Sandžak, Novi Pazar: Pazar je moj rodni zavičaj. U njemu sam se rodila, živela i otišla u bijeli svijet… On je za mene najlepši grad na dunjaluku.

Sokaci, bašče, i avlije gde sam se sa svojim drugaricama igrala i družila.

Moj Sandžaku, ponosan mi budi

Nestali su ćepenci, dućani, Tijesna i Stara čaršija, jaz, brazde, nekadašnji zenati, nema više ni Smail-age…

Novi Pazar je sada sasvim drugačiji.

Oj Pazaru, grade od starina

Nad grad se ne prodaju drva i konji se više ne vežu za brezu u samom centru grada – priseća se Mevljuda Kijevčanin Huzban.

Mevljuda Kijevčanin Huzban – Novi Pazar

U Šabana Koče odavno nema više kalajdžija. Nestali su grnčari, bojadžije, jorgandžije, kovači…

Puno mi fali Redžep Mustafić.

Niko ne zna kako se ta ljubav dogodi, osećanja su različita, u pitanju su Sandžak, Novi Pazar, domovina…

Šeher bez dućana

Ponekad je godinama nema a zatim nas Sandžaklijka iznenada –  pojavi i dođe, obraća se rodnom gradu, rođacima, prijateljima, komšijama, mirisima iz čaršije…

Upoznavši živote svih ljudi, i ona se upisuje u sandžački život…

Ulica pazarskih zanatlija kojih više nema

– Mogu slobodno da kažem moj Pazar je poseban. Naravno da volim da pričam na tu temu i to sve, ali prosto je morala da se zna neka granica i red.

Mislim da smo uspeli u tome.

U Ulici Šabana Koče nema više kalajdžija i bojadžija

Bili smo dobri jer smo svašta prošli u životu. Kad bih mogla, verovatno bih isto prošla.

Pazarski muhadžeri

Jesam malo vremena provela u Pazaru zbog odlaska u Tursku, ali kad dođem u rodni grad to se zna – naglašava Mevljuda i dodaje: Tuđina je teška.

To je prosto bio naš život. Mi smo muhadžeri – kaže naša gošća.

Svi smo na okupu

Sandžak priznaje da je teško ići stopama poznatog šehera koji je iza sebe ostavio gomilu bošnjačkog kulturnog nasleđa. Odgovornost je velika. Ljudi to gledaju na razne načine.

Željna sam Pazara

Pazarska čaršija je neprevaziđena. – Moja unuka je zavolela ovu dolinu. Drago mi je i čast što sam Pazarka, ali prosto znam da je nemoguće da budem deo svoje avlije – iskrena je gospođa Kijevčanin Huzban koja sa knedlom u grlu kaže da nije stigla da se nagleda rodnog Sandžaka.

Sve lepote Sandžaka

Mi do tog dela nismo stigli, nismo uspeli, nažalost. Ovu priču je zamišljala sasvim drugačije, uz Jeni Pazar.

– Zato kažem, ne treba očekivati, puno planirati jer nikada ne znaš šta može da se desi.

– Porodicu sam osnovala u Turskoj.

Udala sam se za Turčina.

Novi Pazar je dunjaluk

Snalazili smo se kako smo znali i umeli. Na početku je sve nepoznato, teško, deluje nemoguće.

Polako, korak po korak i svijet se pred nama otvorio.

Na tom putu mi smi bili iskusniji, hrabriji, stariji… ovako smo zajedno stigli do Australije.

Osmanlijski Novi Pazar

I opet sve iz početka – prisrća se zanimljiva hanuma.

Mevljuda sa suprugom

Sultanija ne voli sama da vodi razgovor. Štaviše, i ne želi. Voli da se druži, da bude sa svojom familijom i da sluša sandžačke pesme.

Mislim da su čak i dućandžije, u poslednjem naletu zbora, imali to na umu…

Svaki sokak je imao brazdu

– Stvarno?, pomisli naša sagovornica. Stvarno? Ali, na posletku, kako su Pazarci dopustili da nestanu stari zanati. Ta ljubav je izrodila čaršiju.

Huzban zavrte glavom onako neodređeno, stavljajući do znanja da je to sandžačko pitanje u koje nema vremena da se upliće.

Kad behar zamiriše na Carskoj džadi

Pazarka je sedela, i gledao kako nestaju Stara i Tijesna čaršija. Kada je Raška nadošla, poželela je da izađe i potraži svoje detinjstvo i ranu mladost…

Gospođa Kijevčanin Huzban sa bližnjim rođacima u Novom Pazaru

– Kako znaš? Kako? Senke su drugačije ovde… moj Pazar ima dušu. Te lepote nigde nema danju, noću ne da mira zbog čaršije.

U naše vreme se znao red.

Nastavnici su se poštovali ustajanjem kad uđu u učionicu…

I bili smo nekako srećniji – veli ljubazna Pazarka.

“Kad pogledam sa bedema”

Ali ona ne želi da ispiše priču sama – ili ako je poželjno, u čaršiji s nekim.

Kako ljubav zna šta je dobro za tursku kaldrmu…

U nekom trenutku je možda bila srećnija i tužnija i suze su krenule, ali sada sa ove vremenske distance smatra da je potpuno ispravno sve bilo.

A nostalgija kao večna robija.

Binasa Malićević