SANDŽAK, Pešterska visoravan, Čukote… Reporter RTV Novi Pazar: Jedan dan u Sandžaku
SANDŽAK – Pešterska visoravan – Čukote: Ključni podaci za reportažu: Nedžiba Badić, planinka, majka, nana, svekrva.
Mesto rođrenja: jedno selo na kraju Sandžačkog Sibira. Sada živi u Čukotu sa ovdašnjom porodicom.
Zima je bila sa puno snega
Pešterska visoravan zagrlila planine neukrotive i trouglaste, čini joj se, valjda, da je ona sultanija celog sveta. Povremeno ubrza korak kao da bi sa vitkih proplanaka zavela Čukote.
Ne trpi okove, pa ni zastore kao što su u sandžačkim selima.
Vratiću se svome rodnom kraju
Mladi otišli, stari ostali.Vrbaci pored puta prsli u hiljadu delova. Bez mladih sve je prazno. Ovce su rasprodali nema ko da ih čuva.
Nana negde zamišljeno gleda i sve moćnije priča o životu
– Meni je porodica bila ispred mnogih drugih stvari. Ne znam treba li da kažem koliko mi je drago što ste došli. Ona razmišlja. Potom ozbiljno odgovori:
– Šta je drugo život? Kad završi, spusti uspomenu na srce i poseže za starim mangalom.
Nedžiba Badić – selo Čukote
Plavi se Pešter. Nekad je, tako su mi ranije govorili, Čukote bilo najveća žitnica ovaca na pešterskim poljima. Oduvek, ne tako davno. Krovovi su ostali, a mladost otišla.
Ugašena su mnoga ognjišta. Nasred sela raskošne kuće. U njima niko ne živi, čame otvori na pendžerima. Na pragu Čukota nekoliko žitelja.
– Uđite unutra – nudi nas Nedžiba. – Većina hoće nešto, ali bez po muke, onako olako i površno. Radili smo danonoćno da nešto stvorimo svojoj deci.
Pomenulo se – ne povratilo se. Bili smo zadovoljni onim što smo imali. Mladost veruje u čuda. Jednoj bijači ništa nije bilo teško da radi – kazuje zanimljiva Pešterka.
Priroda je neizbežna i beskrajna, trepće nad izgovorenim. Htela je da napiše pustolovinu sama – ali koliko je nežna, u sardnji s rodnim zavičajem. Želela je sabiranje mnogih osećanja, najpre ljubav.
Pešter otvara vrata Sandžaka
Kao majka zna, šta je lekovito. Brine na šta deca uzdišu ili se mršte, smeškaju ili negoduju.
Razume koji govor troši pluća majke, kada je promena u selu prebrza za prilgođavanje, kao odvojeni govor mora da se udesi da nema stajanja i nerada prilikom odlaska na njivu. Pita nas Nedžiba kojim smo dobrom došli k njima u Čukote. Reporteri joj sve ispričaše šta je cilj Radio televizije Novi Pazar.
Sećanje na detinjstvo
Gošća se nasmeja, pa nam reče: – Sviđa mi se vaša ideja.
Sandžak je odmahnuo rukom.
To su zastave o kojima se prepričavaju legende
A, takve nikad nisu razumne. Ali televizija je bila ozbiljna i Sandžak je bio stvaran, i zato je sve bilo iskreno…
– Pa, ovde sam, zar ne? Tako je to u životu. Na kraju se sve loše zaboravi – zaključila je sjajna Nedžiba Badić.
Tamo kod najdaljih brda
Naravno, pomisli, već nam se dogodilo mnogo lepog. Posle razgovora sandžačka majka uđe u svoju kuću i u trenutku zastade.
Na njenoj sofri, blistajući nestvarnim sjajem, bio je postavljen domaći hleb, kajmak, ovčiji sir, pršuta…
Zimi bi Sandžaku život bio nalik na vetroviti predeo, smiren i vedar
Ako su dani bili podnošljivi, noći su bile za pazarski akšamluk. Kroz tanku zavesu koju je razdvojio krevet, Nedžiba je slušala pešterske zvuke, lagano disanje, oštro kretanje i uvek odmerene reči.
Binasa Malićević
