Sandžak – Tutin – Pešterska visoravan: Poslušajte šta kaže čuveni dedo Ibrahim! “Nas sedam braće i četiri sestre” Hajem Dolovo zbog tišine…
Sandžak – Tutin – Dolovo: Odvajkada su ljudi imali svoju priču i sudbinu. Koliko još do sela, pokušavam da saznam od marljivih čobana. Daleko je, kažu, Dolovo. Negde u daljine, vidi se pristojno kroz pendžer prirode sandžačko područje, izbija gusti dim iz odžaka. Bila je sreda, dan kada obično niko ne prolazi ovuda i zato se dedo Ibrahim iznenadio.
Postoji mnogo raskrsnica koje vode ovamo, onaj koji staje naokolo je samo jedan od mnogih, ali možda ipak potpuno drugačiji. – Ne razumem. – Ne mogu da razumem. – Otkud vi?! – Ceo dan vas tražimo. – Rekoše mi da ste napustili brdovita polja, katune i stanove.
-Apsolutno nije tačno. Nijednog trenutka nisam ostavio svoje rodno mesto. Ipak je bolje ovde biti leti, nego zimi. Najlepše zimske dane provedem u Tutinu. Dolovo leči moje stare kosti. Imam 85 godina – pojašnjava dobrodušni Ibrahim Gusinac.
Neki dolaze s namerom a neki samo tumaraju pešterskom prirodom. Zar to nije izbor putnika – namernika? Možda je ono što ničemu ne služi najvažnije. – Jeste li dobro, dedo? “Naravno”. – Mora da vam je čudno što smo se ponovo vratili u vaš svat. Koliko ste boravili u Dolovu? “Zašto me pitate?” “Ceo svoj život”. – O, to je cela sadašnjost.
Nas sedam braće i četiri sestre
Kda padne sneg, sve se menja, priroda kao da se čudi. Čak i najdraži šapat kao da dolazi izdaleka. U odjeku prirode se nebrojano krije boja mastila i čitav pešterski život njenih stanovnika koji odjednom postaje očigledan. Svuda su tragovi, tragovi gorštaka i vrednih tkalja. Na trenutak smo se juče zamislili da su pored stenovitih i sandžački tragovi.
– Odakle ste? – Iz Novog Pazara! Lice mu se ozari. Tamo sam proveo veći deo mladosti. To je divan grad. Sećam se… Dobro ga poznajem. Koliko dobro? Znali za Aćifa Hadžiahmetovića?
– Gle, koje je već doba – reče on ispijajući kahvu polagano. On razmišlja. Potom ozbiljno razgovara: Šta je drugo život? Traba koračati dalje. Živi se mnogo bolje nego ranije. Ja imam veliku porodicu. Četiri sina i četiri kćerke. Puna je kuća unučadi i praunučadi. Aaa!.. Kod nas je uvek veselo – zaključuje fenomenalni dedo Ibrahim Gusinac iz Dolova.
Volim ovaj život
Nebo je bilo neobično vedro a iznad nas se širila Pešterska visoravan. Na jasnoj svetlosti te modre zore, leto je raširenih krila odlazilo na počinak s vremena na vreme tražeći svoju strehu. Sunce je zalazilo. Pili smo ovčije mlijeko.
– Kako onda možete da odolite, zašto ne počnete da se dičite Dolovom i ne spustite se u prirodu? Mogli biste da izlečite mnoge ljude… – Izlečim? – ponavljao je. – Da, da gomilao. Štitili ste ljude svojom mudrošću, zar ne?…, ali zanela ga naša iskrenost pa nam je rekao: – Naravno, sredio sam moga srca.
Binasa Malićević
