Sandžak, Tutin, Pešter, Plenibabe… Sandžak i sve lepote Pešterske visoravni! Tamo gde se planine razdvajaju

Sandžak, Tutin, Donja Pešter, Plenibabe: Najezda katuna je odavno završena. I čobani i stada vratili su se u sela. Kolibe pokrivene prućem i obložene blatom, torovi i mlekari – sve je to sada napušteno. Ko ne zna za pešterske običaje i tradiciju možda bi pomislio da tu nije bilo života.

A, jeste! Još kako.

Uvek su me ti katuni, ti pešterski lavirinti, podsećali na neki lepši svet.

Dođeš tu preko leta, pokupiš sir i kajmak i – nazad u toplu sobu, pre dugih sibirskih dana. Navikli na zimske predele i surove mećave i sami reporteri se čude toj neviđenoj lepoti.

Plenibabe pod snegom izgleda kao da je stalo u vremenu, utonulo u belinu koja ima svoju posebnu ubavost.

Stočarstvo u punom jeku

On je Sandžaklija koji najviše haje zavičaj – rad, jutara, melodije prirode i život koji teče bez žurbe. Bavi se stočarstvom sa posebnom pažnjom i ljubavlju, kao da svakoj životinji zna narav i lozu.

Vredan je od ranog svitanja do kasne večeri, ali nikad se ne žali – posao mu je navika, ali i dostojanstvo. Voli da muhabeti , i to onako iskreno, iz srca. Sa njim nikad nije dosadno – svaku zgodu začini humorom, pa i najobičniji dan postane zanimljiv.

Pešter zbori i pamti

Glogovik, prve kuće, s leve strane Delimeđe, a nda u nastavku Melaje, Koniče, Plenibabe… To je neka neobična slika. Nešto dalje, na poljani, dve nove kuće i štala. Jedna dvospratnica još nije završena. Saznajemo da je to domaćinstvo Hasana Halilovića.

Naš gost je pokazao kako izgleda kada on uzme lopatu u ruke.

Hasan Halilović – selo Plenibabe

Kraljevstvo pod snegom deluje usamljeno, ali u sebi nosi život koji se ne može lako naći. To nije bajka koja umiva, već ispunjava – kao da priroda na trenutak zaboravi na sve i ostavi samo čistu, belu jednostavnost osećaja. Hasan ne traži mnogo – dovoljna mu je rodna gruda, porodica i prijatelji oko njega.

– E, nisam ni sanjao da će nam danas neko navratiti. Ja sam puno radio. Vidiš ove ruke! Volim da stvaram – imam svu potrebnu mehanizaciju za poljoprivredu.

Uspešno se bavim stočarstvom.

Država pomaže koliko može, moramo se sami menjati – kazuje govorljivi sandžački seljak.

Moj Sandžaku, ponosan mi budi

Nego, kaže starina, da popijemo još po jedan čaj. Smeje se. Napolju je mraz stezao. Teška magla češće natapa peštersku zemlju. Promiču pašnjaci boje ćilibara, lenjo se vuku, umorna čobanska lica.

U tom bogastvu prirode sve deluje sporije i zanimljivije, kao da vreme na trenutak zaboravi da žuri.

Kad dođu prvi snjegovi

Stočarstvom se ne bavi samo iz želje, već iz ljubavi koja se vidi u svakom gestu. Ustaje pre svih, često dok dunjaluk još spava, a i ne staje dok ne završi ono što je započeo. Za njega umor nije prepreka, već dokaz da je dan imao smisla. Dobro, Hasanovo srce je želelo da on primeti kakav je ovo snažan trenutak za Plenibabe. Oči koje ništa ne mogu da sakriju.

-A vi?, onda reče on.

Još jednom se iskreno zahvaljujem što se došli po ovom kijametu, snegu i mećavi.

Tradicija stočarstva u Sandžaku

S godinama se deo Pešteri pretvorio u život, a taj vetar bio je zatvoren duboko u nedođijama – sve je hladno, kristalno, polarno, sposobno samo da ledi.

Skroman je na način koji se danas retko viđa – bez velike besede o domaćinstvu, bez žaljenja. Radi jer zna da se drugačije ne može i jer ga obaveze ispunjavaju.

U svakom činu pronalazi posed, svrhu i radost. A kada napravi pauzu, tada dolazi do izražaja njegova druga strana – ona vesela i pričljiva. Halilović voli ljude, ceni razgovor, i retko kad ćeš ga zateći u šutnji kada ima musafire.

Dedo se odavno navikao na teške uslove života. – Rasli smo onako kako smo morali. Sećam se vremena kada je život bio zdrav i bezbrižan – rekao je Halilović, a onada je nastavio svoju odiseju.

Ne mari toliko za sadašnju tehnologiju i dodaje: Mobilni telefoni su vrhunski munafici

Takve dogodovštine su pune života – nekad zabavne, oduvek mudre, često začinjene zdravim humorom koji svima izmami osmeh. Hasanov smeh je glasan i iskren, i lako ga je prepoznati među drugima.

– Mladost je jedna. Rodni zavičaj uvek nosim u srcu. Lepote kakvih nigde nema. Šta da tražim više od života. Imam dobru i uspešnu porodicu.

Vala, ljudi, mi se dobro zaledismo.

– Jeste, jeste!… Tako je!…

Pešter na razglednici

Drveće stoji nepomično, ogrnuto mrazom kao u snežnoj bajci, dok vetar povremeno prođe kroz carstvo i ostavi tragove po raznim puteljcima. Zvukovi su prigušeni.

Nije prisutna gužva, nema žurbe – samo povremeno škripanje snega pod korakom nekog ko je izašao iz kuće, ili lavež psa koji čuva avliju. U takvoj čaroliji i najmanji zvuk ima težinu.

U adžu se spajaju snaga i jednostavnost, velikodušnost i veselje, note prirode i živahnost Plenibaba.

Nigde kao u Sandžaku

Sandžak je ostao zarobljen tamo na Pešterskoj visoravni, kao Plenibabe i Ruđa. Sve je pokriveno belim pokrivačem koji ublažava oštre ivice Jeni Pazara i pretvara poznate mahale, kuće i polja u mirnu, gotovo bajkovitu sliku. Krovovi kuća nose debele slojeve snega, dim iz odžaka se polako penje ka nebu i nestaje u svim zimskim krošnjama.

Čudo prirode koje oduzima dah.

Onda su pašnjaci postali tesni a vazduh oštar – da bi doživeli, morali smo da slušamo, ali smo ipak više želeli da svratimo i do Koniča.

Vremenski uslovi nam nisu dozvolili.

Pokraj pešterskih polja nikad stada nisu imala prazne večeri, one trenutke kada zavese nad Sandžakom bude spuštene. Sve se ponovo utiša. Obećah žiteljima da ću opet doći.

Silazimo seoskim putem, kada u ove zimske dane idu samo putnici namernici.

Plenibabe je selo u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2022. bilo je 95 stanovnika. 

Na planini ima 28 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 4, 39.

Ovaj kraj je u potpunosti naseljen Bošnjacima (prema registru iz 2002 godine). 

Binasa Malićević