Sandžak, Tutin, Donja Pešter, Plenibabe… Rasim: Navikli smo na teške uslove života! Sandžak: Između odlaska i povratka

Sandžak, Tutin, Donja Pešter, Plenibabe: Na Pešterskoj visoravni zima dolazi munjevito. Ona se spušta naglo, sa vetrom koji seče obraze i snegom koji zna da pokrije i put i prag, i trag.

Noći su duge, a tišina duboka, takva da se čuje sopstveni dah. Prolazimo kroz Delimeđe, još – tako su nam rekli marljivi domaćini – nekoliko kilometara i trebalo bi da skrenemo levo.

Ovo je priča o ljudskim gromadama

Mraz steže zemlju kao da je ne pušta do proleća, a mraz ulazi u kosti i u misli. Na toj visoravni, gde zima ume da bude surova i neumoljiva, Sandžaklija nauči da bude jak.

Vidi se kuća, nazire se i put kojim ćemo do Rasima. Planinu pokrio težag sneg, ali ledeni vetar još fijuče oko ugašenih ognjišta.

Ispod divljeg pokrivača

Od Delimeđa prema Koniču spuštaju se Rekini autobusi. Puni putnika kao nekad u stara dobra vremena. Ali uprava tamo gde je priroda najtvrđa, insani su najređih osobina.

Pešterci znaju šta znači hladnoća, pa nikog ne ostavljaju na cedilu.

Vrata se otvaraju i nepoznatom, vatra se potpaljuje za svakog musafira, a hleb se deli bez pitanja. Pešterska beseda je glasna, ali iskrena, a ruka uvek spremna da pomogne.

Vozač “Sandžaktransa” maše našoj ekipi, poziva nas da uđemo (“ako možemo”) u autobus da se lično uverimo koje sve nevolje čekaju vozače na putu do Plenibaba, a posle do Dobrog Duba – odnosno do glavne žade.

Prirodna oaza u utrobi Sandžaka

Na kraju sela srednja, opširna kuća. Seosko domaćinstvo porodice Nezirović. Nešto niže – nekoliko koliba i hambara. U dugim zimskim noćima, uz mlijeko i pršutu, greju se ne samo ruke, već i duša. Pešter ostaje ponosna, surova i sjajna u isto vreme.

Zato priroda izgleda neukrotivo, ali zauvek svoja. U tom belom prostranstvu rađaju se oštroumni Bošnjaci kao Aćif Hadžiahmetović, a blagi u srcu.

– Kako da dođemo do Rasimove kuće – pitamo domaćina na seoskom putu. – Stare, ili nove? i jedne i druge. – Samo pešice, a na proleće, kad se put isuši možeš i autom!

Pešter niko nikada nije uspeo da ukroti

Pored puta čobanin povezuje krave. Navikli na putnike namernike, čudi se koji nas vrag poslao ovamo, ali ljubazno objašnjava da je burazerova kuća “tu dole preko pašnjaka” i dodaje da požurimo jer će otići do Tutina da kupi duhana. Na Pešteri se čovek ne meri po onome šta ima, već po tome koliko je spreman da pruži.

I dok hladnoća zavija kuće, a vetar nosi pahulje preko polja, toplina ljudske dobrote ostaje najjača snaga ovog kraja. Zato, ma koliko studen bila oštra, Sandžak nikada nije hladan – jer ga gereju kvalitetni insani.

Pešterska kuća pod snegom

Vratio se iz Slovenije u rodni kraj, noseći sa sobom iskustvo dunjaluka, ali i čežnju za svojim korenima. Povratak nije bio korak unazad, već povratak sebi.

– Radio sam u brojnim preduzećima po Sloveniji. Ni broja im se ne zna. Divan je taj osećaj da stvaraš za svoju porodicu, sećam se prijatnih muhabeta sa kolegama na poslu, to drugarstvo koje ulazi pravo – u dušu.

Uspomena za ceo život, nešto što se ne zaboravlja.

Obišao sam mnoga mesta u našoj zemlji, sa rođacima sam bio po evropskim zemljama. Izgledalo je nazaboravno, verujte mi – otkriva uvaženi Rasim Nezirović iz Plenibaba.

Gostoprimstvo pod surovim nebom

Uvek se vraćao svom zavičaju. Međutim, ovde gore, dan je kao vejavica koje sve oblikuje. – Stari su gvorili da se zaobiđe Pešterska visoravan, a dole je već pitomina i kvalitetna zemlja.

Negde tamo na jugu Sandžaka.

Ali, ko da ode odavde, gde su nečiji pradedovi gnezda savijali – glasno veli Pešterac, dok umornom rukom čisti sneg ispred svoje kuće.

Izvanredan i dobar domaćin

Iščezava drveće, gubi se horizont, izmiču torovi, nestaju senke, drvena ograda oko vrata. Sneg je zakovao Plenibabe. – Eheej! Mene oženiše i ne pitaše ništa – ote se glasan smešak našeg vrednog Sandžaklije. – Samo valahi – bilahi, imali smo sreće. Dobru sam devojku oženio. Na sofri se uvek nađe mesta za još jedno parče hleba i još nekog musafira.

Svetlost u carstvu Pešterske visoravni

Pogled beži sve dalje. Katuni iznad Plenibaba, još uvek pod maglom, a na njima gnezda raznoraznih ptica. Kad se Isa-beg Ishaković bolje zagledalo, jasno je da su tu ostala sandžačka ognjišta. Deca odrastaju učeći da cene prirodu, ali i da poštuju starije.

Udari vetra su sve žešći, ali su pejzaži lepši od mladosti…

Te odatle pogled doseže na sve strane Sandžaka. Mećava zna da zaveje puteve, ali nikada ne zatrpa ljudskost. – Ovde dišem punim plućima. To je domaćinski ambijent i čar prirode. Dobra omladaina otišla je u bijeli svijet. Vratiće se jednog dana – zakčjučuje fenomenalni Nezirović.

U toj tišini beline rađaju se snažni karakteri i čista duša.

Bošnjaci u srcu nose Sandžak, ma gde da su

Plenibabe je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2002. bilo je 123 žitelja (prema evidenciji iz 1991. bilo je 141 stanovnika).

U selu ima 28 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 4,39.

Ovj kraj je u potpunosti naseljen Bošnjacima (prema registru iz 2002. godine).

Binasa Malićević