Sandžak – Novi Pazar – Čašić Dolac – Muradija: Sve što me je svekrva naučila ja sam prihvatila

Sandžak – Novi Pazar – Čašić  Dolac: Na svakom koraku našeg putovanja pronašli smo nešto izvorno, svet se vinuo, a srce Sandžaka je bilo opčinjeno.Videli smo rađanje sunca iznad krševite planine i njegov zalazak iza ozbiljne čežnje na kojoj su se prostirale trošne  kuće.

 

Starinska bošnjačka kuća – selo Čašić Dolac

Prolazimo Kruševo, pusto kao da je taj svet negde zaronio i meša se s našim sećanjima. Iz daljine, makadamskim putem, jedno stado od 1000 brava. To su ovce Mersudina Cika Omerovića iz Nadumaca.

Na putu od Kruševa do Čašić Dolca

Ulazimo u dolinu,  koja vodi u Čašić Dolac. Selo napušteno, i bez mladosti.Visoko gore, na vrhu brda, naziru se sandžačka domaćinstva. Koji kilometar dalje čeka nas pravo iznenađenje.

U pustom kraju, kuda su najviše hodali domaćini i planinke, izgubio se život.

Da je kojim slučajem ovde Muharem Raf Radetinac, zanimljivu bi sliku nacrtao od „minulih uspomena“ samo da dođe u planinsko selo. Eno, iza pomenutih ruševina je cilj.

Kuće bez ognjišta

– No, šta me ono pita? A, da. Ja sam iz Čašić Dolca, Muradija Muratović. Nego, sedi da popijemo po jednu kahvu. Godine su prolazile a da ih niko nije brojao.

Njen osmeh je svakom prilikom bio sličniji osmehu pazarskih šadrvana, gotovo je istovremeno zračio, briljirao od sreće, treperio u spletu svilenih tkanina, postojao je isto tako detinjast, isto tako ljudski.

Muradija Muratović – selo Čašić Dolac

Hanuma se nasmeši: – Samo pokušavam da istrajem u onome što volim, i da to sačuvam od zaborava. Odrasla sam kraj ognjišta, ko može to da zaboravi – reče zanimljiva Muradija Muratović. Majčina iskrenost, uverljivo i realno mirenje sa planinskim životom.

Zavičaj je zavičaj

I katkad se događalo da su, slušajući predake, obe mislile na porodicu, na prijateljski razgovor, na nekog od svojih najmilijih čiji su ih lik ili sudbina zanimali, na majčinstvo, na svoje detinjstvo, da u isti mah razmenjuju iskustva kada bi im svakodnevica saopštila nešto prijatno i važno.

Džamija koju su finansirali privrednici rodom iz Čašić Dolca

Često su akšamom zajedno sedelie na padini kraj Dolca, ćutale i osluškivale šum prirode koja za njih nije bila okolina, već govor života, ton postojanja, glas večnog tumaranja.

– Posjedovala sam sreću da imam dobru svekrvu. Bile smo nas dve najbolje kone – prijateljice. Dakle, kao majka i ćerka. Naučila me mnogo čemu. Radim u kući, na njivi, vrtu, voćnjaku i nišata mi nije teško. Posao hrani moju dušu, objasnila je.

“Mene rad odmara”

Možda je mnoštvo prirodnih boja uslovilo da nađe sebe. Zato grad nije zamena, on nema jednostavnost, ni jasnoću, nema nijanse, ni rubove, niti miris ili izgled, on sadrži samo svetla.

„Jednostavno je, žena je sastavni deo porodice i ona vuče glavne kunce u kući. Za život se traba boriti. Imam dobru i zdravu porodicu, ispričala je s osmehom”.

Sandžak ima mnogo glasova, vema puno glasova, zar ne. Zar u njemu nije glas Isa- bega Ishakovića, i Osmanlija, i Jusufa Mehonjića, i Aćifa Hadžiahmetovića, i Hasan– age Zvizdića, i onoga koji tuguje i još hiljadu drugih glasova.

Binasa Malićević