Sandžak – Ribariće – Popiće – Ramo: Bio sam u Nemačkoj kod sinova i pobegao prvim autobusom za Novi Pazar
Sandžak – Ribariće – Popiće: Život je bio iscrtan na Ramovom licu, umor od dugog hodanja koji nije vodio srećnom cilju, bol i početak razvoja, i nevidljivi, još neobjašnjivi i možda otuđeni kraj od sveta, nemir od starosti, nemoć zbog mladosti. S uzdahom se oprostio od uspomena, duša pune neke miline i prikrivene strepnje.
Raduje se svakom novom danu
Njegov život je zbilja bio neobičan, pomislila sam, kretao se uzbudljivo zaobilaznim raskrsnicama, kao dete imao je posla samo sa teškim vremenima i nemaštinom. Dedov osmeh je svakom prilikom bio sve bliskiji belegu starog Novog Pazara, gotovo je neprestano zračio, zaigrao od sreće, treperio je u zbiru sandžačkih boja, postojao isto tako zanimlliv, isto tako dobronamern.
Duša puna svetlosti
Pita nas dedo kojim dobrom smo došli k njemu u Popiće. Reporteri mu sve ispričaše šta je glavni cilj našeg dolaska i zašto smo stigli. Ramo se osmehnu, pa nam reče: – Da li biste popili kahvu ili ručno pravljeni domaći sok od jabuka? Imao je nešto raskošno u sebi, nečeg što imaju umetničke slike davno prestavljene u dubini duše. Gledao me je ozbiljno i veselo.
Kada zavolite svoje musafire
– Moram imati odličan razgovor sa novinarima – objasnio je. Sem toga, ceo svet videće Rama Ramičevića. Vi dobro znate da se ljudi mogu čuti kao pesma… Sada to treba sačuvati, u svilenoj avliji sećanja, na sandžačkoj koži, u treperenju pazarskog srca, u mirisu zrelih dunja, u grebenu jezera Gazivode… Naučio je da jede odabrana i brižljivo pripremljena jela, haje mlečne proizvode, meso, ribu, navikao se na razno povrće i slatkiše, da pije vareniku koja zaoštrava i donosi zdravlje.
– Živelo se porodično, od jutra do akšama. Preživljavali smo od teškog rada – zbori interesantni Ramo Ramičević iz Popića. Ta priroda na kojoj svira je priča za sebe. – Želite li da je čujete? Klimnula sam glavom potvrdno. Zaćutao je, lice mu zasvetli. Pogledala sam ga nastojeći da doprem u njegove misli. Brat mu došao u posetu. Njih petorica sinova, sjajno se slažu, Ramo je najstariji…
– ispitujte me slobodno, već sam se opustio. Imam 89 godina, 7 dece, četiri sina i 3 kćeri, 17 unučadi i 7 praunučadi. Sa suprugom sam živeo u srećnom braku. Pet zima sam bez nje. Mnogo mi nedostaje. Naslednici se brinu o meni u svakom trenutku – zaključio je dragi Ramičević. Ramo je ustao, ispratio nas do avlije.
Binasa Malićević
