Iz Pazara ka Turskoj i Australiji
Novi Pazar – Pazar je moj rodni zavičaj. U njemu sam se rodila, živela i otišla u beli svet… On je za mene najlepši grad na dunjaluku. Sokaci, bašče, i avlije gde sam se sa svojim drugaricama igrala i družila. Nestali su ćepenci, dućani, Tijesna i Stara čaršija, jaz, brazde, stari zenati, nema više ni Smail –age… Novi Pazar je sada sasvim drugačiji. Nad grad se ne prodaju drva i konji se više ne vežu za brezu u samom centru grada – priseća se Mevljuda Kijevčanin Huzban.
Pazarski muhadžeri
U „Šabana Koče“ odavno nema više kalajdžija. Nestali su grnčari, jorgandžije, kovači… Puno mi fali Redžep Mustafić. Niko ne zna gde ta ljubav izranja, osećanja su različita, u pitanju su Sandžak, Novi Pazar, domovina… Ponekad je godinama nema a zatim se Mevljuda iznenada – pojavi i dođe, obraća se rodnom gradu, rođacima, prijateljima, komšijama, mirisima iz čaršije… Upoznavši živote svih ljudi, i ona se upisuje u sandžački život…
Nema više kalajdžija
– Mogu slobodno da kažem moj Pazar je poseban. Naravno da volim da pričam na tu temu i to sve, ali prosto je morala da se zna neka granica i red. Mislim da smo uspeli u tome. Bili smo dobri jer smo svašta prošli u životu. Kad bih mogla, verovatno bih isto prošla. Jesam malo vremena provela u Pazaru zbog odlaska u Tursku, ali kad dođem u rodni grad to se zna – naglašava Mevljuda i dodaje: Tuđina je teška. To je prosto bio naš život. Mi smo muhadžeri – kaže naša gošća.
Sandžak priznaje da je teško ići stopama poznatog šehera koji je iza sebe ostavio gomilu bošnjačkog kulturnog nasleđa. Odgovornost je velika. Ljudi to gledaju na razne načine. Pazarska čaršija je neprevaziđena. – Moja unuka je zavolela ovu dolinu. Drago mi je i čast mi je što sam Pazarka, ali prosto znam da je nemoguće da budem deo svoje avlije – iskrena je gospođa Kijevčanin Huzban koja sa knedlom u grlu kaže da nije stigla da se nagleda rodnog Sandžaka.
Željna sam Pazara
Mi do tog dela nismo stigli, nismo uspeli, nažalost. Ovu priču je zamišljala sasvim drugačije, uz Jeni Pazar. – Zato kažem, ne treba očekivati, puno planirati jer nikada ne znaš šta može da se desi. – Porodicu sam osnovala u Turskoj. Udala sam se za Turčina. Snalazili smo se kako smo znali i umeli. Na početku je sve nepoznato, teško, deluje nemoguće. Polako, korak po korak se put pred nama otvorio. Na tom putu mi smi bili iskusniji, hrabriji, stariji… ovako smo zajedno stigli do Australije. I opet sve iz početka – prisrća se naša Mevljuda.
Svaki sokak je imao brazdu
Mevljuda ne voli sama da vodi razgovor. Štaviše, i ne želi. Voli da se druži, da bude sa svojom porodicom i da sluša sandžačke pesme. Mislim da su čak i dućandžije, u poslednjem naletu zbora, imali to na umu… – Stvarno?, pomisli naša sagovornica. Stvarno? Ali, na posletku, kako su Pazarci dopustili da nestanu stari zanati. Ta ljubav je izrodila čaršiju. Huzban zavrte glavom onako neodređeno, stavljajući do znanja da je to sandžačko pitanje u koje nema vremena da se upliće. Pazarka je sedela, i gledao kako nestaju Stara i Tijesna čaršija. Kada je Raška nadošla, poželela je da izađe i potraži svoje detinjstvo i ranu mladost…
– Kako znaš? Kako? Senke su drugačije ovde… moj Pazar ima dušu. Te lepote nigde nema danju, noću ne da mira od ljubavi prema rodnom gradu… U naše vreme se znao red. Nastavnici su se poštovali ustajanjem kad uđu u učionicu… I bili smo nekako srećniji – kazuje ljubazna Huzban. Ali ona ne želi da ispiše priču sama – ili ako je poželjno, u čaršiji s nekim. Kako ljubav zna šta je dobro za pazarsku kaldrmu…
U nekom trenutku je možda bila srećnija i tužnija i suze su krenule, ali sada sa ove vremenske distance smatra da je potpuno ispravno sve bilo. A nostalgija kao večna robija.
Binasa Malićević
