Postoje brojni pravci koji vode na Peštersku visoravan, onaj koji prolazi ovuda je samo jedan od mnogih, ali možda ipak potpuno drugačiji. Neki dolaze s namerom a pojedini žive ovde.

Hodanje po pešterskim vrletima

Putnici – namernici samo nastave pravo a da i ne slikaju, drugi radoznalo zastaju. Kako je ovo selo, je li to peštersko blago ili možda neka neukrotiva dolina? Putujemo sandžačkom džadom, kada u ove hladne dane idu samo malobrojni pešaci i reporteri.

Nigde žive duše. Pomislih da napred, na padinama planine, i nema kuća.

– Ima li koga – zapitah. – Ima, ima – odgovara nekadašnji učitelj i čudi se koli to po ovom nevremenu dolazi u Gurdijelje. Ljubazan domaćin nudi čaj i kahvu. – Ja sam Zeka Badić. Uglavnom me zovu kao naš učitelj, oni koji mi laskaju zovu me adžo.

Voleo sam đake

Prvi susret sa visokom, nasmejanom zanimljivoim gospodom. Vodi nas širokim hodnikom i ponosno otvara vrata – Pešterske visoravni. Ovde je vreme stalo.

– Godinu dana da dolaziš i da ti zborim o prirodnim nedođijama ne bi stigla da objaviš – kaže slavni učitelj. – Svuda unaokolo su razne kuće zarsle u korov. Odoše ljudi. Sada sva naša sela nemaju stanovnika koliko smo mi nekada imali đaka. Vidite, vazda je u jednoj učionici bilo 70 – tak učenika.

Učitelj na Pešterskoj visoravni

Negde na visoravni, vidi se kroz prozor džamije u selu, izbija gusti dim iz odžaka. U starom hambaru mirno stanuje tišina. Na šarenoj belini blizu brvnare, provodi otomansko carstvo svoje tradicionalno detinjstvo i raspevanu mladost. Sve, zapravo deluje kao bajkovit san. Čarobno. Ostao je na svom pradedovskom ognjištu.

Priča još Zeka, doduše raskošno, da u selu nema mladih, da je radosti malo. – Bio sam učitelj više od 40 godina. Izveo sam mnoge dobre generacije školaraca. Ponosan sam na te godine. Mislim da su  oni uspešni i dobri ljudi. Ima ih u svim segmentima života. I supruga mi je učiteljica. Zajedno provodimo penzionerske dane. Deca rade u Delimeđu i Novom Pazaru – objašnjava fenomenalni učitelj Badić.

Gurdijelje ni na zemlji ni na nebu

Pešačeći po par kilometara od škole do kuće i natrag, znači dnevno po nekoliko sati, tako više od četiri decenije. I opet bi sve ponovio. – Ja i supruga samo među prvim prosvetnim radnicima u ovom kraju. Zajedno smo radili svih ovih godišnjih doba. Mladost je prva stranica knjige koja se zove život – kako reče legendarni Zeka Badić.

U uglu kuće, zaneta poslom, gospođa Badić. Pitamo je da li je dugo pešačila do svojih mališana i osnovaca. Smeška se, kaže da ne voli kamere… Posle nas put vodi nizbrdo. Vraćamo se neutabanom snežnom stazom. U ravnici se nazire Čukote.

Binasa Malićević