Sandžak, Novi Pazar, Kominje: – Odlučite, dedo. Šaćir je brzo klimnuo glavom. Kako to mislite, nećete da razgovarate sa novinarima.

I sami ste rekli, televizija ima važne i značajne mogućnosti.

Reč je samo o toploj ljudskoj priči.

MOJ SANDŽAKU, PONOSAN MI BUDI

–Bojim se da ću nešto pogrešiti. Ja sam jedini devedesetogodišnjak u Kominju. Kažu da imam 90 godina, ali ja verujem kako piše u knjigama.

Decenije su brzo prošle i svašta sam iskusio.

Dobro se živelo dok se zemlja radila. Selo je bilo puno omladine.

Odoše u bijeli svijet.

Služi me zdravlje pa i danas mogu da pušim cigare i pijem kahvu bez prestanka.

Koristim isključivo mobilni telefon i ne vidim razlog da ga se odreknem – objašnjava Sandžaklija Abaz Šaćirović iz Kominja.

Sinovi Sandžaka

Zadovoljan je našom posetom, adžo je usmerio pažnju na kahvu i goste iz Novog Pazara.

Želi što bolje da nas ugosti. Što bi rekli onako (seljački) domaćinski.

Srce mu je zaigralo od radosti.

Abaz Šaćirović – selo Kominje

Nešto ga ipak brinulo. Abaz je bio rudar i borio se za ono u šta je stvarno verovao.

U porodicu, rodni zavičaj, dobre ljude, sandžačku omladinu…

Dedova unuka je stajala na vratima i gledala u tu ljudsku gromadu.

“Bez cigara i kahve ne mogu”

– Znate, dugo sam razmišljao pre nego što sam prihvatio ponudu za razgovor. Televizija, šala nije. Ali ne na taj način. Čovek sam i imam pravo da pogrešim.

Da nešto ne znam.

– Svaki čovek može da kaže drugačije.

To je prirodni tok života, dedo.

Reč je samo o Sandžaku.

Deo stare legende, tako ste rekli.

Ove reči nisu se doticale emocija koje je adžo svim silama pokušao da drži pod kontrolom u ovim trenucima.

Tamo gde se vrhovi razdvajaju

– Celog života smo radili, mučili se, nešto stvarali… Da livada bude pokošena, da njiva bude izorana, da otkosi budu složeni, da drva budu pripremljena – kazuje gospodin u duši.

Džamija u Kominju

Adžo Abaz koji je posmatrao televizijsku ekipu, zastajući da ispriča svoje novo poglavlje u životu. Naglo je zaćutao. Delovao je kao da nešto sam sa sobom raspravlja.

Obema rukama je držao cigare i duboko se zamislio kako da počne svoju životnu priču.

Ta dobra duša

– Upravo tako.

Nameravam da otvorim svoju dušu. Nikad nije bilo lako živeti na ovim vrletima. Inače, ceo život mučio sam se s tim da li sam dobar otac ili nisam.

Hleb sa sedam kora

Radio sam u rudniku i često sam bio odsutan od kuće.

Imam petoro dece, 16 unučadi i 15 paraunučadi

Supruga je tada preuzela na sebe uglavnom sve kućne obaveze jer sam ja proveo godine u rudniku. Moja deca su radilia ručne poslove na njivi, livadi…

Obavljali sve seoske zadatke sa svojom majkom. Imam petoro dece, 16 unučadi i 15 paraunučadi.

Ja sam srećan čovek. U našoj kući vlada sloga i obostrano poštovanje.

Tako je odvajkada – objašnjava starina iz Kominja.

Seljačke ruke vrednije od zlata

On pruži kutiju duvana da nas posluži. Izvadi cigaretu stavi je usta i sam je pripali. Duboko je uvukao dim, i kad mu je duvan ispunio pluća osećao se prijatno.

Dedo se nakašlja.

Takva nam je hava

– Znači, cigareta ima ovakav ukus. On još jednom duboko povuče dim, ispuštajući ga sa zadovoljstvom. Ali znao je da mora biti oprezan.

Zato ugasi “grkulju” nespretno je držeći prstima.

– “Možete li nam reći nešto više o receptu za dug život?” – Smeh je najbolji lek za dug i srećan život!

Volim mlečne proizvode, meso, pršutu – polumasnu, ravnu pitu zeljanicu, domaći hleb čija kora hrska u ustima…

Ja sam mladić starog kova.

U Sandžaku su uvek živeli stogodišnjaci. Takva nam je hava (vazduh, zrak, prostor).

Raduj se životu

Hoće li porodica biti zadovoljna dedovim muhabetom za televiziju.

– Vi ste izuzetni, kazala sam našem sagovorniku. Dočeka me s osmehom. Nedaleko od nas, dedova unuka nosila je posluženje. Dedo se okrenu da je pogleda… mislim da pomaže svojoj majci?

Vredna je i pametna.

Mir i planina – odmor za oči, melem za dušu

-Godina je dobro rodila i podarila Kominju obilje plodova. Ova je bila odlična u svakom smislu. Kad bi svaka bila ovakva, mislio je Šaćirović.

Nije znao šta ga je navelo da odluči da ode do grada.

Ali iz nekog nejasnog razloga, Abaz je utehu našao u senkama širokih pašnjaka i livada.

“U šeher ne mogu”

Uostalom, on je oštrouman čovek, a ne umoran od godina i života. Gledano s druge strane, deda ne zovu ljudskom gromadom bez razloga.

Sve lepote sandžačkog sela

-Istinu govoreći, ako bi morao kroz sve ovo još jednom da prođem, opet bi isto postupio kao danas. Ne bih mogao da okrenem leđa televizijskoj ekipi iz Novog Pazara.

Greške prošlosti treba ostaviti za sobom. Vreme je da se krene napred – zaključio je neverovatni Abaz Šaćirović iz Kominja.

Čuvajmo Sandžak

Selo Kominje se nalazi južno od Novog Pazara, na udaljenosti oko 15 km, oko magistralnog puta koji vodi ka Ribariću.

Kominje se graniči sa sledećim selima: Kožljem, Golim Brdom, Kneževićem, Murovcima i Žučem (pripadaju tutinskoj opštini).

Jedan broj kuća je ispod magistrale a drugi deo sela je iznad puta.

Kuće se okrenute ka istoku i jugoistoku, tako da su dobro osunčane. Nadmorska visina naselja je oko 1000 m.

Stanovništvo

Danas u selu žive Muslimani (Bošnjaci) i to nekoliko rodova: Sajtarići (2 domaćinstva), Džankovići (6 domaćinstava), Šabanovići (5 domaćinstava) i Šaćirovići (6 domaćinstava).

Oni su u ovo selo stigli iz raznih krajeva današnje Srbije i Crne Gore. Pretpostavlja se da su se oni doselili tokom XIX veka.

U korenu naziva sela je reč komin ili izmenjeno kominj, što znači otpadak od groždja ili orahove zelene ljuske, a postoji i vino kominjak.

Pošto se u pisanim izvorima pominju srednjovekovni vinogradi u okolini Novog Pazara, moguće je da se vinova loza gajila na sunčanim stranama sela.

U slučaju ovog sela to je gotovo izvesno uzimajući u obzir postojanje zapuštene forme vinograda koja se nalazi ispod magistralnog puta.

Binasa Malićević