Sandžak, Tutin, Pešterska visoravan, Gurdijelje… Badić: Bio sam učitelj više od 40 godina! Ljubav koja traje duže od četiri decenije, a kraj se ne sluti

Sandžak, Tutin, Pešterska visoravan, Gurdijelje: Postoje brojni pravci koji vode ka sandžačkim bespućima, onaj koji prolazi ovuda je samo jedan od mnogih, ali možda ipak potpuno drugačiji. Neki dolaze s namerom a pojedini žive ovde. Na širokoj i vetrovitoj Pešterskoj visoravni živi učitelj u penziji, Zeka Badić.

Njegov život sada je mirniji, ali priče i uspomene iz školskih dana i dalje mu svetle u očima poput jutarnjeg sunca nad planinskom nedođijom.

Hodanje po pešterskim vrletima

Nekada je svako jutro pešačio kilometrima do škole, noseći knjige i snove svoje dece, a sada šeta poljima i pašnjacima, u tišini koja ga podseća na ugodne trenutke između časova i dečijih osmeha. Putnici namernici samo nastave pravo a da i ne slikaju, drugi radoznalo zastaju. Kako je ovo selo, je li to peštersko blago ili možda neka neukrotiva dolina?

Putujemo sandžačkom džadom, kada u ove hladne dane idu samo malobrojni pešaci i reporteri.

Sandžačko selo kao utočište od užurbanog dunjaluka

Zeka i dans rado razgovara sa meštanima i đacima, prenoseći im svoje iskustvo o Sandžaku, o težini i radosti učiteljskog posla, o prijateljstvu i poverenju koje je gradila ta generacija. Nigde žive duše. Pomislih da napred, na padinama planine, i nema kuća.

Te oči kriju mudrost godina provedenih pred tablom, a glas nosi toplinu i strpljenje koje deca i roditelji pamte još dugo nakon što su napustili školu.

– Ima li koga – zapitah. – Ima, ima – odgovara nekadašnji učitelj i čudi se koli to po ovom nevremenu dolazi u Gurdijelje. Ljubazan domaćin nudi čaj i kahvu.

– Ja sam Zeka Badić. Uglavnom me zovu kao naš učitelj, oni koji mi laskaju zovu me adžo.

Toplina doma u hladnim danima

Iako više ne drži časove svakog dana, Badićeva prisutnost i dalje je stub okolnih sela. Zekin život je dokaz da učiteljstvo ne prestaje odlaskom u penziju – ono traje u anegdotama, u osmesima i u srcima onih koje je oblikovao.

Prvi susret sa visokom, nasmejanom zanimljivoim gospodom. Vodi nas širokim hodnikom i ponosno otvara vrata – Pešterske visoravni. Ovde je vreme stalo.

“Volim svoje đake više nego što reči mogu opisati”

Adžo je sada u penziji, ali i dalje voli da deli odgovore iz svoje škole. – Godinu dana da dolaziš i da ti zborim o prirodnim nedođijama ne bi stigla da objaviš – kaže slavni učitelj.

– Svuda unaokolo su razne kuće zarsle u korov. Odoše ljudi. Sada sva naša sela nemaju stanovnika koliko smo mi nekada imali đaka. Vidite, vazda je u jednoj učionici bilo 70-tak učenika.

Drug Zeka Badić i reporter Radio-televizije Novi Pazar

Negde na visoravni, vidi se kroz prozor džamije u selu, izbija gusti dim iz odžaka. U starom hambaru mirno stanuje tišina. Na šarenoj belini blizu brvnare, provodi otomansko carstvo svoje tradicionalno detinjstvo i raspevanu mladost. Sve, zapravo deluje kao bajkovit san. Čarobno. Ostao je na svom pradedovskom ognjištu.

Učitelj na Pešterskoj visoravni

Još uvek voli da napiše po neku bajku za učenike iz sela, sećajući se svojih nekadašnjih časova. Ponekad ga posećuju bivši učenici, sada odrasli, noseći mu poštovanje i osmeh zahvalnosti. Iako su godine donele tišinu i sporiji korak, sandžačka radoznalost i dalje je zaslepljujuća. Pešterska visoravan za učitelja je opet učionica života, puna lekcija, đaka, kolega…

Mesto molitve i okupljanja gde selo čuva svoje običaje

Priča još Zeka, doduše raskošno, da u zavičaju nema mladih, da je radosti malo. – Bio sam učitelj više od 40 godina. Izveo sam mnoge dobre generacije školaraca. Ponosan sam na te godine. Mislim da su oni uspešni i dobri ljudi. Ima ih u svim segmentima života.

I supruga mi je učiteljica. Zajedno provodimo penzionerske dane. Deca rade u Delimeđu i Novom Pazaru – objašnjava fenomenalni učitelj Badić.

Gurdijelje između neba i zemlje

Pešačeći po par kilometara od škole do kuće i natrag, znači dnevno po nekoliko sati, tako više od četiri decenije. I opet bi sve ponovio. – Ja i supruga samo među prvim prosvetnim radnicima u ovom kraju. Zajedno smo radili svih ovih godišnjih doba.

Mladost je prva stranica knjige koja se zove život – kako reče legendarni Zeka Badić.

Selo gde su koraci mališana ostavili tragove u životu učitelja

U uglu kuće, zaneta poslom, gospođa Badić. Pitamo je da li je dugo pešačila do svojih mališana i osnovaca. Smeška se, kaže da ne voli kamere… Posle nas put vodi nizbrdo. Vraćamo se neutabanom snežnom stazom. U ravnici se nazire Čukote.

Gurdijelje je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2022. bilo je 50 stanovnika.

U selu ima 19 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 4, 89. Ovaj kraj je velikim delom naseljen bošnjacima (prema evidenciji iz 2oo2. godine). 

Binasa Malićević