Sandžak, Novi Pazar, Kruševo: Da Radio-televizija Novi Pazar nema reportere, možda bi ih trebalo izmisliti. Prvi jesenji dani topli, u selu malo žitelja, pa ne znaš u koju kuću da kreneš.

Od austrougarske do savremenog doba – kroz oči žene koja je sve videla

Pođem pažljivo i stanem do prve avlije.Vrata zatvorena, zidovi zarasli u korov.

Vijek života, vijek mudrosti

Još od pamtiveka, ovde je čovek na prikladnom mestu, pored dobrih pašnjaka, zaštićen bogatim šumama, mogao je da nađe i plodnu njivu, i ljude, i da stvara prodicu. Sa škripom se otvori spoljna kapija. Milhata. Žena blage naravi, srdačna i brižna prema drugima.

Sandžačka stogodišnjakinja

Nana Nafija Mehmedović Šaćirović iz Kruševa ušla je u 105. godinu života. Pričaju njeni najmilji. – Ko je ova – pita bika snahu koja mi je odobrila ulazak u kuću. – Novinari iz Novog Pazara. – A, dobro. – Došli da snimaju.

Nafija i Milhata Šaćirović

Gledam staricu. Mnogo bola je podnela njena duša, a opet se raduje životu. Jedino našta se žali nana su uši. Ne čuje, kaže, dobro. U pomoć joj je priskočila snaha Milhata Šaćirović. Žao joj što njen pogled ne doseže dalje od sobe i avlije.

“Rodila sam osmoro dece”

Njene ruke znale su isplesti i najteže dane u nešto lakše, a iz njene sudbine širio se mučni  život. – Koliko imate unuka i praunuka? –Samo me to nemoj pitati jer, bogami, ne znam.

I tako je rodila osmoro dece, a četvoro nije više među živima. Prsla deca na sve strane, od Novog Pazara do Nemačke i šire – ističe stogodišnja Nafa.

Ruke koje su znale sve

U njenom pogledu bilo je mira, a u njenom osmehu nežnost celog dunjaluka. Rođena je daleke 1925. godine – tako se prča. Nafiju nisu na vreme upisali u matičnu knjigu rođenih. A zapravo je mnogo starija.

Sa skoro 100 godina, njena sećanja pričaju ono što knjige ne mogu

Za sandžačku bijaču podosta, za život koji munjevito teče – malo. Pitam dragocenu gošću imali recept za dug život. Ona se smeje. Ni sama ne veruje da je dočekala tolike decenije. Ima dobro pamćenje i voli da pomaže ukućanima. Rado prebira pasulj.

Njena priča nije samo o godinama, već o ljubavi, radu i duši najmilijih

Pametna i blaga, pričala je besede koje su grejale dušu i učila nas vrednostima koje ni vreme ne briše.

Tiho svetlo sandžačkog doma

– Najviše sam volela mlijeko i mlečne proizvode: sir, kajmak, metanicu, surutku. I meso, ali ono domaće iz Kruševa. Ječmenica je bila uglavnom na sofri.

Zadrobimo ječmenicu u mlijeko sa slojem kajmaka, i to jedemo. Bilo je za vreme stare Jugoslavije i mnogo pre, beše velika sirotinja.

Nana Nafija, živa istorija Sandžaka

I danas miris njenog hleba i punomasnog sira ostaju u srcu kao detinjstvo koje nikad ne zaboravljaš.

– Da ti još nešto kažem: uvek sam jela domaći hleb. Nikad iz prodavnice. Bogami ti sve pravo kazujem…

E, zdravlje me izdalo – zaokružila je svoju životnu priču nana Nafija Šaćirović.

Selo tišine, tradicije i dobrih ljudi

Uspomene su još jake, mnoga su deca iz Kruševa otišla u bijeli svijet. Retko doleću ovamo. Čusmo zvuk prirode. I ponovo ućuta. Gde je sloge ima i života.

Nastavismo dalje. Iz predzadnje kuće u voćnjaku, po krovu zaigra lišće. – O, domaćine! Nema domaćina. Kućni prag ostao bez majke.

Kruševo je naseljeno mesto grada Novog Pazara u Sandžaku. Prema popisu iz 2022. bilo je 400 stanovnika.

Selo se pominje u turskom popisu 1455. godine kao deo teritorije koja pripada vilajetu Jeleču, a predstavlja posed Isa-bega Ishakovića sa 17 kuća.

Čitav kraj pogat je prirodnim resursima.

U Kruševu je 1965. godine sagrađena prva džamija na teritoriji Novog Pazara posle Drugog svetskog rata.

Džamija u Kruševu

Ime Kruševo njaverovatnije dolazi od velikog broja krušaka koje rastu u pomenutom planinskom kraju.

Područje ima bogatu tradiciju, naročito u pevanju, verskom obrazovanju, i čuvanju starih običaja. Opstaju osnovna škola, ambulanta, pošta, mesna kncelarija.

Život u selu je vezan za stočarstvo, poljoprivredu (uglavnom za sopstvene potrebe), i neke lokalne delatnosti.

Binasa Malićević