Sandžak, Pešterska visoravan, Gurdijelje… Naza: Nosila sam Pešter na leđima! Život na Pešteri između neba i ničega

Sandžak, Tutin, Pešterska visoravan, Gurdijelje: Selom je vladala potpuna tišina, a onda se, kao da je Sandžak uputio nagoveštaj, odjednom ušeta trajni pljusak ljudskosti.

Tom glasu nismo mogli da se odupremo.

Na kraju sela, pod plavetnilom koje zna biti milost i robija, živi Naza Ukić.

Jedna žena, jedno selo, čitav dunjaluk

Vidosmo studen u pešterskim očima, i kraljevstvo daleke mladosti.

Konji ponovo jure

Ona, nekako začuđena, u svakom slučaju menje će upravljati gungulom nego što je u tom času i na tom polju bilo neophodno: S vama je snimatelj, novinarko, to je sve.

Bez posetilaca.

I kad nije potpuno svoja, Naza je jednostavno – Poslednja vatra na ognjištu.

Naza Ukić – selo Gurdijelje

Sa čaršije iz Novog Pazara na važnu stranu sveta do Karajukića Bunara, iza Drage duž Zapadnog i Istočnog Mojstira… priča mi razborita i oštroumna Sandžaklijka.

Priroda se obojila u neke čudne, slobodne nijanse.

Pešter – kraj sveta gde počinje borba za svaki dan

Kao da se sprema da dočeka muhadžere – doseljenike iz dalekog sveta. Ko bi, posle jučerašnje mećave rekao da je planina tako danas pitoma.

I veličanstvena.

Gore na gornjoj granici su Naza Ukić i njen suprug. Nana je sultanija, videćete.

Sve miriše na majku

Kao da čuva Gurdijelje svojim prisustvom. Deca su je cenila, ne samo iz poštovanja već i zato što je bila stub kuće, mahale, sela.

– Navikli smo na oštre zime. Ponekad i samoću. Planina zna da bude vrlo surova – objašnjava sandžačka starica.

Tada nas dočeka priča zvana Gurdijelje, a tu, na golemom polju, moćna i oštra priroda, na koju uvek potonem ni zbog čega drugog već zbog pogleda.

Surova svakodnevica Pešterske visoravni

Nije govorila mnogo, ali ono što bi rekla – ostalo je da se pamti. Ruke joj ispucale od vetra i rada, lice prekriveno borama koje nisu samo godine, nego putevi što su vodili kroz život kakav samo Pešter zna da donese.

– I šta je to sa vama, hanumo! –Pa, ovaj… nisam navikla da pričam za televiziju. Kuća mi je visočije, u onom uzvišenju.

Ona na kraju sela.

-Teško ćete napred kolima, bolje da krenemo peške – kazuje fenomenalana gospođa Ukić.

Zima na Pešterskoj visoravni

Pešterska planinka nas uvodi u srce. Unutra veselo. Na obalama nekoliko životnih ožiljaka iz kojih izbija ČOVEK. Bijača pogleduje, nešto bi da kaže, a opet – prekrasno.

Kasnije ćemo saznati da je tu, među pašnjacima, prosula svoju mladost.

Priča o ljudima koji prkose zimi i zaboravu

U njenoj kući uvek je bilo prijatno – ne samo od smederevca, već od one tihe, majčine topline koju danas retko gde srećeš.

– Biti veseo nije teško. To me održalo u životu, rekla je.

– Ovde, na Pešterskoj visoravni, promene se četiri godišnja doba za jedan dan. Najopasnija je ledena kiša. Onda ništa ne pomaže.

Bilo je dobro što je dan u kom se održavao bal bio suv. Nekoliko minuta kasnije gošća nas čeka retko zanimljivom besedom.

Ovde gde se živi srcem, a preživljava snagom

Znala je običaje, pesme, svaku priču iz sela. Bila je sledeća koja je pamtila dane kada se sve radilo ručno, kada se musafir primao bez pitanja, a reč bila besa.

– Sve bih dala za onaj prošli život. Bilo je teško ukrotiti Pešter, posebno zbog surovih zima… Imali smo neku neopisivu volju za svakim narednim danom.

Ne ponavlja se takva mldost – kazala je.

Čuva svoje ognjište i želi da bude na svome

Bijača sa Peštera čuva mirise planine u svakom svom kutku. Njena snaga dolazi iz surovih vetrova i čistih izvora Pešterske visoravni.

-Osećaš da sve možeš, kao da živiš na Osmanskom dvoru. Danas je sve drugačije, pa se i vaspitanje potomaka uči na mobilnom telefonu – tumači izvrsna Naza Došljak Ukić.

“Tamo me stara majka čeka”

I kad su mnogi otišli trbuhom za kruhom, Naza je ostala. Gurdijelje gleda i sluša svoje junakinje. Breme od blizu osamdeset godina otežalo, a noge izdale.

Dok pijemo surutku MAJKA najviše priča o deci, unučadima…

Tišina, sneg i ljudi koji ne odustaju

Rana je bila teška, a teret još teži. Sila je nana, svi je haju-vole. – I ovde. Da pijete mlijeka koliko vam volja.

Pešterske hladne vode.

Tada iznenada ustade, pođe, no ipak se još jednom okrenu i reče: Dođite opet!

Hladnoća, vetar i ponos

Gurdijelje je naselje u opštini Tutin u Sandžaku. Prema popisu iz 2o22. bilo je 50 stanovnika.

U selu Gurdijelje živi 71 punoletni meštanin, a prosečna starost žitelja iznosi 37,0 godina (36,1 kod muškaraca).

U kraju ima 19 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 4,89. 

Ovaj kraj je većim delom naseljen Bošnjacima (prema registru iz 2002. godine).

Binasa Malićević