Sandžak, Tutin, Ribariće, Popiće… Ramo: Bio sam u Nemačkoj i pobegao sam prvim autobusom za Sandžak! Kada ti nedostaje zavičaj
Sandžak, Tutin, Ribariće, Popiće: Život je bio iscrtan na Ramovom licu, umor od dugog hodanja koji nije vodio srećnom cilju, bol i početak razvoja, i nevidljivi, još neobjašnjivi i možda otuđeni kraj od sveta, nemir od starosti, nemoć zbog mladosti.
S uzdahom se oprostio od uspomena, duša pune neke miline i prikrivene strepnje.
Sandžaklija među tuđim svetlima
Dedo Ramo iz Popića uvek je nosio u sebi zvuk sela – jutarnju tišinu pred prvi petlov mukli zov, ukus vruće pogače i šapat potoka što protiče iza avlije.
Gde se vreme sporije kotrlja
Njegov život je zbilja bio neobičan, pomislila sam, kretao se uzbudljivo zaobilaznim raskrsnicama, kao dete imao je posla samo sa teškim vremenima i nemaštinom.
Njegov osmeh je svakom prilikom bio sve bliskiji belegu starog Novog Pazara, gotovo je neprestano zračio, zaigrao od sreće, treperio je u zbiru sandžačkih boja, postojao isto tako zanimljiv, isto tako dobronamern.
Ramo Ramičević – selo Popiće
Pita nas Sandžaklija kojim dobrom smo došli k njemu u Popiće. Reporteri mu sve ispričaše šta je glavni cilj našeg dolaska i zašto smo stigli. Ramo se osmehnu, pa nam reče: – Da li biste popili kahvu ili ručno pravljeni domaći sok od jabuka? Imao je nešto raskošno u sebi, nečeg što imaju umetničke slike davno prestavljene u dubini duše. Gledao me je ozbiljno i veselo.
Kada je otišao u Nemačku kod sinova, mislio je da će se čovek lako navići na sve, samo ako je s porodicom.
Ali nije bilo tako.
Ruke koje su hranile Popiće
U Nemačkoj su ulice bile previše tihe, a insani suviše hitri. Sve je bilo uredno, tačno i pravilno, a babo Ramo je govorio da život treba malo da “strči”, da ima svoju krivinu, kao put prema Popićima. Domaćinu se nije dopalo što je sve bilo previše tuđe i hladno.
– Tamo zemlja nije mirisala na polje i pečenu papriku sa belim lukom u tegli. Moram imati odličan razgovor sa novinarima – objasnio je. Sem toga, ceo dunjaluk videće Rama Ramičevića.
Vi dobro znate da se ljudi mogu čuti kao pesma…
U tuđoj zemlji bez svojih priča
Sada to treba sačuvati, u svilenoj avliji sećanja, na sandžačkoj koži, u treperenju pazarskog srca, u mirisu zrelih dunja, u grebenu jezera Gazivode…
Naučio je da jede odabrana i brižljivo pripremljena jela, haje mlečne proizvode, meso, ribu, navikao se na razno povrće i slatkiše, da pije vareniku koja zaoštrava i donosi zdravlje.
Adžo Ramo i njegova neizbrisiva veza sa rodnim krajem
Sinovi su radili, unuci bili u školi a on je već u šest ujutru sedeo kraj prozora i gledao kako tramvaji prolaze, svaki u minutu, kao po komandi. “Nema ovde duše, majku mu,” znao je mrmljati. Nedostajali su mu razgovori preko plota, miris sveže pokošene trave, komšijska šala koja ti popravlja dan. U Nemačkoj je sve bilo moguće, samo nije bilo Popića.
– Meni je ovde uvek najlepše.
Živelo se porodično, od jutra do akšama. Preživljavali smo od teškog rada – zbori interesantni Ramo Ramičević iz Popića.
Povratak na kućni prag
A gospodin Ramo je najviše od svega voleo ono što je svoje. Ta priroda na kojoj svira je beseda za sebe. – Želite li da je čujete? Klimnula sam glavom potvrdno. Zaćutao je, lice mu zasvetli. Pogledala sam ga nastojeći da doprem u njegove misli. Fadil mu došao u posetu.
Njih petorica braće, sjajno se slažu, Ramo je najstariji…
Braća Fadil i Ramo Ramičević
Na kraju, sinovi su shvatili: babo ne može da se navikne. I čim je ponovo kročio na prašnjavi seoski put, odmah je odahnuo, kao da je skinuo teret sa duše. “E, ovo je život”, rekao je, zagledan u brda koja su ga čekala. I tako je Sandžaklija ostao veran sebi, svom zavičaju i svom miru – jer gde god da ideš, dom je tamo gde ti srce zaigra.
– ispitujte me slobodno, već sam se opustio. Imam 89 godina, 7 dece, četiri sina i 3 kćeri, 17 unučadi i 7 praunučadi. Sa suprugom sam živeo u srećnom braku. Pet zima sam bez nje. Mnogo mi nedostaje. Naslednici se brinu o meni u svakom trenutku – zaključio je dragi Ramičević.
Ramo je ustao, ispratio nas do avlije.
Od prošlosti do danas
Popiće je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2022. bilo je 278 stanovnika. U selu ima 64 domaćinstva, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 4, 91. Ovaj kraj je u potpunosti naseljen Bošnjacima (prema registru iz 2002. godine).
