Sandžak, Novi Pazar: Na 10-12 km od Novog Pazara, pravcem jugozapad-severoistok, prostire se planina Rogozna. Planinski lanac Rogozne dugačak je oko 20 kilometara, sa najvećim uzvišenjem Crni vrh od 1.504 metara nadmorske visine.

Preko Rogozne u prošlosti je prolazio karavanski put koji je povezivao Bosnu sa Skopljem i Solunom. Tim putem se, do izgradnje Ibarske železnice i magistrale, odvijao najveći deo trgovine u ovom kraju.

Na putu je u srdenjem veku nastala rudarska varoš Rogozno, sa rudarima Sasima i dalmatinskim trgovcima. Na Rogozni su ostaci srednjovekovnog grada Jeleča, oko kojeg je bila istoimena župa Jeleč.

Selo Gornja Trnava, na ograncima planine Rogozne. Sandžaklije koje haju rodnu grudu nose u sebi posebnu vrstu čovečnosti i snage. To su osobe koje cene prirodu, domaći hleb na sofri i rad koji daje konkretne plodove.

Tamo je Džemail Pljakić. Bivši radnik novopazarske „Trikotaže“, poljoprivrednik i stočar.

Pre nekoliko decenija napustio je svoj kućni prag, ali opet se vratio u Gornju Trnavu.

Koreni koji ne blede

To je ljubav prema carstvu koja traje generacijama. – Šta je sa stočarima? – Živi smo. Pitam Pljakića kako se nekada živelo na ovoj planini. – Razmišljam šta da kažem. Ima posla, samo ko hoće da radi. Zbori Džemail, a sve vreme posmatra prirodne lepote…

Gornja Trnava, Rogozna, krave, okolina, poljoprivreda, govedarstvo, novopazarska „Trikotaža“, kosači, mobe, zdrava hrana, izvorska voda, put, Novi Pazar i Sandžak.

Gora i Žitni trg ovde nisu samo posao, već nasleđe koje se čuva i prenosi s kolena na koleno.

Gde se čuje zvono – tu je život

Životno iskustvo onih koji su odrasli u kaljavim sokacima – i nikad ga nisu zaboravili. Zavičaj kao izvor mira, inspiracije i iskrene radosti. – Drage volje ću pričati s tobom o vremenima sasvim drugačije filozofije.

Sve smo radili uz pomoć mobe i najčešće je tada dolazilia rodbina, komšije i prijatelji. Veći poslovi poput vršidbe žita, berba jabuka i vađenje krompira obavilo se uz pomoć mobe.

Moj Sandžak, moja snaga

Priča o gospodinu koji nije zaboravio ni miris vlastitog kraja. – Obično je septembar period kada se pristupa vađenju krompira, izuzev nekih ranih sorti i semenskog krompira. Pamtim vreme kad se sa njiva orila pesma. Često se čula sevdalinka devojaka i momaka duboko u noć. Veselje se širilo na sve strane – seća se mudri Pljakić.

Džemail Pljakić – Gornja Trnava

Ali pravi domaćin se ne prepoznaje samo po profesionalizmu, već i po odnosu prema ljudima. On je gostoljubiv, uvek spreman da dočeka putnika i komšiju, da podeli i ono što ima i ono što nema mnogo. Njegova kuća je otvorena, a reč prijatna i iskrena.

Nije uspeo da izbriše iz glave svoje uspomene. Gornja Trnava mu pomaže da siđe sa visoravni… Oduševljeno posmatra kraljevstvo, ali nije mogao ništa da učini da zaustavi migraciju mladih.

Život na planini vaspitava surovosti, radu i solidarnosti. Ovde, među žiteljima, mahalama i zelenilom, nalazi se Ćerčijski sokak.

Ljubav prema selu koja traje generacijama

Teško je ukrotiti srce koje je davno zalutalo. Lice mu je pošteno i puno črobne ćudi. Oči su skoro sandžačke. Na kraju niko od nas ne bude pošteđen – od sudbine. Međusobno poštovanje i harmonija u kući daju snagu da se prebrode i teški dani.

Porodica je za Pljakića svetinja.

Uči decu poštenju, odgovornosti i poštovanju starijih, jer zna da se prave vrednosti šalju primerom, a ne rečima.

Na vrhu je došlo do gužve i … rečenicu je završio. – Svaki čovek u svom životu nastoji da bude zdrav. Presrećan sam što živim u Gornjoj Trnavi.

Glasna oaza u srcu, Sandžak u duši

Povratkom u zavičaj, oživele su kuće, avlije i njive. Najmlađi ponovo trče po livadama, a ognjišta se ne gase. Porodica iznova zauzima centralno mesto u životu, jer katuni uče zajedništvu, međusobnoj pomoći i plemenitosti.

Nekad tiho, nekad bučno, ali uvek svoje. Ovde vas ne budi alarm, već prvi zrak sunca kroz prozor i miris pite iz majčine rerne.

Gornja Trnava nije veliko selo, ali ima dobre i vredne gazde.

Sandžak, Novi Pazar, Gornja Trnava: Za trenutak vam se učini da ste na najskrivenijem prostoru u Sandžaku. U Trnavi, na kraju planine, u tišini, sreli smo Sadika Muslića.

Omladina je skoro napustila ova zelena polja. Anegdota o onima koji odlaze i ostalima koji ostaju. Ne zna se kome je teže: starima ili mladima. Sadik klima glavom u znak odobravanja.

Smeška se, pamti pomenuta vremena, ranu mladost…

Zemlja koju voliš rukama i srcem

U zavičaju se zna svaki kamen na stazi, poneki orah kraj puta, i hrastovo drvo koje te je gledalo kako rasteš. Dobri domaćini su temelj svakog zdravog društva i snažnog bratstva. Njihov dan počinje rano, često prije izlaska sunca, jer znaju da se rod na njivi ne dobija lako, već se zaslužuje trudom i upornošću.

Za vrednog adža, imanje nije samo zemlja – to je amanet koji se čuva i unapređuje.

Oranice su obrađene, stoka nahranjena, a bašta uredna i puna života.

Sve ima svoj red i smisao, jer Sandžaklija vodi računa o svakom detalju. Pomenuti učinak se vidi u plodovima koje daje zemlja i u zdravlju životinja koje uzgaja.

– Nekad je bilo puno selo, sad samo ja i burazer. Ovaj trenutak može biti bajka za otvaranje očiju. Na primer, hoće li oni ostati na Rogozni? Odgovor je – da. – Ja uživam u svom rodnom kraju.

Ovo je moje vlasništvo, čini mi se, imam udela u njemu, pa razgrćem prsa na čistom vazduhu. Pored toga, poljoprivrednik sam.

Povrtarstvo kao veza čoveka, prirode i svakodnevnog života

Sve vreme te posmatram, tako da vi sigurno dobro poznajete brdovitu kotlinu, čak i ako ste mladi? – Sandžak je zemlja junaka, mudraca, sposobnih, vrednih, srčanih, dobrih, poštenih, pametnih insana – kazuje nesvakidašnji Sadik Muslić.

Ugledni poljoprivrednici ne zoboravljaju ni volju ni baštinu. Čuvaju običaje svojih predaka i prenose ih na nove generacije, jer znaju da bez korena nema ni budućnosti.

Tamo gde jutra imaju smisao

Ove zanimljive priče nam pomažu da uočimo i razlikujemo ljudskost, postanemo osećajni ljudi, i konačno, sačuvamo svoju historiju. To je put kojim se ređe ide. Na Rogozni život teče sporije, ali iskrenije. Seljani nemaju mnogo – ali ono što imaju, dele.

U Sadikovim očima vidimo uvažavanje ka zemlji, skromnost prema životu i divljenje svakome ko se vrati. – Potpuno ste se udaljili od grada. – Na sve načine. Ono je mnogo lepše u Trnavi.

Uživam u prirodi, i još mnogo toga. Gde god idem, Sandžak putuje sa mnom.

A srce se leči unutrašnjom lepotom, porodica veselošću – poručuje nam srdačni Muslić. Sandžaklija koji pamti svaki brijeg i poneki glas iz detinjstva.

Sadik Muslić – Gornja Trnava

Na jednoj strani je Gornja Trnava, oličenje za savršenost i tišinu, a na sledećoj noti je Sadikova kuća i seoske četiri džamije. Zadnju je sagradio meštanin Trnave, Nasuf Halihodžić.

Ovaj uspešni Sandžaklija živi i radi u Danskoj sa porodicom.

“Otišao sam, ali nikad nisam zaboravio”

Za mnoge iz tuđine, ljubav prema rodnom zavičaju nikada ne bledi. Iako godinama žive i rade daleko, u srcu nose uspomene na srećno odrastanje, kompoziciju sveže pokošene trave i toplinu majčinog zagrljaja. Upravo ta nostalgija i želja za Sandžakom podstakla je mnoge da se vrate. Sa sobom su doneli novo iskustvo, znanje i odlučnost da obnove ono što je nekada bilo zapušteno.

Džamija u Gornjoj Trnavi

Jedan od najlepših simbola tog povratka jeste izgradnja nove džamije. Dijaspora je, zajedno sa meštanima, uložila trud i sredstva da se podigne bogomolja koji će služiti generacijama koje dolaze.

Time su pokazali da udaljenost ne može prekinuti vezu s Sandžakom.

Selo danas, zahvaljujući tim Sandžaklijama, ponovo živi punim plućima – spoj starog i novog početka, gde se prohujalo vreme, otadžbina i najmiliji stapaju u jednu snažnu melodiju o povratku i pripadanju.

Trnava je naseljeno mesto u sandžačkom okrugu. Prema popisu iz 2011. je bilo 946 stanovnika. Ime Gornja Trnava gotovo sigurno potiče od karakteristika kraja – verovatno je to područje koje je nekada (ili još uvek) imalo trnje, grmlje, šiblje, žbunje, korov…

Naselje se nalazi na nadmorskoj visini oko 795 metara.

Binasa Malićević