Selo moje lepše od Pariza

Sandžak – Selo Draževiće, kod Duge Poljane. Hasib Mujović (72) danas ima i više nego dovoljno, u odnosu na to kako je ranije bilo.

Pod krovovima kuća iz čijih odžaka se  još  uvek puši dim živi tek nekoliko duša. – Ne znam šta je posredi. Ko zna šta se dešava na Pešterskoj visoravni. A sad, ovo. – Mladi su otišli – kazuje Hasib.

Lepote sandžačkog Sibira su ga prijatno začarale i zabrinule: nije loše živeti u Draževiću, ako si tu od malena… – Ovo je dženet na zamlji. – Mislim da se tako kaže.

Možemo da ti pomognemo. Bilo bi zanimljivo. Uzdahnu. – Jok, vala, nego hajde da razgovaramo – reče pešterski stočar. – Imam 30 krava. Ja i sin sve zajedno radimo, mi nigde ne idemo jedan bez drugog…

Pešter! Šala nije. Zbog toga, ako želimo da zadržimo mlade na selu i dovedemo turiste, prvo da otvorimo fabrike. – Dedo, mudro i pametno zborite…

Stajao je na pola metra od nas. U jednom nestvarnom, ukroćenom trenutku … Voli čovek svoj zavičaj.

Binasa Malićević