Sandžak – Novi Pazar – Golija – Vranovina: Televizijske priče opširno žive. Posao reportera je zanimljiv i težak.

Nagledaju se sveta više od ostalih, dele sreću sa drugima, a najtragičnije je kada prate ljudske drame i sudbine. Jedna novinarka nikada neće zaboraviti susret i razgovor sa Tomislavom Bugarićem.

Lice koje otkriva iskrenost i lepotu.

Deda je lek za dušu!

Tišina govori

Izmaglica opterećuje dolinu, pa se onda udaljene kuće po kotlini jedva naziru. Vranovina je zanimljivo selo, visoko gore na oranicama čuvene planine.

Za divno čudo odavde je, vele, otišlo i najviše mladih od bilo kog drugog sela u pazarskoj opštini.

Ne zna Golija šta je delija

Mladost odlazi u veće gradove zbog školovanja ili posla. Napolju kiša preti, vetar postaje sve jači i hladniji. Za vedra dana vidi se pola deževske doline.

Ukazuju se prvi domovi najboljih golijskih gazinstava. Onda se otvaraju široki proplanci. Beli se Golija.

– Vi ste prodavac iz Vranovine? – Jesam. Reče Tomislav, podiže sa čela kačket i – povuče sako za jednako. Pogleda levo – desno, i blago kaza – može!

Naborano lice pokosile godine, skupile se otmenu u jednu očaravajuću tačku, a vredne ruke što liče na čestiti život, ispružio prema Goliji i televizijskoj ekipi iz Novog Pazara.

Tomislav Bugarić – selo Vranovina

Sećanje na jedno davno i prošlo vreme!

U aprilu će početi da se gradi pogon domaće radinosti u Odojevićima na Rogozni, jednom od najudaljenijih i najnerazvijenih sela u novopazarskoj opštini.

Ovo je zaključeno u nedelju na sastanku predstavnika Zemljoradničke zadruge “Vojin Popović” i meštana.

Pazarski “Vojin Popović”

– Vala, jes. Sve je tako bilo. Opet uz dogovor u svakoj mesnoj zajednici. Prodavnica je bila moj život, moja sreća, moja prošlost. Mnogo sam zgodno radio u zadruzi. Bio sam najbolji trgovac. Mnogo zgodno, mnogo, mnogo. Sa svim građanima – kazuje dobri deda.

Prostrla se Vranovina na mrazu, razlila se od jedne do druge obale. U krošnjama drveća ispucala bukova šuma. Pa neki meštanin protutnji, oglasi se fijukom, i sve se ponovo utiša.

Vranac na Goliji

– I danas slabo odlazim kolima. Sve idem peške. Uvek ću tako i da radim. Šećer mi malo dosađuje i stvara nervozu. U ovim godinama ne mogu biti zdraviji. Inače? – A dobro je – dodade starina. Kao i obično, Golija je znala šta on hoće da kaže i bez ijedne njegove reči.

Deda i vragolan

Kao što rana bezbrižnost vremenom postaje uznemirena, gubi lepu boju, isprlja se oguli, iskrza na porubima, radost se istopi i iz nje vire konci života, tako je počeo da se haba i Tomin život posle rastanka sa suprugom; sa godinama koje su prolazile gubio je melodiju i sjaj, pojavile su se brazede i bore, prekrivajući se, tu i tamo bi iz sudbine provirila i vrebala razočarenja i oduševljenja.

 

– Supruga mi je umrla pre deset leta. Puno mi nedostaje. Porodica je moj dom. Još radim seoske poslove i nije mi teško. Pošteno nosim svoje 93 godine. E, baš mi je milo što se sretosmo i ispričasmo – objašnjava Tomislav Bugarić sa Golije.

Sve ovo gospodin je izgovorio kao jednu rečenicu, gotovo bez daha, zagledan u neki neuhvatljiv vidik. Istog trena je zastao. Hvala vam, reče on uz osmeh.

Starina se okrenu, mahnu štapom i nestade na prvoj krivini!

Binasa Malićević