Sandžak, Novi Pazar… Kahva sa mangala kod Sinana! Kad ramazanke zamirišu šeherom

Sandžak, Novi Pazar: Sećanje na jedno prošlo vreme… Zanatlije otvaraju svoje radnje, rasplamsavaju žar u mangalima, a iz pazarskih pekara doseže miris vrućih somuna, simita, ćahija i pitica.

Sinan motri u vatru, a zatim u hlebove koji se puše… Želi da postane najčuveniji Pazarac u Sandžaku.

– Da počnem, dakle. Pekarski zanat mora da se voli. Rožajac ceni rad, ali grli Novi Pazar.

– Ja sam stari znalac, moja dela će to dokazati.

Novi Pazar u vaktu i zemanu

Naš sagovornik je postao svestan nasleđene tradicije, kao da se ta priča prenosi sa generacije na pokoljenja. Ponekad zažalim što ranije nisam srela deda Sinana…

-Mladost i pekara su nešto drugo, a somuni i simiti i jedno i drugo – kazao je čuveni Rožajac.

U stara vremena zanatlije su bile neminovan simbol Stare i Tijesne čaršije… U malom, mirisnom kutku šehera, stoji pazarski gospodin, Sandžaklija koji već decenijama zaranja ruke u brašno i meša testo sa osećajnošću koja nikada ne jenjava.

Određeni pekarski nož je već istrošen, a ruke su mu hrapave od rada, ali svaki hleb koji izađe iz Sinanove peći nosi toplinu doma i boju detinjstva.

Jedna od najpoznatijih pekara u Gradskoj ulici

Sinan je iskreno posmatrao kako naslednici rade ručno i tradicionalno… A odvajkada je bilo tako. Poprilično kao skromna i uljudna deca, ali donekle po sandžački; a opet kao nenametljivi uslužni profesionalci. Komšije iz cele mahale dolaze po ramazansku piticu, po mirisne simite i po muhabet ili osmeh koji nikad ne izostaje.

On poznaje svaku porodicu, svaki hrskavi hleb, i ne žuri – sledeći hleb koji napravi je pažljivo oblikovan, poneka ćahija ima besedu.

Životi pekara.

Somuni, simiti, ćahije, pitice

Obično bi mu se, dok bi unedogled zalazio u pojedinosti, zavrtelo u glavi, pogotovo tu u pekari, gde je bukvalno živeo neki zanatski život. Očaranost ali i uznemirenost – sve izraženiji osećaj koji je često govorio da treba da bude tu. Tu je značilo ceo Novi Pazar; da bi zaista trebalo da prenese svoj zanat na mleđe generacije, dok je čitav Sandžak čekao na simite, ćahije, somune, pitice…

Smeje se.

Pazarski somuni, simiti, ćahije, pitice

Iako su godine prošle, a dunjaluk oko njega postao brz i surov, stari pekar ostaje temelj znanja i ljubavi prema jednostavnim, ali neprolaznim stvarima. On ne samo da pravi hleb – on dodaje adete, sećanja i srdačnost u svaku koru.

– Dakle, Sinane, koliko dugo mesite pazarske testenine – đakonije? – Pekaru jako volim, prirasla mi je za srce, još od dečačkih dana, ali u sećanju su mi i dalje kahve sa mangala.

Miris Tijesne čaršije

To je bio has čaršijski merak – pripoveda brilijantni Sinan Rožajac. Zbilja, veoma dugo i neobično. A Gradska ulica stoji tu kao da je pijačni dan kao i svaki drugi.

– Kahvu, donesi kahvu. Zapravo nazdravlja prijateljima u Staroj čaršiji, trenutak koji želi da obeleži.

Sinan Rožajac – Novi Pazar

Uvek je tako kad dođu Pazarci, slede jasnije note kao što je prva jutarnja kahva kod Haka u „Teferiču“. I još zahtevnija, šetnja kroz Jeni Pazar, ruku pod ruku, u večernjim satima, šapuće zvuk pazarskih koraka na ćupriji…

Ali u sandžačkom akšamluku uvek je bilo prostora i neke duboke nežnosti, kao da plešu između Raške i Jošanice.

Legendarne ramazanske pitice

Poštovali su jedni druge, ali čuvali su rodbinske veze, one su bile jezgro Novog Pazara, pružali su putnicima namernicima od svoje duše…

Adžo besedi i definiše, razmišlja o pazarskim sokacima, avlijama, baščama…

Sandžak dariva život, jedno pitanje se nameće, ako čovek tako iskreno razgovara, kako da prepoznamo sledeći zbor.

Zlatna i hrskava kora hleba

Dobro pitanje, o tome šta je čaršija, šta je sloboda.

Ono što Rožajac pokušava da stvori, dok sanjari, radi i odmara, poštuje, uljudni Pazarac dobro prihvata pitanja, nostalgičan je, prirodan, oblikuje stvarnost, prošlost, sadašnjost i budućnost.

Zalogaji detinjstva

Budi se na ritam džepnog časovnika koji objavljuje pun sat, da može da prkosi celom svetu, uključujući svoj Sandžak. U prvom izlaganju, njegovom ličnom, smelom, veličanstvenom delu, Sinan je has Pazarac, plemenit i pomalo neobičan, koji uskoro prepušta pozornicu svojim potomcima.

Naslednik Sinanovog zanata

Sve je počelo jako davno, sada već zaboravljene godine kada je još Sinanov babo stavio ruke u testo i krenuo da mesi pitice, somune, ćahije…

I tako lagano, ali sigurno zanat se pekao.

Osmanski mangal

I ne samo on već i majstori pekarskog zanata. Svo majstorstvo i umeće starog Sandžaklije proizvod su tradicionalnih zanata koje pekar definiše prema dedu i babu…

A šta je s tobom? – Sačuvao sam porodičnu tradiciju i volim svoj posao. – Da osećam se tako – naglasio je. Isto prolazi vreme od zore do juftara.

Jeni Pazar sa svojom posebnom dušom

Sinanova radnja je mala, ali puna života: miris sveže pečenog hleba dopire kroz otvorena vrata i mami prolaznike da zastanu, makar na trenutak. I tako, učtivi musafir svakog dana podseća sve nas da su najlepše stvari u životu često one najjednostavnije – i da prave vrednosti dolazi sa Žitnog trga i Ćerčijskog sokaka.

– Slušaj, ja sam ovde više od 50 godina – istakao je sa ponosom u glasu.

– Da li sve ponovo preživljavate, ili je opuštenije? – O, svaki put je složenije. I, naravno, nije lako raditi u pekari. – Sigurno? – Izležavanje i vatra ne idu zajedno – saopštio je.

Kahva na žaru

Dok većina Novopazaraca još spava, on već mesi testo, pali peć i sprema mirisne hlebove, ćahije i simite. – Svrati kad god možeš – reče adžo na vratima, ispraćajući televizijsku ekipu.

Zaćutao je pred sopstvenim otvorenim pozivom, kao da je naišao na dobru pesmu, ali je zatim popustio i ispričao svoju životnu odiseju.

– Kad kod. Zamoli ljubaznog sina da nam namesti stolice u dućanu iako je bila gužva.

Kao u stara dobra vremena

Pomenuti posao zahteva trud, strpljenje i veštinu. Testo mora dobro da se umesi, da narsate i da se ispeče na pravoj temperaturi. – Da to su pekarske reči. Mora da su pojedinci naučili veselu, dragocenu pouku.

– Da se razumemo, ja sam se promenio. Ostario sam. Adžo Sinan je to izgovorio ponosito, kao da govori o majstorima Jeni Pazara. Zato smo se povukli. Ne znamo šta je posredi.

Ko zna šta se dešavalo na pazarskoj kaldrmi.

Pekarski zanat u Sandžaku

Naziv ovih zantlija potiče od turske riječi simit, simid, ili od arapske samid koja je označavala okrugli hljeb. Simdžija je 1528. godine u Pazaru bilo svega jedan, a 1540.

Bilo ih je dva.

Ovo možda i iz razloga što su domaćinstva sama pekla hljeb, a i sve aščinice su imale i svoje pekare. Pekari su se nalazili u starom jezgru Pazara i moguće da su na početku pravili hljebove za potrebe vojske, a kasnije i za građanstvo.

U seoskim domaćinstvima hljeb se pekao u crepuljama, a razvojem grada hljeb se pekao u furuni i za potrebe šireg građanstva. Simđije su pekli simite ili kasnije i somune, od grčke reči psomi što znači hljeb, a sve za potrebe prodaje.

U Novom Pazaru se i danas može naći somun.

Priča je snimljena 2o10. godine.

Binasa Malićević