Sandžak, Sjenica, Rasno: Ovaj gospodin koji vas gleda sa osmehom je Selman Hasanović. Iz Rasna, sela na obroncima Pešterske visoravni. U ovom kraju česte su ovakve slike. Priroda je sve dala Sandžaklijama.

I pašnjake i šume, predivne proplanke, voćnjake.

Pešterska visoravan je poznata po svojim prostranim livadama, čistom vazduhu i pristojnom životu.

Mudri pastir Peštera

Preko dana bilo je tiho, ali čim je sunce zašlo, postojalo je sveže. Usred vetrova i tišine, jedan Sandžaklija i dalje prkosi vremenu i zaboravu.

Domnaćin u sandžačkom selu je poznat po svojoj gostoljubivosti i mrljivosti. Brine o stoci, obrađuje zemlju i proizvodi hranu za svoju porodicu. U Selmanovoj kući uvek vlada red, a musafiri se dočekuju sa domaćim hlebom, ovčijim sirom i mlijekom.

Stara kuća porodice Hasanović

Rasno i Sandžak zajedno čine posebnu celinu – kraljevstvo pruža mir i lepotu prirode, dok adžo svojim radom i dostojanstvom čuva najmilije i adete ovog kraja.

Rominja prolećna kiša, natapa svaku stopu pešterskih polja. Svi zaseoci i sela pođoše u Sandžak. A on, onako goropadan, zagrlio mahale i sokake. Caruje Hasan-aga Zvizdić, planine mu tesne.

Nema predaha ni za gorštaka Selmana Hasanovića.

Posmatrao je onako, sam, pun srca. Osetio je kako ga povezuje poznato osećanje veselosti. Ovo je priča koja će vas držati pričvršćenom za fotelju. Njegove reči imaju težinu, ali i toplinu.

Dedo Selman i reporter-Radio televizije Novi Pzar

A da nije to običan dan, postarao se Pešterac. Haju ljudi svoj zavičaj. Uspomena je jedno, a život, naročito po surovim vrletima, drugo. Svako ko poseti Pešter može da oseti tu jedinstvenu milinu i da nauči koliko je vredan život u skladu sa nedođijama.

Sigurna sam da niko adžu nije rekao da treba da dođe televizijska ekipa.

Stao je na stepenice kuće.

Čovek, kog poželite da zagrlite, to su oni ljudi koji plene dobrotom, ljudskošću, mudrošću. Voljene nije učio samo kako se živi – već je isticao kako se poštuje, prašta i voli.

Većina mladih iz Rasna odlazi u inostranstvo u potrazi za poslom i boljim životom. Iako su daleko od svojih ognjišta, često se vraćaju za praznike i godišnje odmore, noseći sa sobom besede o modernom životu i iskustva koja su stekli.

Carstvo tada oživi, a babo sa radošću dočekuje svoje sinove i kćeri.

Džamija u selu Rasno

Ipak,… Ipak, da dokažemo da je Hasanović čovek kakav se retko sreće. Na kraju sveta, u srcu Pešteri, Sandžaklija još uvek živi po zakonima prirode.

Na visinama gde zima traje pola godine, ljudska gromada i dalje pali vatru svako jutro. – Dobro ste, zar ne. Sačekaćemo vas ovde. Jesmo li sada prijatelji. – Jesmo – kazao je dubokim, hrapavim glasom s posebnim akcentom.

Srce mu je puno i u njega više ništa ne može da stane. Naš gost tako iskreno razgovara, da muhabet traje, traje. Čovečnost se u njemu nastanila.

Gde prestaje put, počinje Selmanova bajka

Kako izgleda svakodnevica čoveka koji još uvek veruje u bolje sutra. – Prošlo je mnogo vremena. Sve što se desilo, desilo se zbog teškog života. Mogao bih danima da ti pričam o Rasnu, o svom položaju. Kao pošteni mladić voleo sam da radim i poslove vozača.

Sa svojim narodom dobro sam prošao. Puno sam skućio i ne žalim se. Imam dobru i poštenu porodicu – poručuje izuzetni Hasanović.

Mašina za vršidbu žitarica

Susretali i upoznali smo se sa mnogim ljudima, trudili se da i drugi sazanaju o gorštacima na Pešterskoj visoravni. U proleće, pašnjaci su puni ovaca, a sunce obasjava krovove kuća. Akšam u Rasnu donosi posedak i veselost, a zvezdano nebo nad bajkom ostavlja poseban utisak.

Sam protiv vremena

U tom večitom upoznavanju i nadmudrivanju, tragamo i podsećamo na zanimljive osobe, na njihov lik, pogled, osmeh, mrgud, mig, na njihov život, glas.

Radili su to znalački, vrhunski, i sa toliko ljubavi i osećajnosti. Iz razgovora su odlazili sa ozarenošću na licu. Nisu tražili odgovore. Čekali su istinu.

Zbog onoga što će doći u ovoj priči.

Selman Hasanović – selo Rasno

Fes, francuska kapa, čalma, ćulah

Pamćenje Sandžaklije na prošla vremena, običaje i insane kojih više nema. Hasanović nije napustio Pešter ni kada su svi drugi otišli – jer ona nikada nije napustila njega.

– I pored svih problema koji prate zemljoradnike, moj naslednik je istrajan u svojoj nameri da se bavi poslom koji pored svega daje dobre rezultate. Gazdinstvo sam preneo na unuka.

Na mlađima svijet ostaje. Obojica volimo stočarstvo, uživamo u svakodnevici i mlečnim proizvodima i trudimo se da živimo što je moguće zdravije.

Upoznajte posebne dragulje Peštera

Iza njega nisu sačuvane samo decenije – ostala je čast, dostojanstvo i ime koje s ponosom nosi. – Kada smo razmišljali o tome čime da se bavimo, opredelili smo se opet za stočarstvo. To nije lako – kazuje za Radio televiziju Novi Pazar Selman Hasanović.

Stočarstvo u Sandžaku

Sandžak reče sebi da prestane s igrom reči: miris pašnjaka svuda se širio, dopire kroz oštećene torove, katune, kolibe, tavane. Sve, zapravo deluje kao nestvarni san.

Na jednoj strani selo bez mnogo seljaka, ovaca i čobana, retki dimnjaci iz kojih se vije plavi dim

– Ja sam to radio čitavog života i sada sam suviše star da bih se menjao. – Doživeli ste ozbiljnu starost – rekosmo. Istina, istina. Koračam dobro ka osmoj deceniji, valjda.

Može slolidno da se zaradi od stočarstva – naglasio je Sandžaklija poletno.

Govedarstvo kao porodični izvor sigurnosti

Odmah nam je bilo jasno da se nalazimo u nekoj od pešterskih nedođija. Svetlost planine bacala je nemirne senke na vlažne kamene zidove.

Negde u daljini čulo se kapanje vode.

Nije prošlost ta koja je ućutkala sećanja i snažne vjetrove. Sandžak je pažljivo posmatrao polja dok je pritezao uzde i zaustavljao svog vranca-Pašu.

Kolibe su pravljene od drveta, kolja, i pruća, a malterisane su blatom i slamom

Police i tezge bile su pune drugih vekni svežeg hrskavog hleba, poznati miris ispunjavao je Pešter, a grdudni koš mu se razvijao od mirnog oduševljenja i ponosa.

Ten planine bio je svilen i ruman, a koža glatka i meka. Ali držanje je ostalo zanosno.

Delovala je vrlo samouvereno i osećajno; izgledalo je jasno da ta priroda radi samo ono što hoće i ništa drugo

Okolina se smešila dok se kaldrmom udaljavala od Rasna. Zabacila je glavu i zadenula kosu iza uha kako bi joj toplo sunce obasjalo lice.

Miris iz kolibe svuda se se širio, prodirao kroz gole daske, lepio se za iskrzani kredenac, za čaršave na uskom minderu u uglu, gde zavese vise na drvenom pendžeru.

Sve smo mi to pravili za domaćice – objasnio je Selman pošteno. Ustao je, sipao je još kahve i pripalio cigaru.

Između kamena i neba

Rasno je naselje u Sandžaku u opštini Sjenica. Prema evidenciji iz 2022. bilo je 322 stanovnika. 

U selu ima 84 domaćinstva, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 4,77.

Ovaj kraj je velikim delom naseljen Bošnjacima (prema registru iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju meštana.

Binasa Malićević