Sandžak, Novi Pazar: Nekad je Novi Pazar bio sinbol grnčarskog zanata na prostoru bivše Jugoslavije sa čak nekoliko zanatskih radnji.

Sve boje zanata

-“Zdrav sam kad radim svoj posao. Ovde se duša odmara, Ljutvo uživa.

Zanat sam zavoleo još kao dečak, odnosno rad sa glinom.

Zaboravim na sve probleme.

Ljudi svraćaju, gledaju, kupuju, razgovaramo… dopada mi se što sami mogu da izaberu posudu”- ponosno je tada zborio pazarski grnčar Ljutvo Bondžuković.

Kako je grnčarski zanat postao umetnički

-Da li vam nekada kažu da se ponašate kao beg? – Ni nemoraju verovatno se i sam osećam u takvim situacijama.

Recimo, kada ste mudri i želite da naučite svoje potomke – imate osećaj kao da ste ujedno i pazarski beg…

“Turšija mora u ćup”

Neki od onih zanatlija koji prođu kroz život pa se toliko zadrže u Ulici Rifata Burdžovića… a neki ostave dubok trag. Ljutvo je jedan od onih Pazaraca koji vuče liniju i čuva radnju u svojoj kući, u kojoj dominiraju ljudskost i pristojnost.

Stari zanati, veštine majstora iz davnina

-“Svakog hoću da volim i poštujem, da pokažem sve šta mogu, neka ljudi pričaju šta hoće, jednostavno neka shvate šta je zanat”- prepričava originalni Ljutvo.

Kako glina može promeniti život

On je čovek iz naroda, jednostavan i realan. Sa svojim celoživotnim zanatskim iskustvom…

-“Jedva čekam da se “zakaljam”.

Šest radnji imali, zadruge imali, to je bio razvijen posao, išlo je tako…

Grnčarstvo nije zanat, već umetnost

To je zemljani sud, zdravo, to je sve, drveno i zemljano, to se sve upotrebljavalo” – veli čuveni Bondžuković.

I sve to ovaj vešti masjtor radi isključivo rukama ne želeći susret sa mašinama.

“Cela me Srbija zna”

Da je to vrednost koja treba istoriji da svedoči i činjenica da se čitava Ljutvova kolekcija nalazi u Etnografskom muzeju u Beogradu u kome postoji i prodajni prostor gde je ova novopazarska roba dostupna potrošačima.

Kao na Osmanskom dvoru

Sve  ovo Ljutvo radi iz ljubavi, reklo bi se prevelike prema ovom poslu jer nikada drugo nije želeo da radi. I lepo je živeo, dosta je postigao, zadovoljan je i srećan.

Ljutvova kolekcija u Beogradu

Ne dozvoljava stari majstor da sa njim nestane grnčarstvo. Tradicija tako živi, vreme protiče ali grnčarstvo ne umire.

Ne da to porodica Bondžuković, kako reče Ljutvo.

Ljutvo Bondžuković sa najmilijima

A kada zemlju pokiseli, mesi, oblikuje i ispeče predmet, potrebno je uraditi najteže – ukrasiti ga što se čini bojama iz uvoza.

Da život ne ode u zaborav

Trebalo bi da se Ljutvo već odmara jer ni sam ne može da izbroji koliko je postigao za nekoliko decenija rada, ali on za odmor zna jedino zimi kada vreme ne odgovara za izradu grnčarskih proizvoda.

Zemljano pazarsko tavče

U Novom Pazaru poznati grnčari su bili: Etem Pružljanin, Ljutvo Bondžuk, Hamid Filibarić, Sulejman Petlača, Mesud Ćorović, Mahit Madžović.

Šeher je imao šest grnčarskih radnji

Grnčar, zanatlija, koji od gline peče sudove.

Zanat se naziva grnčarstvo.

Gulaš iz glinene posude

Od samog nastanka grad je imao fizionomiju orijentalnog naselja, a zbog svoje veličine i značaja, godine 1468/69. dobio je status šehera, kojeg je u to doba imalo malo gradova na Balkanu.

Moj Pazaru, grade od starina

U sredini grada se nalazila čaršija sa dućanima.

Oko čaršije bile su mnogobrojne mahale u kojima se stanovalo, a u svakoj mahali postojala je džamija.

Stari zanati Jeni Pazara

Ljutvova radnja još uvek odoleva zubu vremena u Rifata Burdžovića – broj 54.

Zanatska Ulica Rifata Burdžovića

Grnčarijom su se bavile i žene i to izradm predmeta za domaćinstvo. Više žena bi glinu kvasilo vodom i gazilo nogama, pa od toga bi svaka izradila po nekoliko crepulja za svoje potrebe.

Crepulje su se sušile oko ognjišta.

Priču smo zabeležili 2007. godine.

Binasa Malićević