Sandžak, Tutin, Donja Pešter, Točilovo… Avdija: Sandžačka dijaspora najviše ulaže u rodni zavičaj! Ovde se živi punim plućima

Sandžak, Tutin, Donja Pešter, Točilovo: Priroda se lagano budila iz dopadljivog osmeha. Krenula je napred između dugačkih postavljenih torova, trudeći da se priseti svega što je tokom zime saznala o Točilovu. Stare kuće, stada ovaca i ognjište koje se prenosi s kolena na koleno.

Sandžaklije sa Pešteri danas su dokaz da ljubav prema zavičaju nije samo beseda, već konkretno delo.

I svaki put mi se činilo da vidim kraljevstvo na beloj podlozi, za koje takođe ne postoje prepreke.

Održivo stočarstvo na Pešteri

Shvatih da dalje, u kotlinama visoravni, nema katuna – to su brvnare od pruća i blata. Jutra u selu gde prvi zraci sunca dotiču kamene krovove, ovčije torove, štale, nedođije, ledine…

Domaćini koji ostaju da žive tamo gde drugi dolaze samo leti. Ulažu u poljoprivredu, stočarstvo, male biznise i porodična imanja, verujući da Pešter ima budućnost onoliko koliko je oni sami budu spremni graditi.

Život na visinama Pešteri

Unutar dva stara oraha, tamo dole, u ravnici vidimo izvor reke Raške. Neke kuće se sakrile po obroncima planinskog lanca – čađavi fenjeri koji trepere u mraku na momente sputava gluho doba. Malo niže lamba postaje gušća. Sandžak se naježio kad se njegov duboki glas i krševiti govor razlegao po Donjoj Pešteri.

Na sebi nije imao oklop, ali su krajevi nečijeg carstva hodali za njim i tako smo pronašli kaljave drumove i govorljive Sandžaklije.

Zemlja pašnjaka i mlijeka

Meštani su ovde navikli na duge zime i suha leta bez vode. Planinski je ovo kraj. Tako su sandžačka područja postala sinonim za izdržljivost, čistotu i jednostavnost. – Selam alejkum, Avdija! – Es selam alejkum. Otkud ti znaš moje ime – čudi se Mustafić i širi prijateljsku ruku. Rekoše mi u selu. – A, neka, neka…

Sve u svemu, izuzetno zanimljiv gost iz oblasti života, zaključili smo. Tamo je posmatrao njivu, izgubljena stada i očarani izraz lica jedne mladosti. Ono što je video nije ga iznenadilo. Za razliku od većeg dela Točilova, sledeća prostranstva bila su napuštena i obnovljena.

Miris dima i hleba iz smederevca

Iznad 1000 metara, gde se sneg ne topi lako, ali gostoprimstvo greje dušu musafirima. – Omladina je skoro naputila ove krajeve. Sandžaklije koje idu u tuđinu, retko zaboravljaju rodnu grudu. Naši momci najviše investiraju u rodni zavičaj – naglašava Avdija Mustafić.

Avdija Mustafić – selo Točilovo

Sandžak je većinu vremena provodio van Pešterske visoravni, ali su njegovi dolasci u Točilovo i bezbrižno hodanje bili doživljaj za pamćenje. U vazduhu se osećao miris naše dijaspore.

To je i očekivao svaki žitelj Isa-bega Ishakovića. Pešterske zime su surove, uslovi često teški, ali volja je jača od svega. Sandžački sinovi ne čekaju pomoć sa strane – sami pokreću ideje, modernizuju proizvodnju i vraćaju život selima koja su nekada bila na ivici zaborava. Za njih, ulaganje u kraj nije samo ekonomsko pitanje, već i pitanje časti, identiteta i odgovornosti prema precima.

Odnekud bi se pojavili na sofri, krcati darovi i musafiri

I dok je domaćin boravio kod kuće, Staroj čaršiji je izgledalo da sve, uključujući i pešterske vrleti, sijaju i nestaju od sreće. – Kućni prag mami, teši i inspiriše Bošnjake po bijelom svijetu. Oni ne zaboravljaju na nas. Dobro znaju gde su im koreni, i time se ponose – objasnio je on.

Hladnoća, tišina i toplina domaćina

Gore, iznad kolibe, ponovo se oglasi divljina. Najzad je primetila kako televizijska ekipa ume da upotrebi te pojedinosti što su kružile o Točilovu da bi ispisale pustolovinu. Gotovo smo imali osećaj da se u begluku razvilo neko izvaredno, orginalno čulo, smiraj. Ali eto, bilo je tako kako je bilo. A ostatak dana to retko kad otkrije.

– Ovakve lepote nema nigde na kugli zemaljskoj. Omladina odlazi zbog nedostatka posla, starina lagano nestaje a saraji ostaju pusti – istakao je Avdija.

Dani pod otvorenim nebom

Starost sa druge strane prozora je zalutala… Planinski kraj koji čuva vakat i stočarsku svakodnevicu generacijama. Pešter kroz njih dobija novu snagu i apsolutnu nadu. Pokazuju da se može živeti dostojanstveno i uspešno i daleko od gradske vreve, ako imaš viziju, radne ruke i čist nijjet. Pomenuta reportaža je poruka svima – da pravi napredak počinje onda kada odlučimo da ne napuštamo svoj kraj, već da ga gradimo.

Odjek konjskih kopita koji je dolazio s one linije spoljnih zidova džade iščezao je

Ponovo makadamom kroz dolinu, putem što krivuda od Točilova prema Glogoviku, digla se silna uspomena. A onda, kao da je pročitala misli, krajičak njenog nežnog srca se oštro oglasio.

Zavičaj je zavičaj. Tom glasu nije moglo da se odoli.

Pašnjaci i surovost Pešteri

Točilovo je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2022. bilo je 137 stanovnika. U selu ima 26 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 6,00.

Ovaj kraj je velikim delom naseljen Bošnjacima.

Binasa Malićević