Sandžak, Tutin, Dubovo… Sandžaklije: Sve što radimo je za dobro Sandžaka i naših porodica! Od Pešteri ka Evropi

Sandžak, Tutin, Dubovo: Gore na vrhu su Zeno Malićević, Hamdija Ugljanin i Hakija Jusufović. To su ljudi gospoda, videćete. Mislila sam: Upravo to, Sandžaklije, poremetili ste samo meni znani red; postoji opasnost da unesete nemir u moju dušu! Posebno poštovanje zaslužuju Bošnjaci koji, i nakon mnogo godina provedenih u inostranstvu, ne zaboravljaju svoje sokake i mahale.

Skrivena lica sandžačkih sela

Zbog čestitosti na koju su mnogi zaboravili. Susret s notama, starim kućama i novim generacijama. Sećanje na teške zime, slogu i neispričane doživljaje. Oseća se toplina ognjišta, miris drva i skromnost života među brdima. Mnogi od njih su vredno radili daleko od rodnog kraja, a stečeno iskustvo i zaradu ulažu u svoje selo i pomenuti zavičaj.

“Tamo cvetaju ruže, tamo je moj topli dom, tamo je majka stara, nada se povratku mom”

Utisak koji pokazuje da ste ozbiljno sreli ljudske gromade. Zenovo lice ozarilo se nekim neplaniranim oduševljenjem. Grade nove kuće, uređuju imanja, obnavljaju puteve i pomažu razvoj područja iz kojeg su potekli. Dijaspora često daje veliki doprinos svojim porodicama i bratstvu, brinući o svojim najbližima, prijateljima i lokalnim projektima.

Takvo carstvo pokazuju koliko vole svoj kraj i koliko im je stalo da on napreduje.

Godišnja doba u Sandžaku

Pokraj smo toga, možda ću jednog dana imati pustolovinu, ali onda neću tražiti da mi sviraju, već da mi strogo pričaju, na njihov način. Hladnoća i vetar gunđali su udarajući neverovatnom žestinom po zaraslim zidinama Dubova i planinama u njegovoj pozadini.

Sopstvene porodice su često primer jedinstva, rada i međusobnog poštovanja. Iako su živeli i stvarali u drugim državama, mnogi su odlučili da se vrate tamo gde su odrasli, da u svome kraju provedu budućnost i ostave nešto vredno narednim generacijama.

Tamo gde me čekaju

Zahvaljujući takvim Sandžaklijama, sela ostaju živa, kuće se grade, ognjišta se ne gase, a ljubav prema zavičaju prenosi se sa koljena na koljeno. Bilo je dobro što žive svoj život. Predivno srce spustilo se na peštersko rame, a blagi glas reče: -“Zeno,” pozva ga supruga iz radionice. “Stižem”. Stajao je na pragu i gledao u televizijsku ekipu.

Od ezana do prve jutarnje kahve – zvuk dana koji se ne menja. Sandžačka snaga, surovost prirode i kraljevstvo koje ostavlja bez daha.  – Izgleda da baš volite da postavljate pitanja.

“Većina ljudi je takva.” “Radoznalsost je moje zanimanje:” – Još jednom, dobro došli.

Zeno Malićević – selo Dubovo

Zadovoljan odgovorom, Zeno je ponovo usresredio pažnju na sandžačku dijasporu. Kad je progovorio, gals mu je bio neponovljivo miran. U daljini se čuo zvuk. Melodija istog fijuka na peštersko polje stigla je, nošena vetrom, do njih.

Postoje sela koja na prvi pogled osvoje svakoga ko kroz njih prođe. Čuje se dečija graja, miris domaće hrane širi se iz kuće, ali svaki kutak govori o stvaralaštvu, uređenosti i domaćinskom odnosu prema mestu u kojem se živi.

– Ovde su meštani potpuno u korak sa svetom. Živimo život dostojan čoveka. Sandžaklije su nežan, radan, sposoban, pametan i odgovoran narod. Naši momci ne zaboravljaju zavičaj – otkriva Zeno Malićević.

Sandžaklije opet na svojoj zemlji

Dubovo je uočilo prijateljstvo koje se osećalo u vazduhu. Lice mu je zaigralo od sreće. Nešto ga ipak brinulo. Zeno je bio Sandžaklija i borio se za ono u šta je stvarno verovao.

Hoće li naši momci biti zadovoljni životom u tuđini. Odlaze iz rodnog kraja? Znao je da mora s njima da govori o tome. “Binasa, šta misliš, koliko će još trajati iseljavanje?”

– Dokle će tako, ko bi znao?

Ne postje reči kojima bih mogla izraziti koliko poštujem žitelje na Pešterskoj visoravni. Sandžak je utvrđivao neko vreme, pitajući se da li je upravo to njegova pobeda, ali ne zadugo. Nehotice se Carska džada povukla korak unazad. Takav prostor pokazuje da ubavost nije samo u velikim gradovima. Ona stanuje i u malim dinastijama gde meštani poštuju dunjaluk, neguju tradiciju i s ponosom čuvaju ono što su nasledili od svojih predaka.

Povratak Sandžaklija iz daleka

Meštani ne čekaju da neko drugi ulepša njihovu sredinu, već svojom voljom svakodnevno doprinose da selo bude lepše i ugodnije za sve. Adeti, čovečnost, i inat utkani u svaki kućni prag i sledeće ognjište. “Došao sam upravo na vreme,” reče Hamdija. Osećao je hladne kišne kapi na čelu.

Najpre je vladao potpuni tajac, a onda se, kao da je Aćif-efndija dao znak, odjednom krenu početni pljusak.Tom glasu nije mogao da se odupre.

Ugleda sebe u sandžačkim očima, i očima naših junaka. On, nekako očaran, u svakom slučaju manje će vladati sobom nego što je u tom času i na tom prestolu bilo preporučljivo.

Na vrata što škripe

“Tamo kod najdaljih brda, gde sunce noću se krije, kuća je moja stara, plavi se dim nad njom vije”

Dok je sneg pokrio krovove kuća, avlije i brežuljke, Dubovo izgleda kao prava zimska razglednica.

Tišina koju donosi zima prekida se tek ponekim zvukom stoke iz štale i koracima vrednih stočara koji, bez obzira na hladnoću, redovno obavljaju svoje poslove.

Tada bi nas dočekala divljina zvana pašnjaci, a tu, na velikom drumu, moćna siva stena, na koju se uvek popnem ni zbog čega drugog već zbog pogleda. Kad bi visoravan ugledala svoj odraz, priroda bi poželela da skrene pogled kao da je ugledala Aćifa Hadžiahmetovića. Zašto povratak dijaspore otvara snažno vrata izgubljenim osećanjima.

– I šta je sa vama, Hamdija!

-Dubovo je pejzaž iz bajke. Kud’ nam ode omladina. Selo nam je prazno ostalo svi odoše za Nemačku. Uvek se čini da je negde tamo puno bolje, ali verujte da nije.

Ovde je život – kazuje Hamdija Ugljanin.

Hamdija Ugljanin – selo Dubovo

Tada iznenada ustade, pođe, ipak se još jednom okrenu i reče: – Dođite nam ponovo. Uživao je u idejama, u bučnim glasovima što se došaptavaju, a on bi se uvek pobrinuo za komšije da razgovaraju i slažu se.

– Nedavno sam saznala da se bavite govedarstvom. A, uz to čujem da je i vaša supruga vredna i dobra domaćica, majka, nana.

Ovako su priroda, oštra klima i Pešterci naslikali vjekovno stočarstvo. Život domaćina, dobra stada i navika koja se ne prekida. – Tako je, dodade on. – Želeo sam da ostavim ovo mesto, nije uspelo.

Stočni i planinski krajevi Sandžaka

Od jutarnjih radova do akšamskih sati – surova realnost koja ojačava mlađe generacije. – Hoću li biti zadovoljn životom po bijelom svijetu odrekavši se života po sandžačkim vrletima – veli Sandžaklija. Dok snežne pahuljice lagano padaju, žitelji rano ustaju kako bi nahranili i zbrinuli svoju stoku. Ovaj napor ne poznaje praznike ni loše vreme, jer stada zahtevaju pažnju svakog dana.

Samo spominjanje ovog sela budi ponos i dobro raspoloženje.

Nekoliko minuta kasnije Dubovo nas čeka retko zanimljivim predelima. Nekoliko sati druženja sa srčanim Peštercima brzo prođe. Surovi meseci, napuštena sofra i besede koje se govore do kasno u noć. Od prvog pogleda na Sandžak do zadnje kahve s rodbinom. Te štale pune su života, a iskustvo i ljubav prema poslu pomažu im da prebrode i najhladnije zimske dane.

Zavičaj u srcu, dunjaluk u rukama

Ovde, na Pešterskoj visoravni, promene se četiri godišnja doba za jedan dan. Gospodin pogleduje, nešto bi da kaže, a opet – razmišlja. Kasnije ćemo saznati da je tu, među njima, i njegov sin.

Došao iz daleke tuđine. Susreti sa starom majkom, prijateljima i uspomenama iz detinjstva. Ispod belog pokrivača krije se snaga i upornost stanovnika koji žive od stočarstva i poljoprivrede.

Svako jutro u Sandžaku nosi posebnu boju

Hakija nas uvodi u kuću. Unutra toplo. Na električnom šporetu dve šerpe iz kojih izbija ugodan miris. Brojna je porodica Hakijina i bližnja rodbina koju nije potpuno upoznao.

Tako se ponovo sevdalinka uči zvuku brda, poljana i čobanskih glasova. Susreti sa uspomenama, neravnim katunima i žiteljima koji su ostali.

Sinovi su zvanično odeljeni, ali žive pod istim krovom. Deli ih samo jedan dugačka i široka poljanja. Dedo je pažljivo posmatrao decu. A onda, kao da im je pročitao misli, krajičak njegovog srca se neznatno radovao.

Sliikovit prikaz tutinskog sela

Zimski prizori sela podsećaju nas na čarobnjaka bezbrižnog života, na uljudne Sandžaklije i na nasleđe stočarstva koja i danas predstavlja važan oslonac u mnogim porodicama.

Uprava zahvaljujući takvim domaćinima, Dubovo ostaje živo i onda kada ga zima okuje snegom. Oduvek je hteo život na njivama i samim tim imao jasne plnove za porodicu.

– Od malena se bavim poljoprivredom i volim taj posao. Odrastao sam na pešterskim livadama. Od dalekih zemalja do rodnog mesta gde je svaki kutak poznat.

Ja sam u svojoj avliji, srećan u Dubovu. Nigde nije lepše nego kod kuće – veli Hakija Jusufović.

“Kako bi želeo da vidim livade pod mojim selom, majku na pragu kuće, bagrem u cvetu belom”

Hakija Jusufović – selo Dubovo

Taj osmeh je zadržao toplinu i plemenitost. Kad to ne bih osećala upravo tako, ne bih mogala da pišem. Olakšavajuće je što ne znam da li ću odmah, da li ću smesta da objavim ono što zapisujem.

Bilo je dobro što je dan u kom se održavao razgovor bio lagan. – Hvala vam na predivnom gostoprimstvu koje ste nam priredili – završili smo reportažu.

Ukočena tišina, vijori nad sve prisutne, bila je prekinuta šapatima Peštera koji su se oteli nekolicini vrhova. Do Dubova smo nekako i stigli, ali iz Dubova nazad, bogami, trško. Sandžaklije koje rade veselo, a nose srce zavičaja i tuđine. Kako moderan svet ulazi kroz drvene kapije avlija.

“Tamo su večeri plave, sa stada zvona bruje, u selu malom stara se pesma čuje”

Kroz tunel, pa pravo u kuću kod majke. Trenuci kada se vreme uspori, a duša kaže: ovde pripadam.

Svi putevi vode u zavičaj

Dubovo je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2022. bilo je 1250 stanovnika.

U selu ima 230 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 5, 45. 

Ovaj kraj je velikim delom naseljen Bošnjacima (prema registru iz 2012. godine) a u poslednja tri popisa, primećen je porast u broju žitelja. 

Binasa Malićević