Jedva čekam da se “zakaljam”

Novi Pazar – Nekad je Novi Pazar bio sinbol grnčarskog  zanata na prostoru bivše Jugoslavije sa čak nekoliko zanatskih radnji.”Zdrav sam kad radim svoj posao. Ovde se duša odmara, Ljutvo uživa. Zanat sam zavoleo još kao dečak, odnosno rad sa glinom. Zaboravim na sve probleme. Ljudi svraćaju, gledaju, kupuju, razgovaramo… dopada mi se što sami mogu da izaberu posudu”- ponosno je tada zborio pazarski grnčar Ljutvo Bondžuković.

Turšija mora u ćup

Da li vam nekada kažu da se ponašate kao beg? Ni nemoraju verovatno se i sami osećate u datim situacijama. Recimo, kada ste mudri i želite  da naučite svoje potomke – imate osećaj kao da ste ujedno i pazarski beg… Neki od onih zanatlija koji prođu kroz život pa se toliko zadrže u Ulici Rifata Burdžovića… a neki ostave dubok trag. Ljutvo je jedan od onih Pazaraca koji vuče liniju i drži radnju u svojoj kući, u kojoj dominiraju ljudskost i pristojnost.-“Svakog hoću da volim i poštujem, da pokažem sve šta mogu, neka ljudi pričaju šta hoće, jednostavno  neka shvate šta je zanat”- prepričava originalni Ljutvo.

On je čovek iz naroda, jednostavan i realan. Sa svojim celoživotnim zanatskim iskustvom… – “Jedva čekam da se “zakaljam”. Šest radnji imali, zadruge imali, to je bio razvijen posao, išlo je tako… To je zemljani sud, zdravo, to je sve, drveno i zemljano, to se sve upotrebljavalo” – priča čuveni novopazarski grnačar. I sve to ovaj vešti masjtor radi isključivo rukama ne želeći susret sa mašinama. Da je to vrednost koja treba istoriji svedoči i činjenica da se čitava Ljutvova kolekcija nalazi u Etnografskom muzeju u Beogradu u kome postoji i prodajni prostor gde je ova novopazarska roba dostupna potrošačima.

Ljutvova kolekcija u Beogradu

Sve  ovo Ljutvo radi iz ljubavi, reklo bi se prevelike prema ovom poslu jer nikada drugo nije želeo da radi. I lepo je živeo, dosta je postigao, zadovoljan je i srećan. Ne dozvoljava stari majstor da sa njim nestane grnčarstvo. Tradicija tako živi, vreme protiče ali grnčarstvo ne  umire.Ne da to porodica Bondžuković, kako reče Ljutvo.

A kada zemlju pokiseli, mesi, oblikuje i ispeče predmet, potrebno je uraditi najteže – ukrasiti ga što se čini bojama iz uvoza. Trebalo bi da se Ljutvo već odmara jer ni sam ne može da izbroji koliko je postigao za nekoliko decenija rada, ali on za odmor zna jedino zimi kada vreme ne odgovara za izradu grnčarskih proizvoda.

Pazar je imao šest radnji

U Novom Pazaru poznati grnčari su bili: Etem Pružljanin, Ljutvo Bondžuk, Hamid Filibarić, Sulejman Petlača, Mesud Ćorović, Mahit Madžović. Grnčar, zanatlija, koji od gline peče sudove. Zanat se naziva grnčarstvo.

Cela Srbija me zna

Od samog nastanka grad je imao fizionomiju orijentalnog naselja, a zbog svoje veličine i značaja, godine 1468/69. dobio je status šehera, kojeg je u to doba imalo malo gradova na Balkanu. U sredini grada se nalazila čaršija sa dućanima. Oko čaršije bile su mnogobrojne mahale u kojima se stanovalo, a u svakoj mahali postojala je džamija.

Ljutvova radnja još uvek odoleva zubu vremena u Rifata Burdžovića – broj 54.

Grnčarijom su se bavile i žene i to izradm  predmeta za domaćinstvo. Više žena bi glinu kvasilo vodom i gazilo nogama, pa od toga svaka izradila po nekoliko crepulja za svoje potrebe. Crepulje su se sušile oko ognjišta.

Priču smo zabeležili 2007. godine. Binasa Malićević