Sandžak, Donja Pešter, Koniče: Penjemo se na 1. 000 metara nadmorske visine, zatim još nekoliko koraka više. Dubovo, Mitrova, Plenibabe, Koniče… Selo sa jakim vetrom i snijegom okovanim vrhovima – sve je na slici. Među praznim kućama i zaraslim putevima, još uvek gori jedna lamba – i jedno ognjište.

Naš junak, ne domaćin – samo čovek koji je ostao uz svoje vrleti, ličnu porodicu i sopstveni Sandžak.

Koniče – na granici vremena i planina

I kad sve utiša, plamen iz dimnjaka pokazuuje da mladost još nije zaboravila ovo planinsko mesto. Dok svi traže bolji svet negde daleko, on veruje da se život može ponovo potvrditi baš ovde.

Nazire se jadna golema mahala, možda nam se samo čini. Varaju oči. Na vrhovima Donje Pešteri ni očima ne treba verovati. Severac obori sa hrastovih grana snježni pokrivač.

Tišina sandžačkih sela

Jedan Sandžaklija, staro ognjište, i uspomena koja priča umesto ljudi. Dim se uvi sa krovova seoskih kuća. Sandžaklije su odvajkada vele bili gostoprimljiv narod. Ali tek kada se uvere ko si i odakle si, još više kojim si poslom došao.

Kazivanje o odlasku, zaboravu i tihoj borbi da se sačuva trag običaja i tradicije. Kažu da su im dve reči u srcu najdraže: zavičaj i majka.

Zavičaj koji čeka

U Koniču se oglasiše žitelji. Odjek negde daleko ode, prosu se po pašnjacima i kamenjarima. Nebo se silno uznemirilo, a negde iznad vreli dronjci šibaju Sandžak.

Kad počne da grmi beži što dalje sa livada, u najbližu kolibu. Jedna druga pustolovina sporo osvaja ogromna prostranstva. Neobična je i, za pešterske nedođije, zanimljiva.

Priroda koja zbori

Kuće bez bešika, sokaci bez koraka – priča o zemlji koja čeka povratak sandžačke mladosti. Tamo gde je vreme satalo, ostala je samo senka nekadašnjeg Sandžaka.

– Deco, pričuvajte malo krave da vidim šta će ovaj narod. – Hoćemo, babo.

– Selam alejkum. – Es selamu’ alejkum!

– Kako ste?

-Vidiš i sama ovu lepotu. A, gore na planini je još prirodnije.

Poslušaj, čućeš i pesmu – kaza nam uljudni Bahtijar Bajrović.

Sevdalinku ne čuh, ali šapat Koniča…

Džamija u Koniču

U staroslovenskom jeziku postoji reč Pešter, što bi, prema rečniku, valjalo da bude pećina, pećine. Ko bi ga znao, ako je naziv po toj logici – to znači da je zemlja trave, možda je ovako bolje da i Sandžački Sibir ima neki svoj pojam umesto pećina.

Vjetrovi pešterski

Slika Sandžaka danas – priroda diše, ali ljudski glas je splasnuo. Ispod zelenih padina još se čuje šum prošlosti – nada da će se neko vratiti. –  Nas je bilo više dece i prelepo je izgledalo. Imali smo detinjstvo s domaćim – divljim životinjama, zdravo okruženje, pitku vodu… Ah, sećanja… Više je bilo zanimljivih  – priseti se Bajrović.

– Pogledaj gore predele. Sve je to nekad bilo puno ovaca i goveda. E, bogami. Sve.

Gospodin i Koniče

Iz njegovih dubina dolazi Sandžak. Kao da je tradicija njegovog života ponovo ispisana, prošaptao je.

Ne zna kako se zove to osećanje koje je izviralo negde u njemu, ali ga je ispunilo dubokom čežnjom!

Najlepše si, selo moje

Jedina svedočanstva o onome što je nekad bilo – toplina doma, rad i zajedništvo. Ostati kad svi odu – nije slabost, već najdublji oblik vernosti Koniču i precima.

– Neću nigde sa svog kućnog praga. Ne dam svoju dedovinu, sad živimo dobro.

Uglavnom se bavimo stočarstvom i ovčarstvom. Od mlečnih proizvoda može solidno da se diše.

Kućni prag kao granica između dva sveta

Sve je između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Prirodne lepote i poljoprivredni život oblikuju karakter zajednice. – Potrebno je samo da svako radi svoj posao kako treba. Vareniku prodajemo mlekari Zornić iz Tutina. To su mnogo dobri i pošteni ljudi – zaključio je domaćin Bahtijar Bajrović.

Mlekara Zornić iz Tutina

Nekoliko časova kasnije, u dubini svoje prostrane avlije, Bahtijar je sedeo preko puta svoje mladosti, ponovo oseti njene nežne melodije. Reportaža o selima bez čobana, gde još samo džamijski ezan i katuni svedoče o stvarnosti. Između nostalgije i zaborava – tragovi nekadašnjeg života u napuštenim selima. Koliko je odlazak mladih promenio lice zavičaja i šta ostaje iza njih.

Zatvorene kapije, otvorene rane

U trenutku mu se pojavio vrtoglavi osećaj oduševljenja i zahvalnosti prema Sandžaku. Ovde je na putu sa reporterima on je morao da kontroliše tu oluju. Umesto toga, leteo je na njenim krilima, slobodan, poput sokola, ka mestu na kome svakodnevica više ne baca svoju senku. Osmehnu se svom rodnom kraju.

Najstariji hrast u Sandžaku

Kad se vratimo svojim kućama imaćemo o čemu da pričamo. O toj visoravni gde se u toku dana poređaju četiri godišnja doba – sunce koje greje i kiša koja ledi.

Koniče je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2022. bilo je 129 stanovnika. U selu ima 60 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 5,37. Ovaj kraj je u potpunosti naseljen Bošnjacima (prema registru iz 2002. godine). 

Binasa Malićević