Sandžak – Pešterska visoravan! Bajrović: Ostao sam u Koniču i nigde ne odlazim iz rodnog sela  

Sandžak – Donja Pešter – Koniče: Penjemo se na 1. 000 metara nadmorske visine, zatim još nekoliko koraka više. Dubovo, Mitrova, Plenibabe, Koniče… Selo sa jakim vetrom i snijegom okovanim vrhovima – sve je na slici.

Koniče u punom sjaju

Nazire se jadna golema mahala, možda nam se samo čini. Varaju oči. Na vrhovima Donje Pešteri ni očima ne treba verovati. Severac obori sa hrastovih grana snježni pokrivač. Dim se uvi sa krovova seoskih kuća. Sandžaklije su odvajkada vele bili gostoprimljiv narod. Ali tek kada se uvere ko si i odakle si, još više kojim si poslom došao. Kažu da su im dve reči u srcu najdraže: zavičaj i majka.

Priča o dobrim ljudima

U Koniču se oglasiše žitelji. Odjek negde daleko ode, prosu se po pašnjacima i kamenjarima. Nebo se silno uznemirilo, a negde daleko vreli dronjci šibaju Sandžak. Kad počne da grmi beži što dalje sa livada, u najbližu kolibu. Jedna druga pustolovina sporo osvaja ogromna prostranstva. Neobična je i, za pešterske nedođije, zanimljiva.

Vjetrovi pešterski

– Deco, pričuvajte malo krave da vidim šta će ovaj narod. – Hoćemo, babo. – Selam alejkum. – Es selamu’ alejkum!

– Kako ste?

-Vidiš i sama ovu lepotu. A, gore na planini je još prirodnije. Poslušaj, čućeš i pesmu – kaza nam uljudni Bahtijar Bajrović.

Sevdalinku ne čuh, ali šapat Koniča…

U staroslovenskom jeziku postoji reč pešter, što bi, prema rečniku, valjalo da bude pećina, pećine. Ko bi ga znao, ako je naziv po toj logici – to znači da je zemlja trave, možda je ovako bolje da i Sandžački Sibir ima neki svoj pojam umesto pećina.

–  Nas je bilo više dece i prelepo je izgledalo. Imali smo detinjstvo s domaćim – divljim životinjama, zdravo okruženje, pitku vodu… Ah, sećanja… Više je bilo zanimljivih  – priseti se Bajrović.

– Pogledaj gore predele. Sve je to nekad bilo puno ovaca i goveda. E, bogami. Sve.

Gospodin i Koniče

Iz njegovih dubina dolazi Sandžak. Kao da je tradicija njegovog života ponovo ispisana, prošaptao je. Ne zna kako se zove to osećanje koje je izviralo negde u njemu, ali ga je ispunilo dubokom čežnjom!

– Neću nigde sa svog kućnog praga. Ne dam svoju dedovinu, sad živimo dobro. Uglavnom se bavimo stočarstvom i ovčarstvom. Od mlečnih proizvoda može solidno da se diše. Potrebno je samo da svako radi svoj posao kako treba. Vareniku prodajemo mlekari Zornić iz Tutina. To su mnogo dobri i pošteni ljudi – zaključio je domaćin Bahtijar Bajrović.

Mlekara Zornić iz Tutina

Nekoliko časova kasnije, u dubini svoje prostrane avlije, Bahtijar je sedeo preko puta svoje mladosti, ponovo oseti njene nežne melodije.

“I kad sve što je nekad bilo važno više ne bude”

U trenutku mu se pojavio vrtoglavi osećaj oduševljenja i zahvalnosti prema njoj. Ovde je na putu sa reporterima on je morao da kontroliše tu oluju. Umesto toga, leteo je na njenim krilima, slobodan, poput sokola, ka mestu na kome prošlost više ne baca svoju senku. Osmehnu se svom rodnom kraju.

Kad se vratimo svojim kućama imaćemo o čemu da pričamo. O toj visoravni gde se u toku dana poređaju četiri godišnja doba – sunce koje greje i kiša koja ledi.

Binasa Malićević