Sandžak, Novi Pazar, Kominje: Dedo Abaz iz Kominja pravi je gospodin. Uvek je raspoložen, vedar i spreman za zgodnu reč. Iako ima 90 godina, dobrog je zdravlja i još se odlično drži. Voli sedeti, muhabetiti i setiti se starih vremena, a njegova mudrost i iskustvo se poštuju u celom pazarskom kraju. Adžo je primer kako se s iskrenom dušom i veselim srcem može dugo i slatko živeti.

– Odlučite, dedo. Abaz je brzo klimnuo glavom. Kako to mislite, nećete da razgovarate sa novinarima. I sami ste rekli, televizija ima važne i značajne mogućnosti.

Reč je samo o toploj ljudskoj priči.

MOJ SANDŽAKU, PONOSAN MI BUDI

Poznat je kao Sandžaklija lagane naravi i široka osmeha. Dan mu ne prođe bez šale ili razgovora, a svaku brigu dočeka mirno i staloženo. –Bojim se da ću nešto pogrešiti. Ja sam jedini devedesetogodišnjak u Kominju. – Kažu da imam 90 godina, ali ja verujem kako piše u knjigama.

Decenije su brzo prošle i svašta sam iskusio. Dobro se živelo dok se zemlja radila.

Selo je bilo puno omladine. Odoše u bijeli svijet.

Služi me zdravlje pa i danas mogu da pušim cigare i pijem kahvu bez prestanka. Koristim isključivo mobilni telefon i ne vidim razlog da ga se odreknem – objašnjava Abaz Šaćirović iz Kominja. Zadovoljan je našom posetom, adžo je usmerio pažnju na kahvu i musafire iz Novog Pazara. Želi što bolje da nas ugosti. Što bi rekli onako (seljački) domaćinski.

Srce mu je zaigralo od radosti.

Abaz Šaćirović – selo Kominje

Iza sebe ima dug život pun rada i poštenja, a danas caruje u svakom jutru koje dočeka zdrave glave i snažna karaktera. Dedovo prisustvo donosi amanet, a te reči nose težinu života koje se ne uče iz knjiga. Nešto ga ipak brinulo. Abaz je bio rudar i borio se za ono u šta je stvarno verovao. U porodicu, rodni zavičaj, dobre ljude, sandžačku omladinu… Dedova unuka je stajala na vratima i gledala u tu ljudsku gromadu.

“Bez cigara i kahve ne mogu”

Dodaje da se tada znalo delit dobro i zlo, pa niko nije bio sam. Komšija je uvek bio burazer, a beseda je vredela više nego danas. Zato Šaćirović mirno gleda napred, znajući da je živeo kako treba. – Znate, dugo sam razmišljao pre nego što sam prihvatio ponudu za razgovor. Televizija, šala nije. Ali ne na taj način. Čovek sam i imam pravo da pogrešim. Da nešto ne znam. – Poneki insan može da zbori drugačije.

– To je prirodni tok života, dedo. Reč je samo o Sandžaku. Deo stare legende, tako ste rekli.

Ove reči nisu se doticale emocija koje je svim silama pokušao da drži pod kontrolom u ovim trenucima.

– Celog života smo radili, mučili se, nešto stvarali… Da livada bude pokošena, da njiva bude izorana, da otkosi budu složeni, da drva budu pripremljena – kazuje gospodin u duši.

Džamija u Kominju

Šaćirović je posmatrao televizijsku ekipu, zastajući da ispriča svoje novo poglavlje u životu. Naglo je zaćutao. Delovao je kao da nešto sam sa sobom raspravlja. Obema rukama je držao cigare i duboko se zamislio kako da počne svoju životnu pustolovinu. – Upravo tako. Nameravam da otvorim svoju dušu. Nikad nije bilo lako boraviti na ovim vrletima.

Inače, ceo život mučio sam se s tim da li sam dobar otac ili nisam. Radio sam u rudniku i često sam bio odsutan od kuće.

Imam petoro dece, 16 unučadi i 15 paraunučadi

Ponekad odmahne rukom kad se spomene ovo današnje vreme. Otkriva da je nekad čovek znao šta je red, a danas svi negde žure i niko nikog ne sluša. – Supruga je tada preuzela na sebe uglavnom sve kućne obaveze jer sam ja proveo godine u rudniku. Moja deca su radilia ručne poslove na njivi, livadi… Obavljali sve seoske zadatke sa svojom majkom. Imam petoro dece, 16 unučadi i 15 paraunučadi.

Ja sam srećan čovek. U našoj kući vlada sloga i obostrano poštovanje. Tako je odvajkada – objašnjava starina iz Kominja.

Seljačke ruke vrednije od zlata

Rado zapali cigaru, onako od meraka, dok posmatra dunjaluk oko sebe, a mobilni telefon mu je stalno pri ruci. Iako ima 90 godina, zna se javit, pregledati poruku i pitat “šta ima novo”. Spoj je starih navika i novog vremena, pa ga baš zato svi pamte kao posebnog Sandžakliju  – svog, a opet u koraku sa današnjicom.

On pruži kutiju duvana da nas posluži. Izvadi cigaretu stavi je usta i sam je pripali. Duboko je uvukao dim, i kad mu je duvan ispunio pluća osećao se prijatno.

Dedo se nakašlja.

“Takva nam je hava”

Ponekad pozove unuke da mu se pridruže i slušaju njegove mudrosti i šale. Dok dim lagano koluta iz muštikle, on razmišlja i smeška se uspomenama. Povuče dim iz cigare, pogleda u mobilni telefon, pa se namršti i kaza da mu ni to čudo ne može zamenit reč i stisak ruke.

– Znači, cigareta ima ovakav ukus. On još jednom duboko povuče dim, ispuštajući ga sa zadovoljstvom. Ali znao je da mora biti oprezan. Zato ugasi “grkulju” nespretno je držeći prstima.

– “Možete li nam reći nešto više o receptu za dug život?” – Smeh je najbolji lek za dug i srećan život!  Volim mlečne proizvode, meso, pršutu – polumasnu, ravnu pitu zeljanicu, domaći hleb čija kora hrska u ustima…

Ja sam mladić starog kova. U Sandžaku su uvek živeli stogodišnjaci. Takva nam je hava (vazduh, zrak, prostor).

Humor, dogodovštine i životni saveti jednog posebnog Sandžaklije

Hoće li porodica biti zadovoljna dedovim muhabetom za televiziju. Ne sviđa mu se kako se svet promenio, ali on je ostao isti – svoj, tvrdoglav i pošten, kakvih je malo ostalo. Nekada se mnogo radilo i mučilo, sve se činilo ručno, bez mašina i olakšica. Od jutra do mraka znalo se za njivu i livadu.

– Vi ste izuzetni, kazala sam našem sagovorniku. Dočeka me s osmehom. Nedaleko od nas, Abazova unuka nosila je posluženje. Dedo se okrenu da je pogleda… mislim da pomaže svojoj majci?

Vredna je i pametna.

Mir i planina – odmor za oči, melem za dušu

Naročito s ponosm spominje svoju suprugu, koja je puno radila uz njega i nosila veliki teret kuće i posla. On pamati vreme kada su ruke bile najvažniji alat, a poštenje najveća vrednost. – Godina je dobro rodila i podarila Kominju obilje plodova. Ova je bila odlična u svakom smislu. Kad bi svaka bila ovakva, mislio je Šaćirović. Nije znao šta ga je navelo da odluči da ode do grada.

Ali iz nekog nejasnog razloga, Abaz je utehu našao u senkama širokih pašnjaka i livada.

Uostalom, on je oštrouman čovek, a ne umoran od godina i života. Gledano s druge strane, starinu ne zovu ljudskom gromadom bez razloga.

Sve lepote sandžačkog područja

Seća se vremena kad je zemlja obilno pružala, kad je godina bila plodna i uloženi napor nije bio uzaludan. Danas, dok polako kašljuca i lista po mobilnom telefonu, samo zaključi da se sve promenilo, ali da se takva delatnost i prijateljstvo ne zaboravljaju.

– Istinu govoreći, ako bi morao kroz sve ovo još jednom da prođem, opet bi isto postupio kao danas. Ne bih mogao da okrenem leđa televizijskoj ekipi iz Novog Pazara.

Greške prošlosti treba ostaviti za sobom. Vreme je da se krene napred – zaključio je neverovatni Abaz Šaćirović iz Kominja.

Čuvajmo Sandžak za nas i generacije koje dolaze

Selo Kominje se nalazi južno od Novog Pazara, na udaljenosti oko 15 km, oko magistralnog puta koji vodi ka Ribariću. Kominje se graniči sa sledećim selima: Kožljem, Golim Brdom, Kneževićem, Murovcima i Žučem (pripadaju tutinskoj opštini).

Jedan broj kuća je ispod magistrale a drugi deo sela je iznad puta. Kuće se okrenute ka istoku i jugoistoku, tako da su dobro osunčane. Nadmorska visina naselja je oko 1000 m.

Ko živi u Kominju

Danas u selu žive Muslimani (Bošnjaci) i to nekoliko rodova: Sajtarići (2 domaćinstva), Džankovići (6 domaćinstava), Šabanovići (5 domaćinstava) i Šaćirovići (6 domaćinstava).

Oni su stigli do ovog mesta iz raznih krajeva današnje Srbije i Crne Gore. Pretpostavlja se da su se doselili tokom XIX veka.

U korenu naziva sela je reč komin ili izmenjeno kominj, što znači otpadak od groždja ili orahove zelene ljuske, a postoji i vino kominjak. Pošto se u pisanim izvorima pominju srednjovekovni vinogradi u okolini Novog Pazara, moguće je da se vinova loza gajila na sunčanim stranama Sandžaka.

U slučaju ovog sela to je gotovo izvesno uzimajući u obzir postojanje zapuštene forme vinograda koja se nalazi ispod magistralnog puta.

Binasa Malićević