Sandžak, Pešterska visoravan, Koniče… Mujko: Sela u Sandžaku ostaju prazna! Niko kao sandžačka dijaspora
Sandžak, Donja Pešter, Koniče: Žar koji je goreo iz mangala naglašavao je maslinaste fenjere – fitilje u današnjoj priči. Selo boje zalaska sunca u trenutku pre nego što ga okuju sećanja.
Džamija u Koniču
Pešterska polja nisu znala kako se zovu te uspomene koje su izvirala negde u Sandžaku, ali su nestašno oslikavale duboku čežnju. Mujko je zaćutao, ne uspevajući da završi rečenicu.
Gospodin čovek
– Neću zaboraviti, dedovinu. Na trenutak je bio očaran tom složenom činjenicom da ona sada sedi upravo ovde, u Koniču.
Sanjam majku, sanjam staru kuću
Osećao se kao da su čelične zidine na kojima je stajalo njegovo biće srušilo nad lepotom rodnog kraja. „Hvala vam,“ rekao je. Zatim je napravio dva – tri koraka u mestu pa ode uz sandžački drum, ostavljajući televizijsku ekipu, sa prirodnim lepotama, kako nemo gleda u nas.
Kažu da je drvo staro preko 100 i više godina
– Može li jedna čaša surutke. „Svakako.“ Navikli smo na Koniče. Selo zna da bude vrlo tiho. Džaba će biti sve ako omladina ode. Ostaju samo staračka domaćinstva i oni koji moraju. Ovakve lepote nema nigde u čitavom dunjaluku – poručuje Halitović.
Moj brate u tuđini
Mekana veselost svila se uz njega.
Onda ju je čuo kako je, jedva došla do zraka, zaćutala je od galame. Nije sam u ovoj oluji. Porodica je najvažnija.
Seoska česma u Koniču
Želeo je da izjavi nešto uverljivo, nešto sandžački. Mislim da je veoma moguće da se upravo to dogodilo.
Dobro živimo, dobro se slažemo
– Dobro živim a biće i bolje. Selo je napredno i ostaće za mlađe generacije koje dolaze. Sandžaklije ne zobravljaju svoj zavičaj – ističe izuzetni Mujko.
Mujko Halitović – selo Koniče
U posebnom odeljku kolibe pravili su se mlečni proizvodi. Bilo je raznih vrsta sira (ovčiji, koziji i kravlji) u drvenim kacama ili zdjelama, mladi sir u tepsijama, kajmak u posebnim kačicama, mlijeko i surutka u širokim šerpama i poneka kutija sa jajima.
„Da“, Mujkove oči su bile tako srdačne i znatiželjne.
Pogledao je u Sandžak i bilo mu je jasno da poznaju zavičaj.
Ne mora da se dotiče da objašnjava šta ta čistota za njega znači!
Ako zaboravite odakle ste, nećete znati ko ste
– Veoma sam srećan što ste došili u moju kuću. Da li, možda, ipak imate neku zamerku; treba li nešto da promenim ili dopunim? “Po meni, može da ostane tako kako jeste.”
– Svet treba da vidi sandžačka sela – dodao je adžo.
Panorama jednog sela
Priroda je primorala sebe da zadrži mirnoću i nemoć u glasu, ali, neki čudan talas emocija navalio se kroz vene Sandžaka. Dolazile su neophodne pešterske oštre reči.
Moj Sandžaku, ponosan mi budi
Bespuća su ga podizala i odnosila u visine. Predao se tim snažnim vetrovima uz promukao i nečujan osećaj veselja i čuđenja.
Sve lepote Pešterske visoravni
Kako mu se ova misao koja ga je razdvajala na kriške pojavila, tako je i iščezla. Ponovo se izgubio u umiljatom i blistavom vrtlogu sandžačke očaranosti.
Radićemo da se mladi vrate u Sandžak
Može da je dodiruje, da je shvati, da se prisloni uz nju. Ona je deo njega samog.
Binasa Malićević
