Sandžak, Novi Pazar, Golija, Gornje Štitare… Aleksandar Ilić: Jedini kovač u našem kraju! Mladi neće u zanatlije

Sandžak, Novi Pazar, Golija, Gornje Štitare: U Gornjim Štitarima, na Goliji, oseća se miris zime, ostavlja tragove u snegu, skriva sunce iza brda… Ali ova belina ipak donosi neku magiju za sobom. Zanatlija je imao veoma izoštren osećaj za stvarnost, ljudskost i okolinu. Raco se, iz nekog razloga, potrudio da nas ugosti umesto da zbori. Imao je ulogu čestitog, dragog i carskog kovača.

Prosto ostaješ to što jesi, zauvek.

Golija je čarobna planinska lepotica

Na planini Goliji, daleko od gradske buke, živi gospodin, kovač koji čuva tradiciju starih majstora. Svakog dana u svojoj kovačnici, uz zvuk čekića koji udara po željezu, on oblikuje gvožđe u ašov, sekire, potkovice i alatke, baš onako kako su to radili njegovi preci.

– Većinu jutara, kad se probudim, nisam siguran u to kako ću da kujem vrelo gvožđe.

A ostatak dana to retko kad otkrije – kazao je kovač Ilić.

Mesto gde bajka počinje

Gornje Štitare je selo na obroncima Golije, kuće su na dva sprata, a u njima žive i stari i mladi. Divljina prilazi i stavlja mu ruku na rame. S planinom uvek uz srce, spreman da pokupi ako nešto istrese, da očisti ukaljane sokake: zanatliju ništa ne može iznenaditi, pomisli naš domaćin.

Ljudi iz ovih krajeva dolaze kod njega ne samo da kupe ili naoštre sekiru, već i da vide kovača na delu. Aleksandar je poznat po strpljenju i preciznosti – svaki komad metala tretira sa posebnom pažnjom, jer zna da taj proizvod nosi prošlost i Goliju.

Zima kao na slikama

Tu u tišini, u svojoj kovačkoj radionici uz planinski potok, Aleksandar Ilić kuje i kroti gvožđe. I posle kažu kako golemo iskustvo nije nečija sudbina. Ovaj kovački zanat je Racova današnjica i bolna stvarnost. Život ide dalje, a potkovanost će vremenom izbledeti.

Koliko je dobrote u njegovom životu, u dedinom glasu. Iako je posao težak i zahteva mnogo snage i umeća, naš poznanik ga voli i smatra ga svojom misijom da čuva nasleđe.

Staza od nedođije ka vrhu Golije

Tako je bar verovao kad nije bio na pozornici; kada se prisećao mladosti i u sebi obnavljao zanat.Vernost, potpuna vernost gvožđu, porodici, prirodi, Goliji, prijateljima… On je živi dokaz da stari zanati još uvek imaju mesto u modernom svetu, da posvećenost i ljubav prema radu mogu trajati decenijama.

Sve lepote golijskog sela

Bespomoćno je gledao kovački zanat koji se gubio, ali nije mogao ništa da učini da ga sin nasledi. Sklopio je staru knjigu da ne bi čitao. -Dobar dan, čika Raco. – Dobar dan, otkud ti Binasa. – Rekoše mi da još uvek „pripitomljavate“ željezo. Svaki dan počinje tako što Raco kontroliše ognjište i priprema metal za rad, jer pravi majstor zna da uspeh počinje od obuke.

Kovački zanat u nestajanju

Svaki udarac oblikovao je metal poput besede koja ispisuje pustolovinu staru koliko i džepni sat u kutiji. – Istina je. Što se mene tiče, ja se dobro snalazim u učenom zanatu… Posle Raca sve će ovo da nestane. Dok udara čekićem po gvožđu, ponekad pevuši stare narodne pesme koje je naučio od svog oca.

Ilićeva omiljena stvar u kovačnici je stari malj, koji je služio pomenutim precima i na kojem je naučio zanat.

Zemlja, vatra, željezo, voda

Život na Goliji teče sporije, u skladu sa ritmom magije, gde jutra mirišu na pokošeno seno, a noći donose mir zvukova planine. – Kako živite? – Bogami dobro. Navikli na Goliju, pa mi se čini nigde bolje i lepše nema. – Ko tebe prevari da kročiš u naše selo, snimatelju. Ovde više ne dolaze ni vukovi. – Niko me nije prevario, došao sam zbog posla. Živim od ovoga!

Kovač sa Golije veruje da svaka drvena ručna kosa, sledeća sekira sadrže dušu – jer u majstorstvo ulaže deo sopstvenih godina i pečat sećanja.

Niko nije uspeo da izbriše iz srca one kuće pune veselja, radosti i dečijeg plača. Tišina je bila kao blago lepršanje snega, meka i prigušena, smirena kao šapat letnjeg vetra, spokojna kao kretanje zvezda… Njegova kovačnica je uvek puna mirisa gvožđa i dima, a zidove krase detalji stari decenijama.

Aleksandar Raco Ilić – selo Gornje Štitare

Za čim god da je tragao u Novom Pazaru, a tu i tamo je to mogao naslutiti kroz svoje carstvo, moralo je biti domaćinski. – Tako nekako. Pa, naposletku, budeš čovek – reče on, vraćajući se na mesto zalutalog lavirinta. Ceo život je proveo u senci planine. Misli su mu sada bile jasne i iskrene. I dok oblak zalazi iza planinskih vrhova, Raco stoji pred svojom kovačnicom i zadovoljan je – zna da je održao običaje živim i vedrim.

Reči su izvirale kao bujice.

-Ovo što se nalazi među ovim proplancima moj je kraljevstvo, moja istina. Dug put sam prešao da bih nešto stvorio za porodicu – veli uljudni kovač. Bilo je tako lako razgovarati sa gospodinom. Nismo mogli da zamislimo nešto lakše od toga.Veruje da mladi neće dozvoliti da stari zanati idu u zaborav. Ali, ne, priroda je, spokojna, pomeri kapu i bokal, osmotrivši svoje blago.

Stara škola “Dositej Obradović”

Nasred sela četvororazredna osnovna škola “Dositej Obradović”. To je trošna, prizemna školska ustanova. U učionici, toploj i ugodnoj, srećemo učiteljicu Danku Nikolić.

Njeno školstvo je skromno, ali to je odredište gde se uči više od slova i brojeva – ovde se razvija ljubav prema znanju i poštovanje prema prirodi i starijima.

U maloj učionici na Goliji rađaju se veliki snovi

Nestrpljivo su iščekivali nešto novo; na planini su odrasli jer je na Goliju trebalo da istrči detinjstvo, dok su ih gledaoci najbliži pozornici oduševili, a sutra je novi dan, pun surovosti i prvih nekoliko godina dečijeg života. Danka ima tri učenice, tri devojčice koje rado dolaze u školu i koje poštuju svaki učiteljicin savat.

Učitelji kao temelji društva

Nalazila se u istoj učionici iza seoskih kuća, gde je Golija posmatrala Sjenicu i Peštersku visoravan. Nigde, valjda, kao ovde nećete se suočiti s kontrastima. S druge strane, znanje je bilo na veoma visokom nivou, i to ne samo lično vaspitanje, nego i ono školsko. Žive u harmoniji s svakodnevicom. Deca, naravno, nisu mogla da sede sa odraslima.

Imali su svoj stolčić, vlastite male tronoške i školske klupe.

Devojčice Danku vole i poštuju

Učiteljica Danka zna da je njen posao težak, jer sela na Goliji su retka, a putevi dugi i zimi često prekriveni snegom. Ipak, takva čovečnost ne poznaje prepreke. Svakog dana ona priprema lekcije, pomaže đacima da shvate gradivo i kazuje im priče o plemenitosti, poeziji i životu na planini.

– Imam tri učenika i mnogo ih volim – otkriva učiteljica. – Tri princeze… Najbolje, zapravo jedno istinsko dobro koje sam ikada učinila. Zbog mališana sam odlučila da ostanem na Goliji.

Ovo je planinski kraj.

Znaš, godine provedene u prosveti poklanjaju ono najlepše – istakla je Danka Nikolić.

Učiteljica i mališani

Ta učionica nije samo prostor za učenje – ona je topli kutak gde tri dobrice osećaju sigurnost, gde se smeju i druže zajedno. Danka veruje da male zajedice i seoske škole imaju veliku moć, jer u njima se stvara temelj za budućnost.

Kroz svoju dobru volju, mudrost i brižljivost, učiteljica sa Golije postaje uzor školarcima, pokazujući im da znanje i želja prema učenju mogu da rastu čak i na najudaljenijim planinama.

Umetnička skika sa Golije

Ali noćas, dok se oluja valjala preko bregova na severu, jako smo osećali planinsku zimu. Pogrešila je Golija i suviše se približila kapijama daleke uspomene, a ono što je čula nije bila Rogozna nego Kopaonik.

Crkva Svetog Nikole u Gornjim Štitarima

U području  Štitare živi 62 punoletna stanovnika, a prosečana starost iznosi 45, 5 godina. U selu ima 25 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 3, 08.

Golija je jedna od najlepših i šumama najbogatijih planina u Srbiji. Nalazi se u zapadnom delu Sandžaka, na jugizapadu Srbije, 32 km severno od Novog Pazara.

Najveći vrhovi Golije su Jankov kamen (1.833 m) i Crni Vrh (1.795 m).

Obrasla je očuvanom i izuzetno kvalitetnom bukovom šumom na severnim, severoistočnim i istočnim stranama (po bogastvu šumom posebno se ističe Crni Vrh – Biser Voda).

Binasa Malićević