Sandžaka – Donja Pešter – Koniče! Hadžo Šalja Hamidović: Skupljali smo naviljke i nosili ih na leđima

Divljina i lepi seoski kraj milovao je zimski povetarac. Prolazili smo pored starih zaselaka, od kojih su neki bili napušteni i zaboravljeni. Visoko na brdu, videli su se stari, napušteni katuni – kolibe od pruća i blata. Kada se posle nekoliko vremena hoda u nejasnoj daljini konačno uokazalo Koniče, televizijska ekipa odluči da malo predahne.

Koliba od pruća i blata

Bili smo kilometrima daleko od Novog Pazara, koračali skrivenim predelima, oslikavali Prštersku visoravan, a činilo nam se da je tu još uvek ognjište.

Slušajući kako pucketa vatra i prateći miris domaćeg hleba koji se širi kroz dom, shvatili smo da na sofru sedaju samo pozvani musafiri.

-Pa, ovaj… niko me nije obavestio o tome da nam dolaze gosti iz Novog Pazara. „H… hvala“. –  Kuća mi je dole, na onom pašnjaku. Srednja na kraju sela. Teško ćete tamo kolima, bolje da krenemo peške – objašnjava Hadžo.

Zimi hladnoća probada poput severca, a svetlost se cedila, hladna – bleda, kroz neravne mahale i sokake. – Ovde sam ceo život proveo. Čitav vijek. Imam poreko 80 godina. Nigde nije tako lepo kao u svom zavičaju – kazuje sandžački dedo.

Adžo i dim duvana

Sandžak začu zvuk medenice i pogleda kroz otvorena vrata Koniča.

U daljini, visoko na brdu, uzdizali su se zidovi Pešterske visoravni. „Zašto ste nam došli, kćeri?“, toplo upita Hadžo Šalja Hamidović. „Valja nam priča za televiziju“. „I odlučila si da muhabet potražiš kod age“. Tačno.

Hadžo Šalja Hamidović – selo Koniče

Njegove reči bile su najlepša muzika za pešterske uši. „Oni koji uđu među ovo carstvo zaklinju se da više nikada neće izaći“. Ali Sandžak je ubrzo ponovo rešio da krene na neki novi posedak ili na dug put do dijaspore. – Mi smo bili mladi, nismo znali čari života, nismo znali ni zašto, ni kako, ali smo bili gladni, srećni i bezbrižni.

“Najčešće su uz gusle pevane tužne pesme”

– Sviram na ovim mojim guslama što sam slučajno napravio. Puno vremena mi treba da naučim pesmu, ali čitam red po red i pamtim jer volim. Uz pesmu i priču sve je lakše reče on s osmehom. „S obzirom da žurite, trudiću se da vam oduzmem što manje vremena. Postaviću vam nekoliko jednostavnih pitanja. Ako budete pristali, sve će biti u redu”.

– Detinjstvo na selu obeležila su stada ovaca i goveda. Stvarno smo se lijepo igrali, podeli se na kauboje i indijance, po pešterskim vrletima. Mora sam da ustanem ujutru u pola pet, a zamislite kako je kad je zima, da pomognem ocu i majci oko domaćinstva.

Ipak, nije bilo teško, jer sam znao šta me posle čeka. Domaći hleb, a majka ga na pola isječe, kriška ogromna, pa namaže kajmaka, preko kajmaka i bivoleća metanica. A hleb vruć. I ukusan. Danas nema ukusnog hleba – pripoveda Hamidović.

Mesto gde oblak rasteruje vetar

Naš domaćin dobro oseća zemlju, vlažnu, manje vlažnu, suvu, glinenu – i da je obradi onako kako treba, umeo je da sluša hrapavi glas Sandžaka i njegovu tajnu vezu sa Dobrim Dubom.

Znao je da je pravi trenutak da zasadi mladi orah i šta treba tek izniklim ružama – voda, ljubav, pažljiv pogled, koji može da otkrije šta bi sve moglo da im udovolji.

Binasa Malićević