Kahva sa mangala

Novi Pazar – Sećanje na jedno prošlo vreme:  Zanatlije otvaraju svoje radnje, rasplamsavaju žar u mangalima, a iz pazarskih pekara doseže miris vrućih somuna, simita, ćahija i pitica. Sinan motri u vatru, a zatim u hlebove koji se puše… Želi da postane najčuveniji Pazarac u Sandžaku. – Da počnem, dakle. Pekarski zanat mora da se voli. Rožajac ceni rad, ali grli Novi Pazar. Ja sam stari pekar, moja dela će to dokazati. Naš sagovornik je postao svestan nasleđene tradicije, kao da se ta priča prenosi sa generacije na pokoljenja. Ponekad zažalim što ranije nisam srela deda Sinana… Mladost i pekara su nešto drugo, a somuni i simiti i jedno i drugo – Jeni Pazar sa dušom.U stara vremena zanatlije su bile neminovan sinbol Stare i Tijesne čaršije…

Somuni, simiti, ćahije, pitice

Sinan je iskreno posmatrao kako njegovi naslednici rade  ručno i tradicionalno… A odvajkada je bilo tako. Poprilično kao skromna i uljudna deca, ali donekle i blisko; a opet kao nenametljivo  uslužni profesionalci. Životi pekara. Ponekad bi mu se, dok bi unedogled zalazio u pojedinosti, zavrtelo u glavi, pogotovo tu u pekari, gde je bukvalno živeo neki  „zanatski život“. Očaranost ali i uznemirenost – sve izraženiji osećaj koji je dedu često govorio da treba da bude tu. Tu je značilo ceo Novi Pazar; da bi zaista trebalo da prenese svoj zanat na mleđe generacije, dok je čitav Sandžak čekao na njegove simite, ćahije, somune, pitice… Smeje se.

– Dakle, midžo Sinane, koliko dugo mesite pazarske testenine – đakonije? – Pekaru jako volim, prirasla mi je za srce, još od dečačkih dana, ali u sećanju su mi i dalje kahve sa mangala. To je bio has čaršijski  život – pripoveda naš Sinan Rožajac. Zbilja, vemma dugo i neobično. A Gradska ulica 1 stoji tu kao da je dan kao i svaki drugi. – Kahvu, donesi kahvu. Kao da nazdravlja prijateljima u Staroj čaršiji, trenutak koji želi da obeleži.

Miris ramazanke

Uvek je tako kad dođu Pazarci, slede jednostavnije priče kao što je prva jutarnja kahva kod Haka u „Teferiču“.  I još jednostavnija, šetnja kroz Jeni Pazar, ruku pod ruku, u večernjim satima, zvuk pazarskih koraka na ćupriji… Ali u sandžačkom zajedništvu uvek je bilo prostora i neke  duboke  nežnosti, kao da plešu između Raške i Jošanice.  Poštovali su jedni druge, ali čuvali su rodbinske veze, one su bile jezgro Novog Pazara, pružali su putnicima – namernicima od svog hleba… Adžo priča i definiše, razmišlja o pazarskim sokacima, avlijama, baščama… Sandžak udahnjuje život, jedno pitanje se nameće, ako čovek tako iskreno razgovara, kako da prepoznamo sledeći zbor.

Dobro pitanje, o tome šta je čaršija, šta je sloboda. Ono što Rožajac pokišava da stvori, dok sanjari, radi i odmara, poštuje, uljudni Pazarac dobro prihvata pitanja, nostalgičan je, prirodan, oblikuje stvarnost, prošlost, sadašnjost i budućnost.  Budi se na zvuk džepnog časovnika  koji oglašava pun sat, da može da prkosi celom svetu, uključujući svoj Sandžak. U prvom izlaganju, njegovom ličnom, smelom, veličanstvenom delu, Sinan je has Pazarac, plemenit i pomalo neobičan, koji uskoro prepušta pozornicu svojim potomcima.

Osmanski mangal

Sve je počelo jako davno,  sada već zaboravljene godine kada je još Sinanov babo  stavio ruke u testo i krenuo da mesi pitice, somune, ćahije… I tako lagano, ali sigurno zanat se „pekao“. I ne samo on već i majstori pekarskog zanata. Svo majstorstvo i umeće starog Sandžaklije proizvod su tradicionalnih zanata koje pekar definiše prema dedu i babu… A šta je s tobom? – Sačuvao sam porodičnu tradiciju i volim svoj posao.  – Da osećam se tako – kaže  čuveni novopazarski pekar. Tako prolaze sati od zore do juftara.

Slušaj, ja sam ovde više od 50 godina – sa ponosom u glasu kazuje naš prijatelj. – Da li sve ponovo preživljavate, ili je opuštenije? – O, svaki pu je složenije. I, naravno, nije lako raditi u pekari. – Sigurno? – Izležavanje i vatra ne idu zajedno – saopštava naš sagovornik.

– Svrati kad god možeš – reče adžo na vratima, ispraćajući prijatelja. Zaćutao je pred sopstvenim otvorenim pozivom, kao da je naišao na dobru  pesmu, ali je zatim popustio i ispričao svoju životnu odiseju. – Kad kod. Zamoli ljubaznog sina da nam namesti stolice u radni iako je bila gužva.

– Da to su pekarske reči. Mora da su pojedinci naučili veselu, dragocenu pouku. – Da se razumemo, ja sam se promenio. Ostario sam. – Adžo Sinan je to izgovorio ponosito, kao da govori o sandžačkim Bošnjacima. Zato smo se povukli. Ne znamo šta je posredi. Ko zna šta se dešavalo na pazarskoj kaldrmi.

Priča je snimljena 2o10. godine.

Binasa Malićević