Sandžak – Donja Pešter – Točilovo! Avdija: Sandžačka dijaspora najviše ulaže u rodni zavičaj

Sandžak – Donja Pešter – Točilovo: Priroda se lagano budila iz dopadljivog osmeha. Krenula je napred između dugačkih postavljenih torova, trudeći da se priseti svega što je tokom zime saznala o Točilovu.

Shvatih da dalje, u kotlinama visoravni, nema katuna – to su brvnare od pruća i blata

Oj Sandžaku, mjesto moje drago

Unutar dva stara oraha, tamo dole, u ravnici vidimo izvor reke Raške. Neke kuće se sakrile po obroncima planinskog lanca – čađavi fenjeri koji trepere u mraku na momente sputava gluho doba. Malo niže lamba postaje gušća. Sandžak se naježio kad se njegov duboki glas i krševiti govor razlegao po Donjoj Pešteri. Na sebi nije imao oklop, ali su krajevi nečijeg carstva hodali za njim i tako smo pronašli kaljave drumove i govorljive Sandžaklije.

Pešter, nije šala

Selam alejkum, Avdija! – Es selam alejkum. Otkud ti znaš moje ime – čudi se Mustafić i širi prijateljsku ruku. Rekoše mi u selu. – A, neka, neka…

Sve u svemu, izuzetno zanimljiv gost iz oblasti života, zaključili smo. Tamo je posmatrao detinjstvo, izgubljena stada i očarani izraz lica jedne mladosti. Ono što je video nije ga iznenadilo. Za razliku od većeg dela Točilova, sledeća prostranstva bila su napuštena i obnovljena.

Sinovi Sandžaka

– Omladina je skoro naputila ove krajeve. Sandžaklije koje idu u tuđinu, retko zaboravljaju rodnu grudu. Naši momci najviše investiraju u rodni zavičaj – naglašava Avdija Mustafić.

Avdija Mustafić – selo Točilovo

Sandžak je većinu vremena provodio van Pešterske visoravni, ali su njegovi dolasci u Točilovo i bezbrižno detinjstvo bili doživljaj za pamćenje. U vazduhu se osećao miris sandžačke dijaspore. To je i očekivao svaki žitelj Isa – bega Ishakovića.

Odnekud bi se pojavili na ognjištu, krcati darovi i musafiri

I dok je domaćin boravio kod kuće, Sandžaku je izgledalo da sve, uključujući i pešterske vrleti, sija i blista od sreće. – Kućni prag mami, teši i inspiriše Bošnjake po bijelom svijetu. Oni ne zaboravljaju na nas. Dobro znaju gde su im koreni, i time se ponose – objasnio je on.

Staro ognjšte se ne zaboravlja

Gore, iznad kolibe, ponovo se oglasi divljina. Najzad je primetila kako televizijska ekipa ume da upotrebi te priče što su kružile o Točilovu da bi ispisali pustolovinu. Gotovo smo imali osećaj da se u begluku razvilo neko izvaredno, orginalno čulo, smiraj.

– Ovakve lepote nema nigde na kugli zemaljskoj. Omladina odlazi zbog nedostatka posla, starina lagano nestaje a saraji ostaju pusti  – istakao je Avdija.

Starost sa druge strane prozora je zalutala…

Odjek konjskih kopita koji je dolazio s one linije spoljnih zidova džade iščezao je

Ponovo makadamom kroz dolinu, putem što krivuda od Točilova prema Glogoviku, digla se silna uspomena. A onda, kao da je pročitala misli, krajičak njenog nežnog srca se oštro oglasio. Zavičaj je zavičaj.

Binasa Malićević