Živi sama u selu Rašpotok
Sandžak – Na tridesetak kilometara od Novog Pazara smešteno je selo Rašpotok. U Rašpotoku živi poslednji žitelj sela u čitavom kraju. Ne želi Šeha da pokaže svetu da joj je teško. Posle majčine smrti preuzela je brigu o domaćinstvu i selu. Dok razgovara sa nama, vidi se da joj druženje mnogo nedostaje.
Šeha Ljajić u selu Rašpotok kod Novig Pazara – Belih Voda živi sama već nekoliko godina. Decenijama, na obroncima planine Ninaje druguje sa prirodom i životinjama. Kako sama kaže, čak ni samoća je ne sprečava da ostane na kućnom pragu. Navikla se. Rašpotok je moj dom. Volim svoju kuću. Nemam potrebu za gradom, ovde sam srećna. Imam sve što mi je potrebno za život, a miris prirode me smiruje – kaže neobična Šeha Ljajić.
Ovde je sve što treba da znate o planinskoj vodi… sve gaji, sve upeva… Zato nije neobično što ova voćka i sada rađa i cveta – (kruška – jerebazva). Njen život je sada Rašpotok, planina, priroda… Vasiona je Šehina. Na poljani ima vremena da razmišlja, planira, radi, uživa, dočekuje putnike – namernoike… Čak i da diše. Ipak, zima je nezaobilazna, tišina mora da se ukroti kako bi se nastavio život… Šeha Ljajić – jedini je stavnovnik u selu Rašpotok!
Nigde nebo nije tako blizu kao ovde
Lako je upoznati. Ali je svakako zanimljiva i hrabra. Veoma je ljubazna. Teška priča naše junjakinje nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Jesam li ti pričala da sam bila udata. Za mene to beše džehenem na zemlji. Loš čovek. Nisam znala da prepoznam tešku sudbinu. Ma koliko bilo teško prihvatila sam takav život… Imali su priliku da vide meštani Žabrena kako se mučim… U Užabrenu sam bila udata. Rodila sam zdravo muško dete. Nije bilo lepše bebe u čitavom kraju. Posle nekoliko meseci sin mi je preselio u bešiku. Ne znam šta se desilo. Duša me boli…
Bila sam mnogo pripsana
Vratila sam se na babovinu. Prođe rukom kroz kosu. Žurno je popravila svoju šamiju, pa nastavi muhabet. “Čija je ovo kuća, upita kamerman?”. “Moj novi dom”, odgovori Šeha. Vodite računa odomaćinstvu. Kuća koja miriše sveže uvek je prijatna za život. “Svako jutro čistim sobu i hodnik. Mesim domaći hleb. Uvek kuham variva. Kad pravim pitu, uglavnom razvlačim domaće kore. Gde god da odem tuđa je streha, ovde sam na svome” – sa setom u glasu kazuje naša planinka.
Mladost je odavno napustila ovo mesto. Brojni Sandžaklije traže lepši život u Nemačkoj. Ostavljajući svoja ognjišta, kućni prag, roditelje, braću, sestre, rodbinu, komšije… Prelepo mesto na planini napustili svi. Otišli na sve četiri strane sveta.
Nudi nas Šeha da jedemo. Sama je umesila i ispekla hlebove. Nije kuhala ništa, ali ima kajmaka i sira koliko nam duša hoće. Njena kuća uvek je bila domaćinska.
Binasa Malićević
