Sandžak, Donja Pešter, Koniče… Hadžo Šalja Hamidović: Skupljali smo naviljke i nosili ih na leđima! Čuvar sandžačkih muhabeta

Sandžak, Tutin, Donja Pešter, Koniče: Divljina i lepi seoski kraj milovao je zimski povetarac. Prolazili smo pored starih zaselaka, od kojih su neki bili napušteni i zaboravljeni.

Carstvo koje stoji ponosno, čuvajući uspomene što ih ni vreme ne može izbrisati.

Tamo gde jutro miriše na ovčavinu

Visoko na brdu, videli su se stari, napušteni katuni – kolibe od pruća i blata. Kada se posle nekoliko sati hoda u nejasnoj daljini konačno uokazalo Koniče, televizijska ekipa odluči da malo predahne. Mnoge njive, svaka kuća i poneki kamen imaju lični pečat kada on zbori.

Koliba od pruća i blata

Bili smo kilometrima daleko od Novog Pazara, koračali skrivenim predelima, oslikavali Prštersku visoravan, a činilo nam se da je tu zaista ognjište. Slušajući kako pucketa vatra i prateći miris domaćeg hleba koji se širi kroz dom, shvatili smo da na sofru sedaju samo pozvani musafiri.

Sve lepote sveta na Pešterskoj visoravni

Selo koje spaja prošlost i budućnost, mir i snagu, običaje i ljubav prema zavičaju. Kraljevstvo gde se još čuje ezan s brda i šapat vetra kroz dvorišta starih kuća. Njegov pogled povezuje Sandžak i Tutin, uči mlade i podseća starije na ono što ne sme da se zaboravi.

– Pa, ovaj… niko me nije obavestio o tome da nam dolaze gosti iz Novog Pazara. „H… hvala“. – Kuća mi je dole, na onom pašnjaku. Srednja na kraju sela. Teško ćete gore kolima, bolje da krenemo peške – objašnjava Hadžo.

Hadžo Šalja Hamidović – selo Koniče

Zimi hladnoća probada poput severca, a svetlost se prosipa, hladna – bleda, kroz neravne mahale i sokake. – Ovde sam ceo život proveo. Skoro čitav vek. Imam poreko 80 godina. Nigde nije tako lepo kao u svom zavičaju – kazuje sandžački dedo.

Tutin začu zvuk medenice i pogleda kroz otvorena vrata Koniča.

U daljini, visoko na brdu, uzdizali su se zidovi Pešterske visoravni. „Zašto ste nam došli, kćeri?“, toplo upita Hadžo Šalja Hamidović. „Valja nam priča za televiziju“. „I odlučila si da muhabet potražiš kod deda“. – Tačno.

Ograda od pruća umetnost starih majstora

Njegove reči bile su najlepša muzika za pešterske uši. „Oni koji uđu među ovo čovečanstvo zaklinju se da više nikada neće izaći“. Ali Sandžak je ubrzo ponovo rešio da krene na neki novi posedak ili na dug put do dijaspore. – Mi smo bili poslušni, nismo znali čari života, nismo znali ni zašto, ni kako, ali smo bili prepušteni sami sebi, srećni i bezbrižni.

“Najčešće su uz gusle pevane tužne pesme”

Mladi odlaze, stariji ostaju – čuvajući darove, avliju i sećanja. Dok svet juri napred, ovde se još zna vrednost kućnog praga, majke i porodice. Predeo gde čitava visoravan ima dušu, a zadnji pogled nosi Sandžak. Pošto sunce prelazi preko brda, svaka kap rose blista kao kolevka na detinjstvo.

Između brda i vetrova

Sedi ispred kuće i gleda planine, Šaljino prisustvo zbori više od hiljadu reči. – Sviram na ovim mojim guslama što sam slučajno napravio. Puno vremena mi treba da naučim pesmu, ali čitam red po red i pamtim jer volim. Uz pesmu i priču sve je lakše reče on s osmehom. „Sobzirom da žurite, trudiću se da vam oduzmem što manje vremena“. „Postaviću vam nekoliko jednostavnih pitanja. Ako budete pristali, sve će biti u redu”.

Vranac na pašnjaku

Ovde vreme stoji, a ljudi još žive po meri prirode i civilizacije. Poneko jutro novo poglavlje, porodični dom putanja o istrajnosti, skromnosti i odanosti prema Sandžaku. – Detinjstvo na selu obeležila su stada ovaca i goveda. Stvarno smo se lijepo igrali, podeli se na kauboje i indijance, po pešterskim vrletima. Mora sam da ustanem ujutru u pola pet, a zamislite kako je kad je zima, da pomognem ocu i majci oko domaćinstva.

Ipak, nije bilo teško, jer sam znao šta me posle čeka.

Domaći hleb, a majka ga na pola isječe, kriška ogromna, pa namaže kajmaka, preko kajmaka i bivoleća metanica.

A hleb vruć. I ukusan. Danas nema ukusnog hleba – pripoveda Hamidović.

Zavičaj pod nebom Tutina

Naš domaćin dobro oseća zemlju, vlažnu, manje vlažnu, suvu, glinenu – i da je obradi onako kako treba, umeo je da sluša hrapavi glas Sandžaka i njegovu tajnu vezu sa Dobrim Dubom. Među kamenim kućama i starim voćnjacima i dalje se čuva nasleđe predaka.

Znao je da je pravi trenutak da zasadi mladi orah i šta treba tek izniklim ružama – voda, ljubav, pažljiv pogled, koji može da otkrije šta bi sve moglo da im udovolji!

Koniče je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2022. bilo je 129 stanovnika. U selu ima 60 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 5,37. Ovaj kraj je u potpunosti naseljen Bošnjacima (prema registru iz 200. godine).