Sandžak, Novi Pazar… Saja: Bili smom momci na bobak! Moj Novi Pazar, šeher sa dušom odavnina
Sandžak, Novi Pazar: Ovo štivo će ispisati šta se prostire u pozadini čaršije i šta joj daje motivaciju i volju. Verujem da je ta sila ljubav. U prvom smislu reči pokušavamo da istražimo nestraživo i objasnimo neobjašnjivo.
Saja je Sandžaklija širokog srca i vedre duše. Najviše na svetu voli da peva i svira, jer kroz pesmu ume da kaže sve ono što rečima ne može. Posebno haje Novi Pazar, pojedine ljude, stare sokake i zvuke detinjstva.
On voli svoj grad i sada, iako vidi koliko se promenio. Gleda Sandžaklije koji prolaze sa telefonima u rukama, bez mnogo razgovora. Ponekad mu se čini da svi negde žure, a da niko ne zna tačno gde.
Dok čuva stare pesme, seti se vremena kada je život bio jednostavniji, a Novopazarci srećniji.
– Nas 7 u keca. Vremena su pružila i moderan oblik življenja: u opasnosti smo da se svi pretvorimo u robote, rekao je Safet Numanović Saja.
Stari zanati Jeni Pazara
Ljudskost je prevelika i preduboka da bi ikada bila svaćena, izmerena ili ograničena rečima. Šeher je sve što može biti, zato jeste sve. Tu je naučio prve akorde, tu je zapevao najlepše pesme i tu se uvek vraća, jer zna da bez svog dvorca ne bi bio isti zanatlija kakav je danas. – Najpre treba da znate ko sam. Ja sam pazarski obućar.
Bio sam gimnazijalac, beogradski student, Titov vojnik, pevao sam za naše „Lauruse“ i ponajviše volim muziku.
A onda da se smejem, da se družim, jedan je život… E, to je taj glas mladosti. Udahnu duboko, raširi pluća.
Ovako je bilo na jednoj od prošlih svirki
Položaj Pazara je divan. Obronci desne sandžačke obale okružuju carstvo u polukrugu; ona su pokrivena planinama, ravnicama i mladom hrstovom šumom. Iznad Pazarišta, rijeka se vidi kao kakvo jezero, brda na ivici je oslikavaju, daju joj više izgleda neke nabujale divlje Raške i Jošanice.
Čaršija se zanimljivo nasmešila.
U ovom kraljevstvu svi ga znaju po osmehu i pesmi. Kad god se pojavi na korzou, Pazarci zastanu da ga poslušaju. Rodni grad mu je večna inspiracija. Dok god može da peva i svira, zna da je srećan.
-Eee bila su to prekrasna i skromna vremena. Nikada se to više neće ponoviti. Nažalost! – Što? Pa opasno je govoriti o tome – kaže ovaj nesvakidašnji Pazarac.
Za dobra stara vremena
Sve je to od Numanovića stvaralo sjajnog gospodina koji je i svojom ličnošću očaravao uspomenu, a naročito Jeni Pazar. Bio je skroman, pristojan u besedi i nije nikada koristio sitne i krupne reči.
Te ruke su vredne i precizne, navikle na kožu, konac i alat.
Svaki par cipela zakrpi kao da to ništa nije. Sugrađani mu veruju jer zna svoj zanat i uvek radi pošteno. Dok popravlja, često tiho pevuši, pa dućan liči na malo muzičko mesto.
– Nije ? Pa, ne bih baš reko. Obrati pažnju kad upoznaješ nove ljude. Kladim se da ćeš se iznenaditi… – Šta hoćeš da kažeš? – Pa, novac diktira sve…
Prijateljstvo iz detinjstva
No ko bi mogao u ovoj čaršiji dugo ostati u sobi. U ovom preseljenju Stambolska džada je redovno učestvovala. Mušterije rado svrate, ne samo zbog obuće, već i zbog dobrog muhabeta.
Numanović voli svoj posao isto kao i muziku. Kaže da i u obućarskom zanatu ima ritma i harmonije. Zato je poštovan u svom Sandžaku. Sajin rad i pesma ostavljaju trag gde god da se pojavi.
A Stare čaršije je bilo.
Navedeni Novi Pazar, iskreni prijatelji, uspešni i maštoviti; sjaj u duši sa dna duboke Raške – to je tako decenijama… On ne zbori o prošlosti kao o nečemu što je nestalo. Za Pazarca je to deo sadšnjosti.
Dok sedi u pomenutom vaktu i zemanu i sluša veseli žagor iz Ćerčijskog sokaka, prošlo vreme i današnji dan nekako se sretnu na staroj ćupriji.
Safet Numanović sa sinom
Među onima koji nisu želeli da napuste zavičaj bio je i Safet Numanović, koji je kasnije postao bedem šeher Pazara. – Zasigurno, ovako su nas učili i vaspitavali. Osmeh mu je iskren i opušten dok razgovara o svojoj mladosti; obuze ga neka daleka seta.
Ponekad bi mu se, dok bi neprekidno zalazio po kladrmi, razbistrilo u glavi, pogotovo tu u Pazaru, gde je bukvalno iza svake kapije živeo neki drugačiji dunjaluk. Uvek dolazi u lokal tačno i sa osmehom. Ne žuri, jer veruje da se dobar posao radi strpljivo.
Čekić, konac i sevdalinka
Pomaže mlađima da nauče zanat. Poznati dućan je središte gde se Novopazarci osećaju dobrodošlo. Šeher se promenio – ljudi hitaju, prodavnice se zatvaraju i otvaraju neke nove, a stare zanatske radnje polako nestaju. A dućan je još tu.
– Veoma si ineresantan – kažem. – Sećam se, nosim sve u duši. A ti, jesi li upoznala sandžačke lepote? – Nisam. Dakle, ne znam ništa ni o sebi, a to je za novinare opširna i nezavršena tema…
Miris kože i lepka i dalje ispunjava prostor. Na polici stoji stari radio koji često svira muziku iz nekih drugih vremena.
Kafana kao škola života
Često peva o ljubavi, prijateljstvu i Novom Pazaru. Dodaje da svaka mahala ima svoju melodiju. Taj glas nosi toplinu i podseća na stare majstore.
Noću, kad se svetla ugase, on svira i pevuši svojoj supruzi. Muzika mu daje snagu i mir.
Jeni Pazar mu je večna inspiracija.
Dok popravlja đon ili menja pertle, zapeva pesme iz nekadašnje Jugoslavije. Ta muzika vraća slike mladosti – pune sokake, letnje večeri, smeh prijatelja i osećaj da grad diše sa svakim dahom.
O Novom Pazaru su pisali brojni putopisci, a čuveni Evlija Čelebi je u XVII stoljeću zabeležio da je bio jedan od najvećih gradova na Balkanu (prema popisu iz 1528. godine, Novi Pazar je imao 221 kuću, što je za dve više nego što je imalo Sarajevo – 119).
Osnivač Novog Pazara, slavni vojskovođa i utemeljitelj Sarajeva, Šapca i Skoplja, Isa-beg Ishaković podigao je grad, u periodu između 1459. i 1461. godine, u neposrednoj blizini srednjovjekovnog utvrđenja Trgovište. Grad je dobio naziv Yeni Bazar, odnosno Novi Pazar.
Preko njega su prolazili važni putevi koji su povezivali Dubrovnik, Bosnu i južno primorje sa Solunom i Carigradom.
Binasa Malićević
