Sandžak, Tutin, Delimeđe, Gujiće… Sanela: Moja Pešterska visoravan – moja porodica! Muhabet poštenjačina koji žive na jednoj od najsurovijih, ali najlepših visoravni u Sandžaku

Sandžak, Tutin, Donja Pešter, Gujiće: Ako je loše voleti Sandžak, Novi Pazar, Sarajevo, Bužim, Beograd, snijeg, pisaću mašinu, ploče, knjige, najlepše balade svih vremena, Peštersku visoravan i Goliju, ako je čudno biti srećan dok gledaš Ljudsku rijeku i zamišljaš svoje detinjstvo, neponovljive trenutke, a u njima vidiš svoju majku, kako čeka – nasmejana; ako je pogrešno biti osoba kojoj su osećanja iznad materijalnih stvari i koja traga za studenskim danima, iscepanim farmerkama (Levi’s-501) i bijelim starkama, čekajući zore u nekoj beogradskoj kafani, iskrenoj i plavoj, onda sam ja najgori insan na svijetu.

Veličanstvenost koja svedoči glasom Sandžaka

Pešterski narod je tih, ponosan, uspravan. Sandžak nije samo rejon – to je zavičaj. Njegove ruke grube, ali duša – meka kao pljusak što prvi put padne na suhu ledinu.

Tamo gde se planine stidljivo dodiruju s nebom, prostire se Gujiće – prostranstvo koje govori rečima, ali slika najdublje besede onima koji znaju da gledaju i slušaju.

Moj Sandžaku, ponosan mi budi

Uočili smo jedino da nam je umakao razumni i oštri šapat, koji se nekada davno javio u srcu naše gošće i uvek je pratio do današnjih dana. Nema časa koji nije ispunjen obavezama, ali ona ih prihvata s osmehom, jer zna da je sve to deo života koji haje.

Sa mužem i decom, svakog dana budi se pre zore i kreće u obavljanje seoskih poslova.

Živeti na Pešteri – izazovi i prednosti vrleti pod oblacima

Zacelo, pešterska polja su još dugo nosila u sebi mnogo onoga što su sačuvala od Sanele, od Gujića, od planinke i domaćina: da žive umereno, da stvaraju, da uče svoju decu, da neguju u sebi skrivenu mudrost – saznanja o divljoj prirodi, o familiji, koja nije ni dunjaluk ni Sandžak. U štali provodi sate pomagajući suprugu da stoci obezbede sve što im valja.

U kući stvari treba da bude uvek na svom mestu. Porodica Hadžić je nešto više od svega toga.

Tamo gde se zemlja obrađuje

Pešter je surova, ali je prelepa visoravan, gde žive dobri, vrijedni i gostoprimljivi žitelji. U njenoj tišini i carstvu oseća se snaga okoline i ugled Sandžaklija koji tamo vekovima živi. – Volela bih da danas razgovaramo o životu na selu. Ne sviđa vam se moja ideja? Rekla sam mirno, promišljeno: – Zar vam to ne bi oduzelo dragoceno vreme? Mi smo jedna vedra i složna porodica.

Cilj nam je da se bavimo ovčarstvom, stočarstvom i poljoprivredom.

Na dobrom smo putu.

Svi članovi zajednice uključeni su u posao – kazuje dragocena Sanela Hadžić.

Bračni par čija ideja vraća nadu u bolje sutra

Na Pešteri, vreme ne teče kao svuda. Ono zastane, uskoči pored tebe, i dok gledaš u daljinu, shvatiš – ovde nije bitno gde ideš, već da li si podržao surovost kraljevstva.

Tu, među vetrovitim brdima i mirisom čobanske vatre, čovek nauči da je sloboda – kad ti ništa ne treba osim neba iznad glave i zemlje pod nogama.

Razmišljajući tako, s najiskrenijim osećajima u utrobi, Sanela još jednom priđe Senku, ponosna na svog supruga!

Ne znajući više da li postoji vreme, da li je razgovor kasnio trenutak ili jednu godinu, ne znajući više postoji li Donja Pešter, jedna Gornja Pešter, opstaju li Gujiće i Arapoviće – ukroćena sela pešterskim strelama koja su u najbolnijem sadržaju nanela slatku muku Sandžaku.

Ovčarstvo pred zlatnim dobom

Nije lako, ali grli jednostavnu i iskrenu liniju života. Iako ponekad nedostaje luksuz modernog vremena, nikada nije poželela da pobegne. Sanelin dunjaluk je ovde, u mirnom kraju gde su dani kraći, ali puniji topline i veselja.

Ova mlada žena zna da je svaka kap znoja koju prospe u tom radu, u stvari, njena istinska nagrada.

Planinka je još neko vreme ostala nad sandžačkim licem koje je upravo ispoštovala, na kome se sačuvala sva tradicija, sve što nestaje, sve što se izostavlja.

Sve lepote sandžačkog sela

Majčine ruke su navikle na rad – od hranjenja i muže ovaca, do brige o stoci i o vrtu. Neka ovca ima svoje ime, svaka koza je deo Pešterske visoravni. – Ja radim razne kućne poslove, kuhanje, pranje, spremanje… s radošću i ljubavlju. Imam potomke kakve samo poželeti možeš. Dogovor kuću gradi. Treba ceniti to što radiš i onda ništa nije teško – dodala je gospođa Hadžić.

Kozarstvo je u porastu

Mnogo toga nosila je u sebi, jedno pojedno, uspomene su potonule, prekrila ih je prašina. To lice je bilo nepromenjeno, nakon što je ispod njegove površine ponovo skupila svoje ovce, krave, koze, dolinu i život. Svaki novi početak pruža dodatne izazove, ali sultanija se nikada ne povlači – ona je hrabra Sandžaklijka koja uči iz svake poteškoće.

Najveća visoravan Balkana koja prkosi mrazu i surovosti.

Sanela se smešila mirno, pričala je odmereno i blago, možda veoma dobronamerno, a možda vema prijateljski, isto kao što se smeje Gujiće.

Gde se priroda, adeti i historija susreću na preko 1. 000 metara nadmorske visine

Teško ćemo jednog dana ponovo videti selo u ovom liku. Pešter se unela u lice Sandžaku umornog pogleda, pun zebnje, pun čežnje. U njegovom izgledu održavala su se pitanja i važno traženje, večno nenalaženje. Bez obzira na iscrpljujuće poslove, ta nežnost prema najmilijima i zemlji nikada ne izbledi.

– Daj mi nešto za moj put. Često je tegoban taj moj put, novinarko, često je mučan. I to stvarno imam dobru familiju – moju porodicu. Zajedno možemo podosta – zaključila je sandžačka majka.

Pešterska visoravan: Ogledalo Sandžaka

Gujiće je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2002. bilo je 133 stanovnika (prema spisku iz 1991. bilo je 250 meštana).  U planini ima 30 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 4,43.

Ovaj kraj je velikim delom naseljen Bošnjacima (prema registru iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju žitelja.

Iz ovog sela su: Hadžići, Ganevići, Lekovići i Đondići.

Binasa Malićević