Sandžak, Tutin, Pešterska visoravan: Poslušajte šta kaže čuveni dedo Ibrahim: Nas sedam braće i četiri sestre! Hajem Dolovo zbog tišine

Sandžak, Tutin, Pešter, Dolovo: Odvajkada su Sandžaklije imali svoju priču i sudbinu. Koliko još do sela, pokušavam da saznam od marljivih čobana. Daleko je, kažu, Dolovo. Negde u daljine, vidi se pristojno kroz pendžer Jeni Pazara sandžačko područje, izbija gusti dim iz odžaka.

Bila je sreda, dan kada obično niko ne prolazi ovuda i zato se dedo Ibrahim iznenadio.

Istina o Sandžakliji koji više govori delima nego rečima

Kažu da je prošao mnogo toga u životu, ali da dalje od svojih pašnjaka nikada nije hteo. “Šta ću tamo đe ne znam ni ljude ni puteve”, govorio bi, sedajući na svoju staru drvenu klupu ispod oraha. “Ovde me svako drvo poznaje, svaki kamen me dočeka kao stari prijatelj”.

Sela pod otvorenim nebom

Njegov kraj nije velik, ali za njega je čitav dunjaluk. Svako jutro obilazi iste staze, proverava izvore, razgovara s komšijama koji su, isto kao i on, ostali verni tom komadiću zemlje. Postoje mnoge raskrsnice koje vode ovamo, onaj koji staje naokolo je samo jedan od mnogih, ali možda ipak potpuno drugačiji.

Ponekad zna sesti na rub livade pažljivo slušajući vetar kako nosi zvuke iz Dolova, ali nikad ga pogled nije vukao preko Sandžaka. – Ne razumem. – Ne mogu da razumem. – Otkud vi?! – Ceo dan vas tražimo. – Rekoše mi da ste napustili brdovita polja, katune i stanove.

-Apsolutno nije tačno. Nijednog trenutka nisam ostavio svoje rodno mesto. Ipak je bolje ovde biti leti, nego zimi. Najlepše zimske dane provedem u Tutinu. Dolovo leči moje stare kosti. Imam 85 godina – pojašnjava dobrodušni Ibrahim Gusinac.

Ibrahim Gusinac – selo Dolovo

Neki dolaze s namerom a neki samo tumaraju pešterskom prirodom. Zar to nije izbor putnika namernika? Možda je ono što ničemu ne služi najvažnije.

– Jeste li dobro, dedo? “Naravno”. – Mora da vam je čudno što smo se ponovo vratili u vaše okruženje. Koliko ste boravili u Dolovu? “Zašto me pitate?” “Ceo svoj život”.

– O, to je cela sadašnjost.

A kad bi mu neko predložio da pođe u grad, do najmilijih ili rodbine, samo bi odmahnuo rukom: “neka, deco, nek’ ide ko mora. Ja sam svoj mir naš’o ovde”.

Dolovo na kraju horizonta

Kada padne sneg, sve se menja, priroda kao da se čudi. Čak i najdraži šapat kao da dolazi izdaleka. U odjeku lepote se nebrojano krije boja mastila i čitav pešterski život njenih stanovnika koji odjednom postaje očigledan. Svuda su tragovi, otisci gorštaka i vrednih tkalja. Na trenutak smo se juče zamislili da su pored stenovitih i sandžački ožiljci.

Nije da se bojao carstva, nego je znao da čovek ne može poneti dušu ako ostavi područje na kojem mu je srce. Uveče, dok bi se nad brdima spuštala magla, palio bi vatru i slušao pucanje drva.

Tada bi govorio kako su mu ti zvuci draži od svake grdske buke, od sredine, od žurbe koja Sandžaklije čini strancima.

Koraci po Pešterskoj visoravni

Dedo Ibrahim možda nikada nije putovao, ali je nosio u sebi bogastvo zanimljivih događaja, uspomena i jednostavne mudrosti. A njegov zavičaj-tih, skroman i tvrdoglav kao i on. I baš zato, iako se nije makao nigde, činilo se da je stigao tamo gde je oduvek želeo biti.

– Odakle ste? – Iz Novog Pazara! Lice mu se ozari. Tamo sam proveo veći deo mladosti. To je divan grad. Sećam se… Dobro ga poznajem. Koliko dobro?

Zna li za Aćifa Hadžiahmetovića?

Život skroman, a duša velika kao Sandžak

Deca ga vole jer uvek ima strpljenja da im prepriča stare adete i pokaže skrivene kapije koje samo on poznaje. – Gle, koje je već doba – reče on ispijajući kahvu polagano. On razmišlja. Potom ozbiljno razgovara: Šta je drugo život? Traba koračati dalje. Živi se mnogo bolje nego ranije.

Ja imam veliku porodicu. Četiri sina i četiri kćerke. Puna je kuća unučadi i praunučadi. Aaa!.. Kod nas je uvek veselo – zaključuje fenomenalni dedo Ibrahim Gusinac iz Dolova.

Iznad ravnice, blizu srca

Nebo je bilo neobično vedro a iznad nas se širila Pešterska visoravan. Na jasnoj svetlosti te modre zore, leto je raširenih krila odlazilo na počinak s vremena na vreme tražeći svoju  strehu.

Sunce je zalazilo. Pili smo ovčije mlijeko.

Govori da insan ne treba tražiti sreću daleko kad je može čuti u cvrkutu ptica pred vlastitim pragom. – Kako onda možete da odolite, zašto ne počnete da se dičite Dolovom i ne spustite se u čaršiju?

Mogli biste da izlečite mnoge ljude… – Izlečim? – ponavljao je. – Da, da u pravu ste. Štitili ste porodicu svojom mudrošću, zar ne?…, ali  zanela ga naša iskrenost pa nam je rekao: – Naravno, sredio sam mnoga srca.

Pešter: Prostor gde priroda vlada

Dolovo je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2022. bilo je 290 stanovnika.

U selu ima 90 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 5, 17. Ovaj kraj je velikim delom naseljen Bošnjacima (prema registru iz 2oo2. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju stanovnika.