Sandžak, Sjenica, Rasno: Ovaj gospodin koji vas gleda sa osmehom je Selman Hasanović. Iz Rasna, sela na obroncima Pešterske visoravni. U ovom kraju česte su ovakve slike. Priroda je sve dala Sandžaklijama.

Sandžak je ponosan na Novi Pazar

I  pašnjake i šume, predivne proplanke, voćnjake. Preko dana bilo je tiho, ali čim je sunce zašlo, postojalo je sveže.

Stara kuća porodice Hasanović

Rominja prolećna kiša, natapa svaku stopu pešterskih polja. Svi zaseoci i sela pođoše u Sandžak.

A on, onako goropadan, zagrlio mahale i sokake. Caruje Hasan-aga Zvizdić, planine mu tesne. Nema predaha ni za gorštaka Selmana Hasanovića.

Posmatrao je onako, sam, pun srca. Osetio je kako ga povezuje poznato osećanje veselosti.

Ovo je priča koja će vas držati pričvršćenim za fotelju.

A da nije to običan dan, postarao se sandžački dedo. Haju ljudi svoj zavičaj. Uspomena je jedno, a život, naročito po surovim pešterskim vrletima, drugo.

Sigurna sam da niko adžu nije rekao da treba da dođe televizijska ekipa. Stao je na stepenice kuće.

Čovek, kog poželite da zagrlite, to su oni ljudi koji plene dobrotom, ljudskošću, mudrošću.

Džamija u selu Rasno

Ipak,… Ipak, da dokažemo da je Selman čovek kakav se retko sreće.

– Dobro ste, zar ne. Sačekaćemo vas ovde. Jesmo li sada prijatelji. – Jesmo – kazao je dubokim, hrapavim glasom s pešterskim izgovorom.

Srce mu je puno i u njega više ništa ne može da stane. Naš gost tako iskreno razgovara, da muhabet traje, traje. Čovečnost se u njemu nastanila.

Život po sopstvenim pravilima

– Prošlo je mnogo vremena.

Sve što se desilo, desilo se zbog mučnog života. Mogao bih danima da ti pričam o Rasnu, o svom položaju. Kao mlad čovek voleo sam da radim i poslove vozača.

Sa svojim narodom dobro sam prošao. Puno sam skućio i ne žalim se. Imam dobru i poštenu porodicu – poručuje izuzetni Hasanović.

Mašina za vršidbu žitarica

Susretali i upoznali smo se sa mnogim ljudima, trudili se da i drugi sazanaju o gorštacima na Pešterskoj visoravni.

U tom večitom upoznavanju i nadmudrivanju, tragamo i podsećamo na zanimljive osobe, na njihov lik, pogled, osmeh, mrgud, mig, na njihov život, glas.

Radili su to znalački, vrhunski, i sa toliko ljubavi i veselosti. Iz razgovora su odlazili sa ozarenošću na licu. Nisu tražili odgovore. Čekali su istinu.

Zbog onoga što će doći u ovoj priči.

Selman Hasanović – selo Rasno

Fes, francuska kapa, čalma, ćulah

– I pored svih problema koji prate zemljoradnike, moj naslednik je istrajan u svojoj nameri da se bavi poslom koji pored svega daje dobre rezultate. Gazdinstvo sam preneo na unuka.

Na mlađima svijet ostaje. Obojica volimo stočarstvo, uživamo u svakodnevici i mlečnim proizvodima i trudimo se da živimo što je moguće zdravije.

Svaki Pešterac je poseban

Kada smo razmišljali o tome čime da se bavimo, opredelili smo se opet za stočarstvo. To nije lako – kazuje za Radio televiziju Novi Pazar Selman Hasanović.

Sandžak reče sebi da prestane s igrom reči: miris pašnjaka svuda se širio, dopire kroz oštećene torove, katune, kolibe, tavane. Sve, zapravo deluje kao nestvarni san.

Na jednoj strani selo bez mnogo seljaka, ovaca i čobana, retki dimnjaci iz kojih se vije plavi dim

– Ja sam to radio čitavog života i sada sam suviše star da bih se menjao. – Doživeli ste ozbiljnu starost – rekosmo. Istina, istina. Koračam dobro ka osmoj deceniji, valjda.

Može slolidno da se zaradi od stočarstva – kazao je Sandžaklija poletno.

Govedarstvo kao porodični izvor sigurnosti

Odmah nam je bilo jasno da se nalazimo u nekoj od pešterskih nedođija. Svetlost planine bacala je nemirne senke na vlažne kamene zidove.

Negde u daljini čulo se kapanje vode.

Nije prošlost ta koja je ućutkala sećanja i snažne vjetrove. Sandžak je poažljivo posmatrao polja dok je pritezao uzde i zaustavljao svog vranca-Pašu.

Police i tezge bile su pune drugih vekni svežeg hrskavog hleba, poznati miris ispunjavao je Pešter, a grdudni koš mu se razvijao od mirnog oduševljenja i ponosa.

Ten planine bio je svilen i ruman, a koža glatka i meka. Ali držanje je ostalo zanosno.

Delovala je vrlo samouvereno i osećajno; izgledalo je jasno da ta priroda radi samo ono što hoće i ništa drugo

Okolina se smešila dok se kaldrmom udaljavala od Rasna. Zabacila je glavu i zadenula kosu iza uha kako bi joj toplo sunce obasjalo lice.

Miris iz kolibe svuda se širio, prodirao kroz gole daske, lepio se za iskrzani kredenac, za čaršave na uskom krevetu u uglu i izbledele zavese na drvenom pendžeru.

Sve smo mi to pravili za domaćice – objasnio je Selman poletno. Ustao je, sipao je još kahve i pripalio cigaru.

Binasa Malićević