Sandžak, Pešterska visoravan, Dubovo… Sandžaklije: Sve što radimo je za dobro Sandžaka i naših porodica
Sandžak – Pešterska visoravan – Dubovo: Gore na vrhu su Zeno Malićević, Hamdija Ugljanin i Hakija Jusufović. To su ljudi gospoda, videćete. Mislila sam: Upravo to, Sandžaklije, poremetili ste samo meni znani red; postoji opasnost da unesete nemir u moju dušu!
Zbog čestitosti na koju su mnogi zaboravili.
“Tamo cvetaju ruže, tamo je moj topli dom, tamo je majka stara, nada se povratku mom”
Osećaj koji pokazuje da ste ozbiljno sreli ljudske gromade.
Pokraj smo toga, možda ću jednog dana imati pustolovinu, ali onda neću tražiti da mi sviraju, već da mi strogo pričaju, na njihov način. Hladnoća i vetar gunđali su udarajući neverovatnom žestinom po zaraslim zidinama Dubova i planinama u njegovoj pozadini.
Sinovi Sandžaka: Oj Sandžaku, mjesto moje drago
Bilo je dobro što žive svoj život. Predivno srce spustilo se na peštersko rame, a blagi glas reče: -“Zeno,” pozva ga supruga iz radionice. “Stižem”. Stajao je na pragu i gledao u televizijsku ekipu.
– Izgleda da baš volite da postavljate pitanja. “Većina ljudi je takva.” “Radoznalsost je moje zanimanje:” – Još jednom, dobro došli.
Zeno Malićević – selo Dubovo
Zadovoljan odgovorom, Zeno je ponovo usresredio pažnju na sandžačku dijasporu. Kad je progovorio, gals mu je bio neponovljivo miran. U daljini se čuo zvuk. Melodija istog fijuka na peštersko polje stigla je, nošena vetrom, do njih.
– Ovde su meštani potpuno u korak sa svetom. Živimo život dostojan čoveka. Sandžaklije su nežan, radan, sposoban, pametan i odgovoran narod. Naši momci ne zaboravljaju zavičaj – otkriva Zeno Malićević.
Dubovo je uočilo prijateljstvo koje se osećalo u vazduhu. Srce mu je zaigralo od sreće. Nešto ga ipak brinulo. Zeno je bio Sandžaklija i borio se za ono u šta je stvarno verovao.
Hoće li naši momci biti zadovoljni životom u tuđini. Odlaze iz zavičaja? Znao je da mora s njima da govori o tome. “Binasa, šta misliš, koliko će još trajati iseljavanje?”
– Dokle će tako, ko bi znao?
Ne postje reči kojima bih mogla izraziti koliko poštujem žitelje na Pešterskoj visoravni.
Sinovi Sandžaka su daleko
“Došao sam upravo na vreme,” reče Hamdija. Osećao je hladne kišne kapi na licu.
Najpre je video potpun tajac, a onda se, kao da je Aćif-efndija dao znak, odjednom krenu početni pljusak.Tom glasu nije mogao da se odupre.
Ugleda sebe u sandžačkim očima, i očima njegovih junaka. On, nekako očaran, u svakom slučaju manje će vladati sobom nego što je u tom času i na tom mestu bilo preporučljivo.
“Tamo kod najdaljih brda, gde sunce noću se krije, kuća je moja stara, plavi se dim nad njom vije”
Tada bi nas dočekala divljina zvana pašnjaci, a tu, na velikom drumu, moćna siva stena, na koju se uvek popnem ni zbog čega drugog već zbog pogleda.
– I šta je sa vama, Hamdija!
-Dubovo je kraj iz bajke. Kud’ nam ode omladina. Selo nam je prazno ostalo svi odoše za Nemačku. Uvek se čini da je negde tamo puno bolje, ali verujte da nije.
Ovde je život – kazuje Hamdija Ugljanin.
Hamdija Ugljanin – selo Dubovo
Tada iznenada ustade, pođe, ipak se još jednom okrenu i reče: – Dođite nam ponovo. Uživao je u pogledima, u bučnim glasovima što se došaptavaju, a on bi se uvek pobrinuo za komšije da razgovaraju i slažu se. Nedavno sam saznala da se bavite stočarstvom. A, uz to čujem da je i vaša supruga vredna i dobra domaćica, majka, nana.
– Tako je, dodade on. – Želeo sam da ostavim ovo mesto, nije uspelo.
-Hoću li biti zadovoljn životom po bijelom svijetu odrekavši se života po sandžačkim vrletima – veli Sandžaklija.
Svaka pomisao da sa ovim selom treba biti ponosan i veseo – pojačala je zapažanje.
Nekoliko minuta kasnije Dubovo nas čeka retko zanimljivim predelima. Nekoliko sati druženja sa srčanim Peštercima brzo prođe.
U selu malom stara se pesma čuje
Ovde, na pešterskoj visoravni, promene se četiri godišnja doba za jedan dan. Domaćin pogleduje, nešto bi da kaže, a opet – razmišlja. Kasnije ćemo saznati da je tu, među njima, i njegov sin.
Došao iz daleke tuđine.
Hakija nas uvodi u kuću. Unutra toplo. Na električnom šporetu dve šerpe iz kojih izbija ugodan miris. Brojna je porodica Hakijina i bližnje rodbine.
Sinovi su zvanično odeljeni, ali žive pod istim krovom. Deli ih samo jedan dugačka i široka poljanja. Dedo je pažljivo posmatrao decu.
A onda, kao da im je pročitao misli, krajičak njegovog srca se neznatno radovao.
Oduvek je hteo život na selu i samim tim imao jasne plnove za porodicu. – Od malena se bavim poljoprivredom i volim taj posao. Odrastao sam na pešterskim livadama.
Ja sam u svojoj avliji, srećan u Dubovu. Nigde nije lepše nego kod kuće – veli Hakija Jusufović.
“Kako bi želeo da vidim livade pod mojim selom, majku na pragu kuće, bagrem u cvetu belom”
Hakija Jusufović – selo Dubovo
Taj osmeh je zadržao toplinu i plemenitost. Kad to ne bih osećala upravo tako, ne bih mogala da pišem. Olakšavajuće je što ne znam da li ću odmah, da li ću smesta da objavim ono što pišem.
Bilo je dobro što je dan u kom se održavao razgovor bio lagan. – Hvala vam na predivnom gostoprimstvu koje ste nam priredili – završili smo reportažu.
Vratiću se svome rodnom Sandžaku
Ukočena tišina, vijori nad sve prisutne, bila je prekinuta šapatima Peštera koji su se oteli nekolicini vrhova. Do Dubova smo nekako i stigli, ali iz Dubova nazad, bogami, trško.
“Tamo su večeri plave, sa stada zvona bruje, u selu malom stara se pesma čuje”
Binasa Malićević
