Sandžak, Tutin, Raduhovce… Refik Muratović: Najlepše mjesto na dunjaluku je ovde! Selo visoko u planinama, skromno i blisko nebu
Sandžak, Tutin, Raduhovce: U vrh planine sandžačko selo, čak gore – već pod oblakom – vidi se odovud, s pazarske džade, skromne bošnjačke kuće i uz njih dve–tri drvene kolibe.
U selu Raduhovce, u blizini Tutina, živi marljiv i pošten domaćin koji je svoj život posvetio porodici, radu i zemlji. Bavi se stočarstvom, ovčarstvom i poljoprivredom, a svojim trudom stvara bajku u kojoj se cene sloga, poštenje i adati.
Srcem kroz Sandžak
To je avlija Refika Muratovića iz Raduhovaca. I sad se šapuću priče o Sandžakliji i dobrom čoveku. Ko ga god spomene u Sandžaku, svak će reći: “Veoma poseban gospodin”, kažu drugi.
Selo je skup četvorougaonih, trošnih, izlomljenih objekata oko zelenih polja nad kojima se uzdiže džamija. Oko tog najudaljenijeg proplanka su dodatne kuće između kojih svetlo pada na široke avlije gde planinke nečujno promiču.
Oni koji su ušetali, ostajali su zauvek odvojeni od spoljašnjeg sveta.
Svoje proizvode sam proizvodi, a nedavno je napravio i novu štalu, potvrđujući da veruje u život i rad na selu.
Džamija u Raduhovcima
Uz njega je vredna supruga i složna porodica. Deca su otišla u tuđinu, kao i mnogi mladi koji budućnost traže daleko od rodnog kraja. Jedna ćerka ipak je uz roditelje i pohađa osnovnu školu. – Domaćine!… Imali koga doma? – Ima, ima… odazva se Refik, kućni starešina, žitelj Raduhovaca, i istrča iz kuće. Zar nismo svi jednom u životu pokušali, da budemo pravi domaćini.
Tamo gde ima mesta, postavićemo još jednu stolicu. Adžo nas poziva i uvodi u svoje seosko domaćinstvo.
Ovo je beseda o vrednom Sandžakliji koji svojim rukama čuva porodično ognjište i pokazuje da se uz rizik, slogu i ljubav prema zemlji može skromno i dostojanstveno živeti.
Mobe su nakada bile važan deo života u Sandžaku. Kada bi nekom trebalo pomoći oko velikog posla, okupljali su se rođaci, komšije i prijatelji. Zajedno se radilo, a posao je tako bio lakši i brže se završavao. Na mobama se kosilo, žnjelo, bralo voće i obavljali mnogi drugi zadaci.
Nije bilo važno ko je koliko uradio – bilo je važno pomoći jedni drugima. Posle rada Sandžaklije bi seli da se odmore, porazgovaraju i počaste se hranom koju su domaćini pripremili.
Uz rad, šalu i dijalog stvarale su se anegdote koje su se dugo prepričavale.
Refik Muratović – selo Raduhovce
Otkriva da mu je najbolje u rodnom zavičaju, gostima prilazi s poštovanjem i pokazuje svoje rodno selo. – Hvala vam! Ove lepote nigde nema. Uzgajamo krave, ovce i bivolice.
-Žena i ja sve radimo zajedno, kako ko stigne, ima vremena za sve. Volim svoj život ovde. Ne bih mogao da živim na nekom drugom mjestu, jer mi je duša seljačka. Navikao sam na ovo parče zemlje – kaže sandžački gospodin. Nekada je selo bilo puno života, omladine i graje. U kraljevstvu je bilo mnogo đaka, dece i mladih majki. Svuda se čuo dečiji smeh, a avlije su boile pune igre i radosti.
Majke su vredno radile. Pripremale su zimnicu, pravile pekmez i spremale razne domaće proizvode. U dvorištima se širio miris domaće hrane, a komšije su se često pomagale i družile.
Mališani su najviše voleli da se igraju napolju. Leti su se kupali, trčala po selu i uživali u toplim danima. Zimi su se sankali, grudvali i pravili Sneška.
Refik je Sandžaklija u duši
Izranja, ukazuje se, na naše oči se otkriva, podignut sa dna predubokog okeana Historije, to čudo, SANDŽAK!
Sandžak (u historiji poznat pod nazivom Novopazarski sandžak) je posebna geografsko-historijska oblast u pograničnom području Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Kosova.
Prostire se na površini od 8.409 km2 i obuhvata jugozapadni deo Republike Srbije i severoistočni segment Republike Crne Gore. Odeljak Sandžaka koji pripada Republici Srbiji obuhvata površinu od 4.504 km2, dok element koji se nalazi u okviru Crne Gore ima površinu od 3.905 km2.
Sam naziv Sandžak potiče od turske reči “sancak”, što znači zastava, odnosno bajrak.
Od starina do savremenog sela – reportaža o ljudima, običajima i životu pod obroncima
Između zelenih brda, planina, rijeka, sokaka i starih avlija, čuvaju se besede o životu koji se generacijama prenosio s kolena na koleno. U avlijama se još čuje muhabet, na njivama se vredno oralo, a stari običaji i domaćinska reč čuvaju se s velikom pažnjom.
Iako su mnogi mladi otišli u gradove i tuđinu, njihova srca često ostaju vezana za rodni kraj.
Pomenuta supruga. Otresita i vredna žena prihvata se svojih ruku i teških seljačkih poslova. Pita nas kojim dobrom smo došli k njima u Raduhovce. Reporteri joj sve ispričaše šta je cilj televizije i zašto smo stigli. Umetnost je naš posao. Sandžak to jeste!
Ne može sve u jedan život da stane
Sandžačka sela imaju čarobnu lepotu. To je bajka skromnog života, čistog vazduha, gostoprimstva i Sandžaklije koji svoja vrata uvek otvaraju musafirima. Jer gde god život odvede čoveka, rodno selo i Sandžak ostaju u srcu kao ognjište kojem se uvek vraća.
– Bilo je to vreme kada je Raduhovce bilo jedno veliko dečije igralište. Od jutra do akšama trčalo se po livadama, penjalo na drveće, kupalo u rijeci i okupljalo po sokacima.
Nije se gledalo na sat, već se čekalo samo da neko iz kuće pozove da se ide na ručak – priseća se svog detinjstva.
Nekada su mahale i sokaci bili duša svakog sela. Prostirali su se između kuća, njiva i voćnjaka, povezujući komšije i porodice. Svaki sokak je imao svoju zgodu. Znalo se ko u kojoj kući živi, gde se okupljaju prijatelji i kojim putem se ide do kone ili izvora.
Mahale su posebno čuvale duh nekadašnjeg života, sa svojim starim kućama, ogradama, bunarima i drvećem koje je pravilo hladovinu. Mnogi su sokaci promenjeni, a neki gotovo zaboravljeni. Ipak, kada njima prođemo, kao da još možemo da čujemo korake nekadašnjih meštana i osetimo miris domaćeg hleba.
“U Sandžaku žive dobri ljudi”
Ljeti su se dani činili beskrajnim, a večeri su prolazile uz priče, smeh i druženje ispred kuća. Deca su od starijih učila prve poslove, pomagali su oko stoke i njive, ali su uvek nalazili vremena za igru. Muratović se nasmeja, pa nam reče: – Pa hajde de, ja ću … kad nije drugoga!– veli Refik, i svi priđoše bliže kameri. U carstvu ima mnogo livada, pašnjaka i čistog vazduha.
Malo se zamislio, pa otkrio: Ja, vala, ne mogu bolje. –Izuzetan ste govornik. – Čemu dugujem to? Mudri ste i oštroumni. – Baš ti hvala, novinarko!
Od početka je bilo zanimljivo. Priroda je netaknuta i beskrajna, a ono što iščekuješ nikada neće biti, niti je bilo, niti je sada. Sandžačka dijaspora ostaje u tuđini.
Danas je selo mirnije nego nekad. Mnogo dece je odraslo i otišlo u pečalbu, ali uspomene na bezbrižno detinjstvo ostale su zauvek.
Mesto gde priroda i mir idu ruku pod ruku
Raduhovce je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema registru iz 2022. bilo je 336 stanovnika. U selu Raduhovce živi 264 punoletna žitelja, a prosečna starost stanovništva iznosi 31,2 godina (31,1 kod muškaraca i 31,4 kod žena).
Na području Raduhovaca ima 80 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 5,o3.
Ovaj kraj velikim delom naseljen je Bošnjacima (prema popisu iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju meštana.
Prvi put Tutin se pominje u Gluhavičkoj povelji, 28. maja 1396. godine, kojom Gluhavički kadija upozorava dubrovačkog kneza da njegovi trgovci prolaze ovim područjem i tu plaćaju carinu, što ukazuje da u to vreme ovaj kraj u administrativnom pogledu bio posebna oblast.
Za ime Tutin vezane su brojne legende a jedna od njih kaže da je poslednja ilirska kraljica Teuta imala svoj dvorac na brdu iznad grada, pa je i sam grad po njoj dobio ime Tutin.
Druga legenda, međutim, kaže da je grad dobio ime po tutnjavi vojske Husein-kapetana Gradaščevića u XIX stoljeću (1831. godine), na njenom putu prema Kosovu.
Binasa Malićević
