Sandžak – Delimeđe – Gujiće! Sanela: Moja Pešter – moja porodica

Sandžak – Donja Pešter – Gujiće: Ako je loše voleti Sandžak, Novi Pazar, Sarajevo, Bužim, Beograd, snijeg, pisaću mašinu, ploče, knjige, najlepše balade svih vremena, Peštersku visoravan i Goliju, ako je čudno biti srećan dok gledaš Ljudsku rijeku i zamišljaš svoje detinjstvo, neponovljive trenutke, a u njima vidiš svoju majku, kako čeka – nasmejana; ako je pogrešno biti čovek kome su osećanja iznad materijalnih stvari i koji tuguje za studenskim danima, iscepanim farmerkama (Levi’s – 501) i belim starkama, čekajući zore u nekoj beogradskoj kafani, iskrenoj i plavoj, onda sam ja najgora osoba na svijetu.

Stare kuće kao umetničke slike

Uočili smo jedino da nam je umakao razumni i oštri glas, koji se nekada davno javio u srcu naše gošće i uvek je pratio do današnjih dana.

Zacelo, pešterska polja su još dugo nosila u sebi mnogo onoga što su sačuvala od Sanele, od Gujića, od planinke i domaćina: da žive umereno, da stvaraju, da uče svoju decu, da neguju u sebi skrivenu mudrost – saznanja o divljoj prirodi, o familiji, koja nije ni dunjaluk ni svet.

Porodica Hadžić je nešto više od svega toga.

I Bog stvori Peštersku visoravan

– Volela bih da danas razgovaramo o životu na selu. Ne sviđa vam se moja ideja? Rekla sam mirno, promišljeno: – Zar vam to ne bi oduzelo dragoceno vreme? Mi smo jedna vedra i složna porodica. Cilj nam je da se bavimo ovčarstvom, stočarstvom i poljoprivredom. Na dobrom smo putu. Svi članovi porodice uključeni su u posao – kazuje dragocena Sanela Hadžić.

Dobri i dragi ljudi

Bračni par čija ideja vraća nadu u bolje sutra

Razmišljajući tako, s najiskrenijim osećajima u utrobi, Sanela još jednom priđe Senku, ponosna na svog supruga!

Ne znajući više da li postoji vreme, da li je razgovor kasnio trenutak ili jednu godinu, ne znajući više postoji li Donja Pešter, jedna Gornja Pešter, opstaju li Gujiće i Arapoviće – ukroćena sela pešterskim strelama koja su u najbolnijem sadržaju nanela slatku muku.

Voli svoj život

Sanela je još neko vreme ostala nad sandžačkim licem koje je upravo ispoštovala, na kome se sačuvala sva tradicija, sve što nestaje, sve što se izostavlja.

– Ja radim sve kućne poslove, kuvanje, pranje, spremanje… s radošću i ljubavlju. Imam porodicu kakvu samo poželeti možeš. Dogovor kuću gradi. Treba voleti to što radiš i onda ništa nije teško – dodala je gospođa Hadžić.

Mnogo toga nosila je u sebi, jedno pojedno, uspomene su potonule, prekrila ih je prašina.

To lice je bilo nepromenjeno, nakon što je ispod njegove površine ponovo skupila svoje ovce, krave, koze, dolinu i život.

Sanela se smešila mirno, pričala je odmereno i blago, možda veoma dobronamerno, a možda vema prijateljski, isto kao što se smeje Gujiće.

Teško ćemo jednog dana ponovo videti selo u ovom liku. Pešter se unela u lice Sandžaku umornog pogleda, pun zebnje, pun čežnje. U njegovom izgledu održavala su se pitanja i važno traženje, večno nenalaženje.

–  Daj mi nešto za moj put. Često je tegoban taj moj put, novinarko, često je mučan. I to stvarno imam dobru porodicu – moju porodicu. Zajedno možemo sve – zaključila je sandžačka žena.

Binasa Malićević