Sandžak, Novi Pazar… Kahva sa mangala kod Sinana
Sandžak – Novi Pazar: Sećanje na jedno prošlo vreme…
Zanatlije otvaraju svoje radnje, rasplamsavaju žar u mangalima, a iz pazarskih pekara doseže miris vrućih somuna, simita, ćahija i pitica.
Sinan motri u vatru, a zatim u hlebove koji se puše… Želi da postane najčuveniji Pazarac u Sandžaku.
– Da počnem, dakle. Pekarski zanat mora da se voli. Rožajac ceni rad, ali grli Novi Pazar.
– Ja sam stari pekar, moja dela će to dokazati.
Novi Pazar u vaktu i zemanu
Naš sagovornik je postao svestan nasleđene tradicije, kao da se ta priča prenosi sa generacije na pokoljenja.
Ponekad zažalim što ranije nisam srela deda Sinana…
-Mladost i pekara su nešto drugo, a somuni i simiti i jedno i drugo – kazao je čuveni pazarski pekar.
U stara vremena zanatlije su bile neminovan sinbol Stare i Tijesne čaršije…
Sinanova pekara u Gradskoj ulici
Sinan je iskreno posmatrao kako njegovi naslednici rade ručno i tradicionalno…
A odvajkada je bilo tako.
Poprilično kao skromna i uljudna deca, ali donekle po sandžački; a opet kao nenametljivi uslužni profesionalci.
Životi pekara.
Somuni, simiti, ćahije, pitice
Ponekad bi mu se, dok bi unedogled zalazio u pojedinosti, zavrtelo u glavi, pogotovo tu u pekari, gde je bukvalno živeo neki „zanatski život“.
Očaranost ali i uznemirenost – sve izraženiji osećaj koji je dedu često govorio da treba da bude tu.
Tu je značilo ceo Novi Pazar; da bi zaista trebalo da prenese svoj zanat na mleđe generacije, dok je čitav Sandžak čekao na njegove simite, ćahije, somune, pitice…
Smeje se.
Pazarski somuni, simiti, ćahije, pitice
– Dakle, midžo Sinane, koliko dugo mesite pazarske testenine – đakonije?
– Pekaru jako volim, prirasla mi je za srce, još od dečačkih dana, ali u sećanju su mi i dalje kahve sa mangala.
Miris čaršije
To je bio has čaršijski život – pripoveda brilijantni Sinan Rožajac. Zbilja, veoma dugo i neobično.
A Gradska ulica stoji tu kao da je dan kao i svaki drugi.
– Kahvu, donesi kahvu. Zapravo nazdravlja prijateljima u Staroj čaršiji, trenutak koji želi da obeleži.
Sinan Rožajac – Novi Pazar
Uvek je tako kad dođu Pazarci, slede jednostavnije priče kao što je prva jutarnja kahva kod Haka u „Teferiču“.
I još jednostavnija, šetnja kroz Jeni Pazar, ruku pod ruku, u večernjim satima, zvuk pazarskih koraka na ćupriji…
Ali u sandžačkom zajedništvu uvek je bilo prostora i neke duboke nežnosti, kao da plešu između Raške i Jošanice.
Ramazanske pitice
Poštovali su jedni druge, ali čuvali su rodbinske veze, one su bile jezgro Novog Pazara, pružali su putnicima – namernicima od svog hleba…
Adžo priča i definiše, razmišlja o pazarskim sokacima, avlijama, baščama…
Sandžak dariva život, jedno pitanje se nameće, ako čovek tako iskreno razgovara, kako da prepoznamo sledeći zbor.
Hrskava kora hleba
Dobro pitanje, o tome šta je čaršija, šta je sloboda.
Ono što Rožajac pokišava da stvori, dok sanjari, radi i odmara, poštuje, uljudni Pazarac dobro prihvata pitanja, nostalgičan je, prirodan, oblikuje stvarnost, prošlost, sadašnjost i budućnost.
Zalogaji detinjstva
Budi se na zvuk džepnog časovnika koji oglašava pun sat, da može da prkosi celom svetu, uključujući svoj Sandžak.
U prvom izlaganju, njegovom ličnom, smelom, veličanstvenom delu, Sinan je has Pazarac, plemenit i pomalo neobičan, koji uskoro prepušta pozornicu svojim potomcima.
Sinanov naslednik
Sve je počelo jako davno, sada već zaboravljene godine kada je još Sinanov babo stavio ruke u testo i krenuo da mesi pitice, somune, ćahije…
I tako lagano, ali sigurno zanat se „pekao“.
Osmanski mangal
I ne samo on već i majstori pekarskog zanata. Svo majstorstvo i umeće starog Sandžaklije proizvod su tradicionalnih zanata koje pekar definiše prema dedu i babu…
A šta je s tobom? – Sačuvao sam porodičnu tradiciju i volim svoj posao.
– Da osećam se tako – kaže čuveni novopazarski pekar. Tako prolaze sati od zore do juftara.
Jeni Pazar sa dušom
-Slušaj, ja sam ovde više od 50 godina – sa ponosom u glasu kazuje naš prijatelj.
– Da li sve ponovo preživljavate, ili je opuštenije? – O, svaki put je složenije.
I, naravno, nije lako raditi u pekari. – Sigurno? – Izležavanje i vatra ne idu zajedno – saopštio je.
Kahva na žaru
– Svrati kad god možeš – reče adžo na vratima, ispraćajući televizijsku ekipu.
Zaćutao je pred sopstvenim otvorenim pozivom, kao da je naišao na dobru pesmu, ali je zatim popustio i ispričao svoju životnu odiseju.
– Kad kod. Zamoli ljubaznog sina da nam namesti stolice u radnji iako je bila gužva.
Kao u stara vremena
– Da to su pekarske reči. Mora da su pojedinci naučili veselu, dragocenu pouku.
– Da se razumemo, ja sam se promenio. Ostario sam.
Pekarski zanat u Sandžaku
Adžo Sinan je to izgovorio ponosito, kao da govori o sandžačkim Bošnjacima.
Zato smo se povukli. Ne znamo šta je posredi. Ko zna šta se dešavalo na pazarskoj kaldrmi.
Priča je snimljena 2o10. godine.
Binasa Malićević
