Sandžak, Novi Pazar, Štitare, Bijele Vode… Živi sama u selu Rašpotok! Ostala je tamo gde je duša želela

Sandžak, Novi Pazar, Štitare, Rašpotok: Žena živi sama u omanjem selu, okružena samoćom i prirodom koju iskreno voli. Nema dece, ali ima dva brata – jedan živi u Beogradu, a drugi u Novom Pazaru. Iako su joj braća često predlagala da dođe kod njih u grad, Šeha to nikada nije želela.

Prestonica i šeher su joj uvek bili bučni, previše brzi i tuđi. Na tridesetak kilometara od Novog Pazara smešteno je selo Rašpotok.

Život je knjiga krcata neispričanih poglavlja

U Rašpotoku živi poslednji žitelj sela u pomenutom planinskom kraju. Život u trošnoj kući, ali uz osmeh, istrajnost i volju u dobro. Ne želi Šeha da pokaže svetu da joj je teško. Posle majčine smrti preuzela je brigu o domaćinstvu i kraljevstvu.

Dok razgovara sa nama, vidi se da joj druženje mnogo nedostaje.

Šeha i reporter Radio-televizije Novi Pazar

Šeha je jedini stanovnik zaseoka kod Novog Pazara. Sandžačke reportaže govore o osobama kojie su ostale same u svojim carstvima zbog nepristupačnih puteva, zatvaranja fabrika i odlaska mladih u naseljena mesta širom velike Jugoslavije.

Šeha Ljajić jedini stanovnik u napuštenom kraju

Decenijama, na obroncima planine Ninaje druguje sa magijom i životinjama. Kako sama kaže, čak ni samoća je ne sprečava da ostane na kućnom pragu. O zavičaju zna svaki put, poneko drvo i onu pticu po glasu. Dani joj prolaze bezbrižno, između rada u avliji, brige o stoci i pripreme hleba koja joj je najvažnija.

Nije usamljena, jer joj nedođija prija. U tišini Sandžaka pronašla je svoj sjaj i slobodu, i ne bi je menjala ni za jedno carstvo.

Navikla se.

Kuća joj je pristojna, ali čista i puna uspomena. Grad nikada nije volela. Gužva, galama i žurba joj smetaju, čine je nemirnom. Na selu diše punim plućima. – Rašpotok je moj dom. Volim svoju kuću. Nemam potrebu za Beogradom i Novim Pazarom, usput srećna sam. Imam sve što mi je potrebno za život, a miris zelenila me smiruje – kaže neobična Šeha Ljajić.

Kad priroda progovori bojama

Ovde je sve što treba da znate o planinskoj vodi, netaknutoj prirodi, o potpunoj divljini, izolovanom od svijeta… Sve seje, ponešto sadi, nešto uspeva… Zato nije neobično što ova voćka i sada rađa i cveta (kruška – jerebazva). Njen život je sada Rašpotok, visoravan, čaršija… Ovde jutra mirišu na travu i zemlju, a noći su hladne, ispunjene glasom cvrčaka.

Voli da ustane rano, da popije kahvu u dvorištu i da pogleda kako se sunce polako penje iznad brda.

Dunjaluk je Šeha.

Na poljani ima vremena da razmišlja, planira, radi, uživa, dočekuje putnike namernoike… Čak i da diše. Ipak, zima je nezaobilazna, briga mora da se ukroti kako bi se nastavio život…

Prirodne lepote Sandžaka od kojih zastaje dah

Razgovara sa televizijskom ekipom, sa prirodom, sa sećanjima. Svaka ruža u bašti ima svoju priču, neki kutak kuće nosi deo njenog života. Zna da bi joj u gradu možda bilo jednostavnije, ali ne bi bilo njeno. Lako je upoznati. Ali je svakako zanimljiva i hrabra. Veoma je ljubazna. Teška sudbina naše junjakinje nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Bila je udata. Brak joj nije doneo sreću, već tugu punu bola i ćutanja.

Pusta kuća, puna života

Loš čovek.

Iz borbe koju je preživela, izronila je snažna sultanija koja sada zna svoju vrednost i nikada više neće dozvoliti da je neko prevari.

– Jesam li ti pričala da sam bila udata. Za mene to beše džehenem na zemlji. Nisam znala da prepoznam pogrešnu sudbinu. Ma koliko bilo teško prihvatila sam takav život…

Imali su priliku da vide meštani Žabrena kako se mučim… U Žabrenu sam bila udata. Rodila sam zdravo muško dete. Nije bilo lepše bebe u desetak sela. Posle nekoliko meseci sin mi je preselio u bešiku.

Ne znam šta se desilo. Duša me boli. Vratila sam se na babovinu – rekla je.

Šeha Ljajić – selo Rašpotok

Prođe rukom kroz kosu. Žurno je popravila svoju šamiju, pa nastavi muhabet. “Čija je ovo kuća, upitaše reporteri?”. “Moj novi dom”, odgovori Šeha. – Vodite računa o domaćinstvu. – Kuća koja miriše na ognjište uvek je prijatna za život? Rašpotok je njen izbor, kraljičin mir i apsolutna sloboda.

Tu je naučila da je sreća ponekad prohujalo vreme, a snaga u tome da ostaneš tamo gde ti je srce srećno.

“Bila sam mnogo pripsana”

“Svako jutro čistim sobu i hodnik. Mesim seljački hleb. Uvek kuham variva. Kad pravim pitu, uglavnom razvlačim domaće kore. Gde god da odem tuđa je streha, ovde sam na svome” – sa setom u glasu kazuje legendarna gošća. Iako je bila mnogo lepa, život joj nije bio lak. Lepota joj nije pomogla da izabere pravu sudbinu, niti da pobegne od teških dana koje je provela uz čoveka koji nije razumeo niti poštovao.

Selo joj je dalo mir koji nikada nije imala u braku. Tu je naučila da ponovo diše. I dalje je zgodna, ali sada je ta lepota čista, tiha i dostojanstvena – lepota žene koja je preživela mnogo toga i ostala svoja.

Dom skriven od dunjaluka

Mladost je odavno napustila ovo područje. Brojni Sandžaklije još uvek tragaju za lepšim životom po zemljama Zapadne Evrope. Ostavljajući svoja ognjišta, kućni prag, roditelje, braću, sestre, rodbinu, komšije… Ne želi da napusti ono što joj je ostalo od baba i majke.

I dokle god bude mogla, kaže, ostaće tu – u zavičaju koji su mnogi zaboravili. Prelepo mesto na planini napustili svi.

Otišli na sve četiri strane svijeta.

Nudi nas Šeha da jedemo. Sama je umesila i ispekla hlebove. Nije kuhala ništa, ali ima kajmaka i sira koliko nam duša hoće. Njena kuća uvek je bila domaćinska.

Rašpotok se nalazi u planinskom području, oko 30 km od Novog Pazara, u Sandžaku.

Binasa Malićević