Novi Pazar – Crnoča: – Znate li, nano, da bih jako volela da razgovaram sa vama za televiziju. Pažnja svih koji su bili okupljeni oko obližnjeg vrta bila je usmerena k njoj. Onda je prišla do nas i čvrsto se rukovala sa ekipom Radio – televizije Novi Pazar. Lagano je podigla pogled ka Crnoči… ima istančane niti duše, osećaj za lepotu. Ifeta je pažljivo posmatrala kamermana. – Moram da postupam kako mislim da je ispravno. Prvi put sam u životu pred kamerama.  Ne želim da pogrešim u pomenutom zajedničkom muhabetu. Uostalom, od malih nogu navikli smo da radimo i da proizvodimo. Život nas uči svemu. Deca otišla u beli svet. Nas dvoje starih živimo sami u kući. Bolje je nego što je bilo – kazuje zanimljiva nana Ifeta Hajrović.

Bolje se živi

Ah, ali nikad ranije mi se srce nije našlo u opasnosti. Nije lako stati pred kamere.  Dobro, pristajem. Da zborim, a šta? Reci, novinarko. – Život je bio jednostavniji  i mirniji u prostranoj, tihoj Crnoči. U svojoj bašti imam mnogo zdrave biljke. Svake godine sve sejemo manje.  Nema ko da radi. Vrt je samo za nas ukućane.  Barila sam papriku iz svoje bašte. Turšiju spremam  preko 30 godina, isključivo po receptu moje majke i svekrve. Priznaćete, nema ništa lepše od domaćih ukusa na sofri tokom svih onih hladnih zimskih dana. Za mene je porodica na prvom mestu, a zbog njih volim da u kući ničega ne manjka. Nije mi teško da kuham, spremam, mesim za najbliže. Srećnom me čini kad svoju radost delim sa njima – saopštava sandžačka planinka Ifeta.

Sve domaće

– Smireno je gledala u vrt. Hajdete, dozvolite mi da vam pokažem našu džamiju. A zatim će vas možda zanimati da pogledate okolinu. – Veoma bih volela da je pogledam, kažem. Jako mi je drago što čujem da imate tako puno vere u život, nano. Vetar je mrsio njenu šamiju sa ojicama, a oči boje ćilibara sijele su iskrenom pronicljivošću. Veoma je malo viđala svoje kone tokom protekla četiri dana, ali je svaki put kad se to desi njena reakcija bila ista. Spremamo se za zimu. Nemamo mnogo vremena za kafenisanje. Nekada je dovoljno da se samo družimo i da nemamo nikakvu posebnu temu – otkriva naša gošća.

Na vrh sela džamija

– Pogledala je u kamermana na trenutak , a onda joj je pažnju privukla pesma majstora na obližnjoj kući. Iz nekog razloga, sam njen izgled, onako gospodski  i domaćinski prestavljao je sandžačku ženu, činila je da majke izgledaju drugačije. Nekako nežnije, možda čak pomalo ranjivo. Kiša je sada jače počela da pada. U daljini se začula grmljavina. Ifeta se naslonila jednom rukom na ogradu svog vrta i zagledala u Crnoču i polja oko nje. Lep pogled se pruža odavde, čak i kad je kiša. Kad je vedro, odavde se daleko vidi. Šteta je što danas moramo ovim završiti naše gostovanje, ali tu se ne može ništa. Pažnja nam je još bila zaokupljena pejzažom sela. – Čini mi se da ste imali dovoljno vremena za razmišljanje. Šta ste odlučili. – Nana se zamišljeno osmehnula. Nemogući ste, novinari. – U uglovima usana joj se pojavio nagoveštaj zadovoljstva. Radoznalo se osvrnula oko sobe i osmotrila okruženje u kom se nalazi. – Da svratite na kahvu iz fildžana i rahatluk. Pa bi se onda poslužili i raznim suhomesnatim proizvodima kao što su pršuta, sudžuk, sir… Došli ste u domaćinsku kuću. To ti je običaj kod nas u Sandžaku – naglasila  je prekrasna Ifeta Hajrović.

Navikli smo da radimo oko zemlje

Kao što ste i sami videli, ovde ima mnogo toga da se uradi, nana je podigla ruku da nam pokaže ne samo baštu u kojoj smo razgovarale, već i celu okolinu. – Uradila sam što sam mogla tokom ovih godina otkako sam došla u Crnoču, ali je bilo vema teško bez vode. – Razumem vas, Ifeta. Put do sela za televizijsku ekipu bio je veoma neobičan. Pozdravljali su nas dobri ljudi. Čobani su nam se blistavo osmehivali sa pašnjaka. Neki su nam izneli veknu hleba… Ako je u životu išta učinila, onda je naučila to da žena mora biti jaka ako želi da drži sudbinu u svojim rukama.

Binasa Malićević