Sandžak, Novi Pazar, Štitare, Bijele Vode… Živi sama u selu Rašpotok
Sandžak, Novi Pazar, Štitare, Rašpotok: Na tridesetak kilometara od Novog Pazara smešteno je selo Rašpotok.
U Rašpotoku živi poslednji žitelj sela u pomenutom planinskom kraju.
“Samo šuma i ja”
Život u trošnoj kući, ali uz osmeh želju i veru u dobro.
Ne želi Šeha da pokaže svetu da joj je teško.
Slike života
Posle majčine smrti preuzela je brigu o domaćinstvu i kraljevstvu.
Dok razgovara sa nama, vidi se da joj druženje mnogo nedostaje.
Šeha i reporter Radio-televizije Novi Pazar
Šeha je jedini stanovnik zaseoka kod Novog Pazara. Sandžačke reportaže govore o ljudima koji su ostali sami u svojim selima zbog nepristupačnih puteva, zatvaranja fabrika i odlaska mladih u gradove širom velike Jugoslavije.
Šeha Ljajić jedini stanovnik u napuštenom selu
Decenijama, na obroncima planine Ninaje druguje sa prirodom i životinjama. Kako sama kaže, čak ni samoća je ne sprečava da ostane na kućnom pragu.
Navikla se.
Nigde nebo nije tako blizu kao ovde
– Rašpotok je moj dom. Volim svoju kuću. Nemam potrebu za gradom, usput srećna sam. Imam sve što mi je potrebno za život, a miris prirode me smiruje – kaže neobična Šeha Ljajić.
Kad priroda progovori bojama
Ovde je sve što treba da znate o planinskoj vodi, netaknutoj prirodi, o potpunoj divljini, izolovanom od svijeta… Sve seje, ponešto sadi, nešto uspeva…
Zato nije neobično što ova voćka i sada rađa i cveta (kruška – jerebazva). Njen život je sada Rašpotok, visoravan, čaršija…
Dunjaluk je Šeha.
Ljudi kojima se divite
Na poljani ima vremena da razmišlja, planira, radi, uživa, dočekuje putnike – namernoike… Čak i da diše. Ipak, zima je nezaobilazna, tišina mora da se ukroti kako bi se nastavio život…
Prirodne lepote Sandžaka od kojih zastaje dah
Lako je upoznati. Ali je svakako zanimljiva i hrabra. Veoma je ljubazna. Teška priča naše junjakinje nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Život kao knjiga
– Jesam li ti pričala da sam bila udata.
Za mene to beše džehenem na zemlji.
Loš čovek.
Nisam znala da prepoznam pogrešnu sudbinu. Ma koliko bilo teško prihvatila sam takav život…
Imali su priliku da vide meštani Žabrena kako se mučim… U Žabrenu sam bila udata.
Rodila sam zdravo muško dete. Nije bilo lepše bebe u desetak sela. Posle nekoliko meseci sin mi je preselio u bešiku.
Ne znam šta se desilo. Duša me boli. Vratila sam se na babovinu – rekla je.
Šeha Ljajić – selo Rašpotok
Prođe rukom kroz kosu. Žurno je popravila svoju šamiju, pa nastavi muhabet. “Čija je ovo kuća, upita reporter?”. “Moj novi dom”, odgovori Šeha. – Vodite računa o domaćinstvu. Kuća koja miriše na ognjište uvek je prijatna za život?
“Bila sam mnogo pripsana”
“Svako jutro čistim sobu i hodnik. Mesim seljački hleb. Uvek kuham variva. Kad pravim pitu, uglavnom razvlačim domaće kore. Gde god da odem tuđa je streha, ovde sam na svome” – sa setom u glasu kazuje legendarna gošća.
Šehina kuća
Mladost je odavno napustila ovo mesto. Brojni Sandžaklije još uvek tragaju za lepšim životom po zemljama Zapadne Evrope. Ostavljajući svoja ognjišta, kućni prag, roditelje, braću, sestre, rodbinu, komšije… Ne želi da napusti ono što joj je ostalo od baba i majke.
I dokle god bude mogla, kaže, ostaće tu – u selu koje su mnogi zaboravili.
Prelepo mesto na planini napustili svi.
Otišli na sve četiri strane svijeta.
Nudi nas Šeha da jedemo. Sama je umesila i ispekla hlebove.
Nije kuhala ništa, ali ima kajmaka i sira koliko nam duša hoće.
Njena kuća uvek je bila domaćinska.
Binasa Malićević
