Sandžak – Crnoča: Sandžaklije ne zaboravljaju svoje ognjište, zavičaj i porodicu

Sandžak – Novi Pazar: Crnoča je smeštena u ležištu izvora rijeke Raške, sa tri strane prekrivena  sandžačkim brdima. Sa četvrte strane ima prolaz u zasenjujuće plavetnilo Novog Pazara. Kad je televizijska ekipa na časak zagledala, selo je blještalo pod rumenim zracima planinskog  sunca.

Kopnom su se širile žile izatkane od treptajućeg svetla, kao da ocrtavaju tragove mladosti, koji su decenijama beskrajno daleeko.

Mladi ne odustaju od rodnog zavičaja

Zlatni bljeskovi  umivali su mermerne stubove raskošnih  kuća, muslimanske minarete što hitaju ka nebesima, izdašno ukrašene avlije brdovitog otmenog novopazarskog sela; na obronku  preko puta smješkale su se ruševine drvenog hambara i kuće pokrivene šindrom. Sve su to bili ostaci nekadašnjeg bošnjačkog života koji stanuje u Sandžaku odavnina.

A iza zidina tog hambara, planine su dopirale ka nebu kao da će ga ščepati i svući sa visinà, pa se činilo kao da zemlja i nebo samo što nisu pali na kolena i zauzeli pred sobom tu osunčanu Crnoču.

– Ifeta! Ifeta! Ne odaziva se. Novinarka osmotri. Ništa se ne čuje. Ona predahnu malo, pa opet zovnu: – Nano Ifeta! Biko! – Ko je? ču se unutra dubinski ženski glas. – Ja!… Novinarka! Izađite časom! – odgovoriše reporteri. Unutra se ču šuškanje, pa tihi hod, pa se polako otvoriše vrata i izađe naša nana.

– Otkut ti u ovo doba? – upita šapćući kamermanu. – Pa dođoh!… Sve ovo Ifeta je izgovarala kao jednu, jedinu današnjicu, gotovo bez daha, zagledana u neki nevidljivi  horizont.

– Znate li, nano, da bih jako volela da razgovaram sa vama za televiziju. Pažnja svih koji su bili okupljeni oko obližnjeg vrta bila je usmerena k njoj. Lagano je podigla pogled ka Crnoči.

Najlepši je na svijetu moj rodni kraj

– Moram da postupim kako mislim da je ispravno. Prvi put sam u životu pred kamerama. Uostalom, od malih nogu navikli smo da radimo i  proizvodimo povrće. Život ide dalje. Deca otišla u bijeli svijet. Nas dvoje starih živimo sami u kući. Sarađujemo ne žalimo se. Pamtim kuću punu ljudi i radosti. Bolje je nego što je bilo – svedoči zanimljiva planinka Ifeta Hajrović iz Crnoče.

Nana je omiljena osoba u svom kraju. Vedrina koja se u vazduhu osećala davala je selu zdraviji sjaj.

Binasa Malićević