Sandžak – Novi Pazar: Sećanje na legendarnu nanu Latifu (95) iz Kožlja! “Nikada me ništa nije zabolelo – Mnogo sam hajala svog muža”
Sandžak – Novi Pazar – Kožlje: Kada je prvi sneg pao, televizijska ekipa se nalazila na nekoliko minuta hoda do Kožlja, a vreme se naglo promenilo… preuzeli smo svu odgovornost. Latifa je već duže šetala životom sveta, dušom planinke, i da ipak nije istinski prisustvovala u tome.
Sandžačke nane kao nur – svetlost
Ponovo su se u njoj probudila umiljata mladost zahvaćena onim mladim godinama provedenih kod supruga, spoznala je izobilje, osjetila je srdito poštovanje i mudrost, ali uprkos svemu u srcu je dugo i dalje ostao njen nepreboljeni muž i mudra familija je to jasno prepoznala. Još uvek je njenim životom gazdovala slabost i čovečnost da razmišlja, da čeka i da boluje…
Nana Latifa Omerović dolazi iz domaćinske kuće, te nije mogla da se suzdrži od tradicionalnog muhabeta. Majka ima 95 godina, a živi po svojim pravilima. – Mnogo sam hajala supruga, rodila sam mu šestoro dece, a on me poštovao i voleo do poslednjeg uzdisaja. Odgajili smo četiri kćerke i dva sina – zbori naša bijača. 
Godine su prolazile, a zbog tih sandžačkih boja, nana Latifa i nje osetila kako gosti stižu. Ostarila je i već odavno ima raskošnu kuću, vlastitu decu i svoje ruže na kraju avlije, pored rijeke. Većina je volela i odlazili k njoj kad god im je bio potreban muhabet ili savet, ali, osim porodice i niko joj toliko nije bio blizak.
Srce mi je puno i u njega više ništa ne može da stane
Mnogo toga je nosila u sebi, ali, jedno po jedno, mladost i ljubav su potonule, prekrila ih je prašina. Latifa je naučila da trguje, da vlada pričom, da živi u velelepnoj kući, odlučila je da se bošnjački odeva, da stavlja kanu na kosu, da otvoreno razgovara sa reporterima iz Novog Pazara.
Njeno veličanstvo – Latifa Omerović
– Uvek smo dobro živeli i slagali se. Radila sam puno i sad odmaram. Odlično sam, ne žalim se. Zdrava sam, zdravi su. Imam 95 godina. Važno mi je da su svi srećni i dobro – objašnjava ona. Voli da priča sa rođacima i da bude shvaćena. Razgovor je protekao u prijateljskoj i rodbinskoj atmosveri. Ne seća se koliko ima unučadi i praunučadi.
-Jesi li danas nešto uopšte jela? – Nekoliko čajeva i par keksova. Prijaće mi ručak. Ćerka pita svoju majku.
Zacelo, ona je još uvek nosila u sebi mnogo od onoga što je naučila od svog supruga, svekrve, Kožlja i svoje dece: da živi umereno, da odlučuje, da tone u sreću, da hrani u sebi skrivena saznanja o svom biću, o večnom ja, koje nije ni Kožlje ni svet.
– Zvuči vrlo uverljivo, ali niste me ubedili. Ima nešto u toj ljubavi što je u vama… Zaćutala je za trenutak, a onda je rekla: Evo jednog događaja koji će ti pomoći da ga bolje sagledaš: Da li u dubini tih osećanja koja je uznemiruju, postoji neograničena želja sa mladošću na krovu Sandžaka. – Ovde sam srećna. Osećam to… Baš divno!
Na drugoj strani, razvijali smo – ideje, priče, koncepte… Kasnije, u toploj sobi, Sulejman je sedeo, razgovarao, pevao sa nanom Latifom Omerović.
Binasa Malićević
