Salko: Stvaram ozbiljne pesme i moja reč je poslednja u kući
Sandžak – Tutin – Piskopovce: Položaj Piskopovaca je prekrasan. Brda leve i desne tutinske opštine potiskuju trošne i nove kuće; ona su pokrivena pašnjacima i starom hrastovom šumom. Nasred sela, prašnjavi put se vidi kao najdivniji prizor, proplanci koji su visoko potvrđuju, daju više izgleda nekog magistralnog putnog pravca.
Ja sam čovek veseljak
Dođosmo u selo i uputismo se ka domaćinstvu Salka Omerovića. Gde nas domaćin lično dočeka. Lutali smo dugo. Kako smo celog dana imali posla sa vrućinom a sunce samo jako greje sandžačku zemlju, te ne beše prijatno, kad se nađosmo u avliji u kojoj je bilo hladovine, sklonićemo se ispod drveta.
– Hvala ti, što ste došli i što ste ostali da slušate moje pesme. – Hoćete li nam to pojasniti na valjan nači? Voleli ste ovaj život. – Nije vala to, nego sam počeo da starim… Svašta sam prošao u životu. I dobro i loše. Najviše volim da pišem o selu, prirodi, meštanima i ženama. Dobro pamtim sve – potvrđuje zanimljivi dedo Salko.
Bili smo siromašni ali srećni
No ko bi mogao u ovim krajevima kratko ostati u netaknutoj prirodi. Izađosmo da gledamo i posmatramo sandžačku čistotu i bistrinu. U ovom preseljenju na pašnjak Salko je aktivno učestvovao. Nije dozvoljavao nikakvo suprostavljanje ovoj priči.
Po prirodi miran i prilično oštrouman čovek. Iz njega je zračila snažna dobrota prema selu i spremnost da se sav posveti tradiciji za bolji život mladog naraštaja.
– Da li sam dobro shvatila ? – upitala sam ga nakon posluženja. – Vaš sin i snaha se uspešno bave stočarstvom? – Dobro ste shvatili. – Puno rade, odista – naglasio je sandžački pesnik Salko Omerović iz Piskopovaca.
Nema mnogo vremena za složeniji razgovor i nikada se ne udaljava od listova hartije i rodnog sela.
Svoj raznovrsni život pokušava da prepozna u nekom drugom, mladalačkom životu. U ovom smislu reči nastojimo da istražimo ljubav. Ako je to moguće.
Binasa Malićević
