Novi Pazar – Asifa Ljajić je rođena 1938. godine u Čitluku. Bila je jedno od desetoro dece oca Isa Burovića i majke Abide. Kako su tada vladali strogi patrijarhalni odnosi u porodici, morala je kao devojka da bude poslušna. Imala je veliku želju da se školuje, međutim, otac joj to nije dozvolio, te je od svojih snova ubrzo odustala. Detinjstvo je provela radrći, a razonode je imalo malo. Bila je veoma lepa devojka, te su svi mladići iz Čitluka za nju bili zainteresovani, ali ona nije smela da odgovara na ta udvaranja. Sa osamnaest godina udala se u Janačko Polje (Bele Vode) za čoveka kojeg nikada nije videla, iako je njeno srce volelo drugog.

Došla sam u čezu

Međutim, kako kaže, zbog toga ne žali, jer je njen suprug Nazim, bio veoma dobar čovek i lepo su se slagali… – Ti nisi videla čoveka pre toga. – Nit je on mene video, ni ja njega, ovi me videl’i, bigenisal’i me. – To stariji odlučivali? Aha, e, onu noj kad su mi ga uvel’i u đerdek da ul’egne, ja mi se učine da diže tavan s glavom kol’iki je. Tako se pokaže insanu kad se nikad ne vide. Pa, jesi bila zadovoljna posle? – Pa, jesam, on je bio mnogo dobar i na oči dobar, i od stasa, i s narodom mnogo dobar – kazuje zanimljiva bika Asifa.

Držala sam konče u rukama

Mlada Asifa se brzo navikla na novu porodicu, radeći sve poslove, tako da su je svi zavoleli. – A, da li je imao neki običaj za svadbe, kad se dođe, šta se radi, ja sam čula ima nešto da mlada poljubi prag? – Znam, znam. Zaviju ga i turu joj pod pazuho, nevesti, i ona sa tijem KUR’ANOM ul’egne u kuću, desnom nogom preskoči, e, konče kad joj daju, konče, dijete, pripremi mu košulju. Ja mu pripremila i oni mene da ga okrenem tri put, a ja vrijedna bila okrećala ga ka mahahal’ku i poslije dala mu košulju. Oni ga uzeše, posle me uvedoše tamo u tu staru kuću, podrum, tamo sam ja živela trinaes godina, tamo sam decu već izrađala , sal’ Edinu sam ovde rodila. Poslje sutradan to bio narod, svadba, neveste dvoru, hej, jadna majko – priseća se veličanstvena Pešterka.

Nosila sam dimije

A nošnja kakva je bila? – Dimije vel’ke, nevestačke dimije i svil ‘enica, jel ‘eče, mil’tan. Mil’tan, kratki, što smo nosil’e mi, ima tu snaha cijelu tu spremu. To mi posle sutra obukl’i, šamiju mi podvezali, a ja nijesam nikad išla gologlava, uvek sam  podvezala ovako zgodno, kosa mi je bila dotl’en, sad mi opade sat. E, tako. Igralo se, pevalo se, đumbusilo se, poslije ono rasturi narod, namiruj, sprema, dočeka ko dolazi – seća se prekrasna bika Asifa.

U životu nikada nije sve sjajno

– A, jesi li ti to sve spremala kad si došla? – Pa, nijesam, jedno tri meseca nijesu mi dali ništa da radim, na primer. Jesam muzla , al demek, mijesila nijesam. Jetrva mi je mijesila hleb. Posle ona, kat bi tri meseca turiše mene u mešak da mijesim, a ja nijesam hleb mijesila nikad, majka moja bila mlada , pa pedeset hlebova u pekaru bi ispekla, bilo mnogo roblja, po četrnaes, petnaes roba u zajednicu bilo – priča orginalna starica.

Bila sam zgodna devojka

– Jeste imali kako se zove, posedak, ili tako to? – Aha, kako no, pa prelepo, prelo ono kad se prede. Uoči Đurđevdana bi namestili ljuljašku, nas smo dvades devojaka u jednu amidžinu kuću, on počeo da je radi, pa sal’ grade i mi sveži konopce na one grede, pa po cipcijo dan hujta se, momci peva igra, šta bi radil’i, majko jadna. – To se smelo, znači? – Pa smelo, no, ne može sve da mi pane napamet. Pa prelo, ono kad se prelo, vuna i konoplja, najprije imalo i konoplje, pokupi žene uvečer, da predu, po desetinu žena, pripremi im krompire, nešto da pojedu, jabuke, šta imalo i predi… Još šta sam tela nešto da pričam… Seti me ti, snaho. Bogami sam zaboravila – svedoči čuvena aščika.

– Stoku ste ovde imali? Jesmo, bogme, imali smo četrnaestoro govedi, osam krava, imali tries ovaca, imalo se… Sluge bile, sve sluge bile, dok su bila mala deca. – Koliko imate dece ukupno? – Petoro, šestoro jedna mi je umrla najstarija, tri godine. Sat petoro, Ismeta, Meku, Hazba, Editu i Edinu. Imam unučadi i paraunučadi puna kuća – zaključila je sandžačka bika.

Binasa Malićević