Sandžak, Tutin, Leskova… Mladi stočar Pešterske visoravni! Dok mnogi odlaze, Destanović ostaje da neguje zemlju, da čuva stado

Sandžak, Tutin, Pešter, Leskova: Reportaža o životu mladog stočara Mirfeta Destanovića, o njegovom putu od kako je kročio na pešterske pašnjake početkom rane mladosti (još kao dečak) pa sve do danas.

Dobar je i pošten momak, vezan za svoje carstvo, prirodu i život na Pešteri. Sandžaklija se od malih nogu bavi stočarstvom. Odrastao je uz svoje ovce i od najranijih dana zavoleo život na selu. Među svojim stadom pronašao je ono što najviše voli – svoj mir, neukrotivu sreću i utabani put.

Navika je da bude slobodan i radno angažovan, on sledi bajku, iz koje izvlači sve najbolje za svoju porodicu.

Korak po korak kroz tišinu Pešterske visoravni

Dok mnogi mladi odlaze iz sela, Mirfet ostaje. Pored velikog broja ovaca, ima i mnogo krava, ali ovce su ono kojima je posvetio svoj život. Svakog dana brine o svom stadu i teškim radom čuva ono što su generacije pre njega stvarale. Iz nekog razloga, dok se pripremao za razgovor, rukom nam pokazuje na svoje belo stado, prođe mu kroz glavu šta će drugi reći. Savršen poslovni čovek, osećamo kako želi da zapmti lice mladosti i najbolje među nama.

– Imam 22 godine. Za mene rad nikada nije bio teret. Nasledio sam porodičnu tradiciju. Dedo, babo, pa unuk. Ima li šta lepše nego kada se posao i volja sretnu u isto vreme  – kazuje vredni Mirfet Destanović iz Leskove.

Tamo gde nebo dodiruje zemlju

Sva svetlost maglovitog dana svetlucala je na pešterskim vrletima i spajala se na vrhovima horizonta. Ovde su navikli na onaj oštri vetar, koji duva s jesni i pravi oluju. Postoji slika viđena kao simbol hrabrosti i istrajnosti. Tako marljivost vodi ka uspehu i blistavoj budućnosti. Pri čemu nosi sa sobom lišće a donosi sneg.

Domaćin je stajao na poljani i gledao kako ovce odlaze.

Na prostranstvima Pešterske visoravni nema mnogo vremena za odmor. Svaki dan donosi novu obavezu – hranjenje stoke, čuvanje stada, rad oko imanja i pripremu za dugu zimu.

Ipak, u njegovim rečima nema žaljenja. Ima ponosa.

– Upravo tako. Pošto prodam jagnjad, taj novac ću uložiti u izgradnju još jedne štale. Znate, dugo sam mislio pre nego što sam prihvatio ponudu svog oca.

Razmišljam o proširenju stočnog fonda. – Vi ste svakako pravi majstor. – Nisam li u pravu, novinarko?

Oštre zime kao način života

Čovekova čast vredi onoliko koliko vredi data reč. Pomenuto lice je za tren dobilo izgled neizmernog iskustva. Sandžaklija koji je dokazao da se ne moraš maknuti s mape da bi promenio svoj svet. Jedan od njih je mladi stočar sa Pešteri, koji je svoj život vezao za stado i pordično imanje. Njegov dan počinje rano, često pre izlaska sunca. – Nije lako, ali volim to.

Kad odrasteš uz stoku i planinu, teško možeš da zamisliš sebe negde drugde.

– Mnogo su oni više od legende; naš vodič je sa sigurnošću to rekao.

Ovčarstvo kao način života

Sandžački farmer se zagledao u svoje stado. Izvukao je ruke iz džepova i pogledao u umorne šake, otkrivajući tako poznato selo u kojem živi ovdašnje vredno stanovništvo.

Naterao je sebe da se seti svake reči koju je rekao o životu na Pešterskoj visoravni.

Za Mirfeta su ovce deo Pešterske visoravni i svakodnevice. One su deo porodice, tradicije i života koji se generacijama prenosi s kolena na koleno. U vremenu kada se sve više govori o odlasku mladih sa sela, navedeni izbor predstavlja drugačiju besedu – reportažu o gospodinu koji veruje da se i na selu može ostati, raditi i stvarati.

Destanović ne traži puteve ka šeheru

Zašto je njegov izbor bio ostati, a ne otići – i kako su mu se okolnosti promenile. Pred vama je jedno perfektno, složeno štivo. – Razmisli, mladiću. Sandžaklija je brzo klimnuo glavom.

– Kako to mislite, želite da čujete i moju stranu. – I sami ste rekli, Sandžaklije moraju da ostanu na svom kućnom pragu. Vrleti su ga naučile istrajnosti. Učile su ga da poštuje prirodu, da ceni hleb koji zaradi čestitim rukama i da razume vrednost zemlje koju su mu preci ostavili.

Možda njegov život nije lak. Možda nema ono što svremeni dunjaluki često predstavlja kao uspeh. Ali kada stane pred svoje stado, pogleda beskrajnu Peštersku visoravan i zna da je ono što ima stekao svojim radom, njegov izbor dobija posebnu težinu.

Za Pešterce je besa simbol čvrstog obećanja.

Kao što ćete sami videti, ovde ima još dosta toga da se uradi, gazdin čobanin je podigao ruku da nam dočara ne samo peštersku dolinu u kojoj su se ovce hranile kvalitetnim senom, već i celi kraj.

U bespućima, gde Sandžaklija i stado druguju zajedno

Osluškivala sam šapat tih koraka koji su se udaljavali, a onda se vratio u raskošnu alaturku, seo na minder gde je maločas sedeo adžo. – Uradio sam sve što sam trebao sa svojom porodicom tokom ovih godina, otkako sam počeo da se bavim ovčarstvom, ali je bilo vema teško zakoračiti u sve slojeve stočarstva.

Dugo smo posmatrali lepo uređeno domaćinstvo. Naš musafir je istakao da mu je pomalo žao, jer smo primetili da mu otac nije kod kuće. Sin će se pobrinuti da mnogo toga obavi.

On će voditi računa o takvom posedu, jer je i budućnost usko povezana sa Sandžačkim Sibirom. Njegov prvi zvanični izlazak među medije bio je upravo na porodičnom imanju, gde je pokazao koliko mu najmiliji znače.

Dobar primer ovčarstva

Mnoge te rečenice, slučajne misli, iskreni zaključci, bili su motivi za obnavljanje stočnog fonda u Sandžaku. Domaćin za svakoga precizno i jasno oslikava život. Pomislio je na svoje korene, na oca, koji se ponosi naslednikom. – Sve dok smo zajedno, pošteno obavljamo svoje delove posla, a ljubav prema ovčarstvu nasledio sam od deda i baba.

Mi smo složna familija, ni stariji ne pamte da se među nama neko zavadio – otkriva iskreni Destanović.

Bližili smo se kraju druženja, Pešterac je sve više i više pažnje posećivao svojim ovcama, a sve manje je ostajalo vremena za novinare. Ustao je i otišao do štale. Juče je bilo veoma hladno kad je ugledao tek rođeno jagnje. Ali, to je radost za mladog poljoprivrednika.

Pešter – zemlja stočara i bespuća

Pešterska visoravan (Pešter) je kraška visoravan, nadmorske visine 1. 100 – 1. 250 metara. U najvećem delu, prostire se na području opština Sjenica i Tutin, a obuhvata i prostrano Ugljansko (Peštersko) polje, jedno od najvećih polja na području Sandžaka i šire, površine 63 kilometra kvadrtnih.

Zbog bogatstva kvalitetne trave i druge hrane, Pešterska visoravan je idealna za poljoprivredu, stočarstvo i proizvodnju zdave hrane. Nadaleko čuveni sjenički siri peštersko jagnje poslastica su mnogih svetskih kuhinja i prestižnih restorana širom bivše Jugoslavije.

Zbog neizgrađenih puteva prirodni potencijali Pešterske visoravni su, međutim, do sada ostali neiskorošćeni.

Pešter ima ponešto za svakoga

Destanović je izabrao zemlju i kraljevstvo, a ne daleke gradove i tuđinu. – Da, ovde sam našao sreću, kazao je pastir. Bio je to jedva primetan pokret, samo blago pomeranje onih njegovih snažnih ruku, kao i skupljanje hladnoće u srcu, ali je u isti mah privukao pažnju svih novinara u Sandžaku i Srbiji.

“Ovde sam srećan”

Nije stočarstvo lak život. To je posao koji ne poznaje praznik, vikend ni slobodan dan. Ali domaćin ga voli. U svakom ranom ustajanju, potom odlasku na pašnjak i svakoj obavezi oko stoke vidi smisao i budućnost.

Takvi mladi ljudi su nada za Pešter. Mladići poput Mirfeta pokazuju da se može živeti od svog rada, čuvati stado i ostati svoj. I to ne zbog Pešterske visoravni, ili uglavnom ne zbog zavičaja, već zbog porodične tradicije – savršeno vaspitan, uljudan, čak i malo duhovit.

Ipak, neko kao što je on ne bi trebalo da ostavi svoj kućni prag.

Mirfet Destanović – selo Leskova

Neki čudni mir lebdi u vazduhu, čini nam se da je sve ovo nestvarno. Bio je to dugačak hod. Trebalo je da oseća umor ali je, naprotiv, bio ispunjen buntom. Jer dok postoje mladi ljudi koji ostaju na Pešteri, čuvaju stoku i obrađuju svoju zemlju, dotle će živeti i sandžačka beseda.

Moj Sandžaku, ponosan mi budi

Postoji ponos u njegovom kretanju, a poput glasa Osmanskog carstva. – Nikada za života ne bih napustio Sandžak. – Gajim ovce i uživam u prirodi. Na čestitom, inače umornom licu sada se negovalo oduševljenje i gostoprimstvo.

Mirfet je dokaz da i danas postoje mladi ljudi koji vole rodni kraj, svoj Sandžak i život na Pešteri. On ostaje na svom ognjištu, sa svojim ovcama, i ne odriče se života koji voli.

Korak mu je bio veso. – Radim posao koji volim i tako planiram da živim svakog dana. Od sela može da se živi, samo treba da se zasuču rukavi. Ne volim ljude koji stalno kukaju o tome kako život nije fer, pa preuzmi nešto u svojoj svakodnevici – zaključio je.

Leskova je naselje u Sandžaku u opštini Tutin. Prema popisu iz 2022. bilo je 503 stanovnika. U selu ima 65 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 5, 15.

Izranja, ukazuje se, na naše oči se otkriva, podignut sa dna predubokog okeana Historije, to čudo, SANDŽAK!

Binasa Malićević