Pešterska visoravn – Melaje: Neobičan nastavnik, ali sve u svemu predlaže dobre ideje; nije pristao smesta na razgovor, ali vredno radi i želi najbolje rezultate za Osnovnu školu „25. maj“ u Melaju.- Škola je puna dece, ali joj fale sportski tereni, put do škole i generalno uređenje sela. Ovo je škola koju pohađa 130 učenika i u kojoj radi veliki broj ljudi. Naš zemljak Hari Hajrović opremio je mnoge škole sa klupama i sitnim inventarom na Peštrskoj visoravni. Klupe i sitni inventar stigli iz Nemačke. Povuče rodna gruda u svačemu. To mogu samo Sandžaklije. Pre svega – dobar čovek. Takvi smo ti mi Pešterci  – zaključio je nastavnik Osnovne škole „25. maj“  Munir Caković.

Klupe i sitni inventar stigli iz Nemačke

Sve je to moj narod, moj život, sandžački sinovi. Svaka priča nam ostavi ožiljak. Izazov nam je kada radimo sa nastavnicima. Imamo veliku odgovornost da damo kvalitetno od sebe i da ne izneverimo Sandžak. Po prvi put smo čuli o Sandžakliji imali priliku da gledamo snabdevene pešterske škole sitnim inventarom. – Kod nas na Pešteri uvek ima nešto revolucionarno i nešto “starinsko”, malo izmenjeno, znaju to učenici. Zelene površine u školskom dvorištu zaista treba da budu za primer. Naše je u lošem stanju. Nadam se da će vas zanimati ova priča. Želimo da svoju  školu učinimo još boljom za život. Hari je dosta učinio za ovaj kraj. Težimo  uređenom –  novom školskom dvorištu. Pojedini ljudi su čudo. Sandžak, nije šala – objašnjava Caković.

Školu pohađa 130 đaka

Đaci su osobe koje imaju toliko želja i toliko toga još da urade u svom životu, ali polako, ima vremena za sve. Način na koji se on opredelio da priča o toj temi je stvarno značajan ne samo za sandžačko školstvo nego i za sve ljude koji žive na ovom podneblju. To je bilo izuzetno životno iskustvo i mislim da smo snimali značajnu reportažu. Novinarskoj strani, priči koja ima posebno mesto u televiziji, šansa o kojoj se najlepše kazuje. I pre nego što smo videli  OŠ “25. maj” meštanima  se svidela ideja što smo došli u Melaje. Prikazan je dug vremenski, period koji ne oslikava samo školstvo već i život, običaje, tradiciju i obrazovanje svih tih godina. Ljudi koji su se opredelili da se bave prosvetom uglavnom su neobični, iskreni i konkretni. A ta odgovornost, obrazovanje i znanje su njihov najveći kapital, resurs i potencijal.

Hajrović nije zaboravio rodnu grudu

– Pozdravili smo se i nastavnik mi je rekao: “ Da li vi imate neku svoju želju?”, kaže: “Da”. “Želim da vidim učionice, koga god pitam od mlađih žitelja koji rado razgovaraju, svi mi svedeoče da je Hari mnogo toga obavio za pešterske škole. Kako se preziva Hari”?, kažem: “Hajrović – sandžački humanista” – odgovara zanimljivi nastavnik Munir Caković iz Melaja. Bio je to odličan odgovor, samo blago pomeranje onih njegovih radnih časova, kao i skupljanje đaka u dvorište, ali je u istinu televizijska ekipa privukla pažnju svih prisutnih. Odjednom gomila je bljesnula. Šapat zahvalnosti odjekivao je pešterskim poljima. Nastavnik se osvrnu i pogleda u svoje dobre đake. Nas troje se uputismo prema osmogodišnjoj školi u Melaju. Svakako, jedan od najupečatljivijih trenutaka je upoznavanje sa decom i ostalim prosvetnim radnicima.

Dobra deca

Pročitali smo jednom, pa drugi put. Osnovne informacije o školi. Videli smo iskrene osmehe na licima đaka. Mnogi spustiše ruke na klupe. Nastavnica bez reči ustade i krenu prema gostima. Srećna, gledala je kako se njena generacija probija prema budućnosti. Činilo se da niko ne obraća pažnju na kameru. Sve se odvijalo tako mirnim tonom da smo jedva mogli pratiti šta se događa. U mestima kao što je ovo… Neko vreme, kaže priča, Hari je bio samo jedan od Sandžaklija, koji nije zaboravio sandžački Sibir.

Binasa Malićević