Pešterska visoravan – Koniče! Mujko: Sela u Sandžaku ostaju prazna

Sandžak – Donja Pešter – Koniče: Žar koji je goreo iz mangala naglašavao je maslinaste fenjere –  fitilje u današnjoj priči. Selo boje zalaska sunca u trenutku pre nego što ga okuju sećanja.

Džamija u Koniču

Pešterska polja nisu znala kako se zovu te uspomene koje su izvirala negde u Sandžaku, ali su nestašno oslikavale duboku čežnju. Mujko je zaćutao, ne uspevajući da završi rečenicu. – Neću zaboraviti, dedovinu. Na trenutak je bio očaran tom složenom činjenicom da ona sada sedi upravo ovde, u Koniču.

Sanjam majku, sanjam staru kuću

Osećao se kao da su čelične zidine na kojima je stajalo njegovo biće srušilo nad lepotom rodnog kraja. „Hvala vam,“ rekao je. Zatim je napravio dva – tri koraka u mestu pa ode uz sandžački drum, ostavljajući televizijsku ekipu, sa prirodnim lepotama, kako nemo gleda u nas.

Kažu da je drvo staro preko 100 i više godina

– Može li jedna čaša surutke. „Svakako.“ Navikli smo na Koniče. Selo zna da bude vrlo tiho. Džaba će biti sve ako omladina ode. Ostaju samo staračka domaćinstva i oni koji moraju. Ovakve lepote nema nigde u čitavom dunjaluku – poručuje Halitović.

Moj brate u tuđini

Mekana veselost svila se uz njega.

Onda ju je čuo kako je, jedva došla do zraka, zaćutala je od galame. Nije sam u ovoj oluji. Porodica je najvažnija.

Želeo je da izjavi nešto uverljivo, nešto sandžački. Mislim da je veoma moguće da se upravo to dogodilo. – Dobro živim a biće i bolje. Selo je napredno i ostaće za mlađe generacije koje dolaze. Sandžaklije ne zobravljaju svoj zavičaj – ističe izuzetni Mujko.

“Imamo sve uslove za dobar život”

Mujko Halitović – selo Koniče

U posebnom odeljku kolibe pravili su se mlečni proizvodi. Bilo je raznih vrsta sira (ovčiji, koziji i kravlji) u drvenim kacama ili zdjelama, mladi sir u tepsijama, kajmak u posebnim kačicama, mlijeko i surutka u širokim šerpama i poneka kutija sa jajima. „Da“, Mujkove oči su bile tako srdačne i znatiželjne. Pogledao je u Sandžak i bilo mu je jasno da poznaju. Ne mora da se dotiče da objašnjava šta ta čistota za njega znači!

– Veoma sam srećan što ste došili u moju kuću. Da li, možda, ipak imate neku zamerku; treba li nešto da promenim ili dopunim? “Po meni, može da ostane tako kako jeste.” – Svet treba da vidi sandžačka sela  – dodao je adžo.

Panorama jednog sela

Priroda je primorala sebe da zadrži mirnoću i nemoć u glasu, ali, neki čudan talas emocija navalio se kroz vene Sandžaka. Dolazile su neophodne pešterske oštre reči. Bespuća su ga podizala i odnosila u visine. Predao se tim snažnim vetrovima uz promukao i nečujan osećaj veselja i čuđenja.

Kako mu se ova misao koja ga je razdvajala na kriške pojavila, tako je i iščezla. Ponovo se izgubio u umiljatom i blistavom vrtlogu sandžačke očaranosti. Može da je dodiruje, da je shvati, da se prisloni uz nju. Ona je deo njega samog.

Binasa Malićević