Sandžak, Novi Pazar, Banovica… Nusret: Pijem planinsku vodu! Sevdah sa planine

Sandžak, Novi Pazar, Banovica: Nusretova iskrenost, uverljivo i realno mirenje sa planinskim životom, prirodom –  doprinosi da rasvetlimo delove zaboravljenih sandžačkih lepota, tradicije i običaja.

Na visokoj planini, tamo gde jutra mirišu na ovčiji sir, a akšam donosi sevdalinku koju samo istina zna da objasni, živi jedan gospodin – pevač, ali pre svega dobar porodičani čovek.

Navedena priča kroz koju gledalac upoznaje život Nusreta Orovčanina i uči zanimljivosti za koje su mnogi uskraćeni u svojim sredinama.

Ljudska i muzička gromada

Elem, niko se nije žalio da ispisana reportaža ne prija građanima Sandžaka, Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Pomenuti glas nije samo pesma, već odraz duše koja haje Sandžak u određenom najčistijem obliku.

Sve boje prirode

Narod ga prihvatio. – Još uvek pevate. – I samog sebe iznenadim oštrinom svog glasa. Banovica ga posmatra kao da očekuje sledeću melodiju.

Tako Nusret sada gleda na svoje sevdalinke: istrajno iščekujući Safeta Isovića. Kamerman blago daje znak  sagovorniku da započne pesmu.

– Pa, videćemo. S vremenom… – Nusrete, svaka čast. – Zar? Samo pokušavam da istrajem u onom što volim, i da to sačuvam od zaborava – kaže Nusret Orovčanin, a rukom pokazuje na carstvo.

Nusret Orovčanin – selo Banovica

Iako pripada planinskom kraju, nikada nije želo da zaboravi tabananja prašnjavim ili blatnjavim putem po svakojakom vremenu; presrećna zadržavanja između školskih odmora sa loptom – krpenjačom koja je vislila s osušenih grana…

Dan započinje rano, uz prvu notu sunca koja obasja staru kuću. Pre nego što zapeva pred meštanima, on peva za svoje najmilije – tiho, dok priprema drva ili dok zajedno izlaze u avliju.

Nusretova deca uče od njega kako da slušaju vetar, koliko da poštuju zemlju i jako da vole jedni druge.

Oj Sandžaku, ponosan mi budi

Za pevača, Banovica nije samo kraljevstvo – tu su Golija, Rogozna i Pešterska visoravan. Zajedno, korak po korak. Ovde je naučio da se rad vrednuje, da se reč poštuje i da je sreća često skrivena u jednostavnim stvarima: u domaćem hlebu, u osmehu voljene osobe, u sevdahu koji odzvanja planinom.

– Ne možeš bez pesme? – pitasmo Nusreta. Ili ne želite? Pokaza osmeh. – Iskren od srca. – Oslobodio se treme i primako bliže mikrofonu.

– Pesma je ponekad poput poveza na očima i ustima.

Sve je manje ovakvih Sandžaklija

Voli Banovicu kao što voli svoju porodicu – duboko i bezuslovno. Često kaže da ga planina uči strpljenju, a surovost mudrosti. I baš zato takve sevdalinke imaju snagu da dotaknu srce, jer dolaze iz života koji je istinski proživljen.

Kad peva, Nusretova publika oseća tu iskrenost. Nema tu glume – samo život pretočen u melodiju.

– Među prisutnima su i gledaoci, slušaoci i moji seljaci.  A ja ne mogu da ih razočaram – veli naš prijatelj.

S vremena na vreme, susreće se sa putnicima namernicima koji se svaki put oduševe Nusretovoj iskrenosti i ljudskosti.

Život među poljima

Oko njega su slikovite bajke i satenske reči. Što je ogromna istina. Blaga usamljenost i tuga za opustelim selom, mladi otišli u gradove i te kako ga tište, ali uprkos tome nostalgija zauzima malo mesta u njegovom životu.

Dok pratite Nusretove pesme, molimo vas da zaboravite šta znate o lošem životu. Učestvujte.

On veruje da prava sreća ne dolazi iz buke šehera, već iz rahatluka koji pronalazi među planinskim vrhovima. Slušajte odjek tih reči u srcu i duši. Uživajte u svakom koraku i emociji.

Dopustite da vas usreći, zarobi i ukroti. Upitajte sebe šta ona menja u vama? Da li je to sevdah?!

Zarada i sa skromne njive

Nusretov iskorak. Ispočetka je bilo zanimljivo. Nedostaje mu tadašnja Banovica.

Sve, sve u vezi s njom, od njene savršene izvajane prirode, preko raspevanog sela, do njene surove zime, koja je zapravo odavno izgubila svoju oštrinu i okrutnost.

Sandžaklija jednostavnog srca

On nije samo pevač koji nastupa na sceni – on je Sandžaklija koji zna šta znači biti sin, otac, brat, muž, komšija i prijatelj.

Njegova najveća publika nije u velikim dvoranama, već za stolom u kući, gde se uz pesmu i smeh predstavlja ono najvažnije – Sandžak.

Nusret je dunjaluk

Nije se najbolje uklopio u život u prestonici. – Zato su se pitali, neki, kako ćeš se prilagoditi u Beogradu. – Nusret se nije snašao, da se razumemo. Ne bih se na dobro naviko, a za loše ću lako da se snađem.

-Ovo si želeo, zar ne? – Da budem iskren, jok vala. Ima još mnogo toga da naučim. Na primer, nije dobro da me prati ceo orkestar, ja se dobro ne snalazim, da ne pričam o tome kad stanem na muzičku scenu.

Džamija u Banovici

Ovu džamiju izgradili su meštani Banovice i sandžačka dijaspora.

U selu ga svi poznaju kao skromnog i vrednog čoveka koji je uvek spreman da se raduje i veseli. Najviše voli trenutke kada se porodica okupi oko sofre, uz smeh i muhabet.

Priroda mu daje inspiraciju, a voljeni snagu da ide napred. Iako je pevač, nikada nije zaboravio svoje korene i jednostavan način života. Taj glas nosi toplinu ognjišta i iskrenost srca.

Za Orovčanina je najveći uspeh kada vidi osmeh na licima svojih najbližih. Uvek u društvu Sandžaklija i neobičnih ljudi, koji već dobro poznaju planinski kraj, bolje nego što poznaju Nusreta Orovčanina.

Binasa Malićević