Pijem planinsku vodu
Banovica – Nusretova iskrenost, uverljivo i realno mirenje sa planinskim životom, prirodom – doprinosi da rasvetlimo delove zaboravljenih sandžačkih lepota, tradicije i običaja. Naša priča da iz života Nusreta Orovčanina gledalac sazna i uči zanimljivosti za koje su mnogi uskraćeni u svojim sredinama… Elem, niko se nije žalio da njegova životna reportaža ne prija građanima Sandžaka, Srbije i nekadašnje Jugoslavije.
Narod ga prihvatio. – Još uvek pevate. – I samog sebe iznenadim oštrinom svog glasa. Banovica ga posmatra kao da očekuje sledeću pesmu. Tako Nusret sada gleda na svoje sevdalinke: istrajno iščekujući svakodnevnicu. Kamerman blago naznači sagovorniku da počne sa pevanjem. – Pa, videćemo. S vremenom… – Nusrete, svaka čast. – Zar? Samo pokušavam da istrajem u onom što volim, i da to sačuvam od zaborava – otkriva Nusret Orovčanin…
Iako pripada planinskom kraju, nikada nije želo da zaboravi tabananja prašnjavim ili blatnjavim putem po svakojakom vremenu; presrećna zadržavanja između školskih odmora sa loptom – krpenjačom koja je vislila s osušenih grana…
Ne možeš bez pesme? – pitasmo Nusreta. Ili ne želite? Pokaza osmeh. – Iskren od srca. – Oslobodio se treme i primako bliže mikrofonu. – Pesma je ponekad poput poveza na očima i ustima. Guši. A tu su i gledaoci, slušaoci, publika, moji seljaci… – A ja ne mogu da ih razočaram – kazuje naš prijatelj. S vremena na vreme, susreće se sa putnicima – namernicima koji se svaki put oduševe Nusretovoj iskrenosti i ljudskosti.
Oko njega su priče slikovite, raznobojne i iskrene reči. Što je ogromna istina. Blaga usamljenost i tuga za opustelim selom, mladi otišli u gradove i te kako ga tište, ali uprkos tome nostalgija zauzima malo mesta u njegovom životu. Dok pratite Nusretove pesme, molimo vas da zaboravite šta znate o lošem životu. Učestvujte. Slušajte odjek tih reči u srcu i duši. Uživajte u svakoj reči i emociji. Dopustite da vas usreći, zarobi i ukroti. Upitajte sebe šta ona menja u vama? Da li je to sevdah?!
Nusretov iskorak. Ispočetka je bilo zanimljivo. Nedostaje mu tadašnja Banovica. Sve, sve u vezi s njom, od njene savršene izvajane prirode, preko raspevanog sela, do njene surove zime, koja je zapravo odavno izgubila svoju oštrinu i okrutnost….
-Zato su se pitali, neki, kako ćeš se prilagoditi u Beogradu. Ja nisam, da se razumemo. Ovo si želeo, zar ne? Da budem iskren, jok vala. Ima još mnogo toga da naučim. Na primer, nije dobro da me prati ceo orkestar, ja se dobro ne snalazim, da ne pričam o tome kad stanem na muzičku scenu….
Ovu džamiju izgradili su meštani Banovice i sandžačka dijaspora…
Uvek u društvu prirode i neobičnih ljudi, koji već dobro poznaju planinski kraj, bolje nego što poznaju Nusreta Orovčanina…
Binasa Malićević
