Sandžak, Novi Pazar, Štitare, Janačko Polje… Asifa: Imala sam mnogo prosaca! Važila za jednu od najlepših žena onog vremena

Sandžak, Novi Pazar, Janačko Polje: Asifa Ljajić je rođena 1938. godine u Čitluku. Bila je jedno od desetoro dece oca Isa Burovića i majke Abide. Kako su tada vladali strogi patrijarhalni odnosi u porodici, morala je kao devojka da bude poslušna.

Imala je veliku želju da se školuje, međutim, otac joj to nije dozvolio, te je od svojih snova ubrzo odustala.

Čitluk je selo u Sandžaku u opštini Sjenica

Detinjstvo je provela radrći, a razonode je imalo malo. Bila je veoma lepa devojka, te su svi mladići iz Čitluka za nju bili zainteresovani, ali ona nije smela da odgovara na ta udvaranja.

Sa osamnaest godina udala se u Janačko Polje (Bele Vode) za čoveka kojeg nikada nije videla, iako je njeno srce volelo drugog. Asifa je sultanija iz našeg kraja, poznata po svojoj ljepoti, čovečnosti i vrednim rukama.

Novi Pazar – Janačko Polje

Međutim, kako kaže, zbog toga ne žali, jer je njen suprug Nazim, bio veoma dobar čovek i lepo su se slagali… Odrasla je na Pešteri, naučena na gostoprimstvo, surovosti prirode i poštenju. Uvek je spremna da pomogne, da podeli i milo i teško sa drugima.

– Ti nisi videla čoveka pre toga. – Nit je on mene video, ni ja njega, ovi me videl’i, bigenisal’i me. – To stariji odlučivali? Aha, e, onu noj kad su mi ga uvel’i u đerdek da ul’egne, ja mi se učine da diže tavan s glavom kol’iki je. Tako se pokaže insanu kad se nikad ne vide.

Pa, jesi bila zadovoljna posle? – Pa, jesam, on je bio mnogo dobar i na oči dobar, i od stasa, i s narodom mnogo dobar – kazuje zanimljiva bijača Asifa.

Asifa Ljajić – Janačko Polje

Mlada Asifa se brzo navikla na novu sredinu, radeći sve poslove, tako da su je svi zavoleli. – A, da li je imao neki običaj za svadbe, kad se dođe, šta se radi, ja sam čula ima nešto da mlada poljubi prag?

– Znam, znam. Zaviju ga i turu joj pod pazuho, nevesti, i ona sa tijem KUR’ANOM ul’egne u kuću, desnom nogom preskoči, e, konče kad joj daju, konče, dijete, pripremi mu košulju.

“Život prođe a da ga nismo ni živeli”

Ja mu pripremila i oni mene da ga okrenem tri put, a ja vrijedna bila okrećala ga ka mahahal’ku i poslije dala mu košulju. Svekrva ga uze, posle me uvedoše tamo u tu staru kuću, podrum, tamo sam ja živela trinaes godina, tamo sam decu već izrađala , sal’ Edinu sam ovde rodila.

Neka mnogo lepša vremena, kada smo se družile i radile.

Poslje sutradan to bio narod, svadba, neveste dvoru, hej, jadna majko – objašnjava veličanstvena Pešterka.

Snaga tišine i mudrosti

Udala se mlada, stvorila svoj dom i porodicu koju čuva sa mnogo ljubavi. Ima decu koju je vaspitavala da budu dobri ljudi, a danas ima unučad na koju je posebno ponosna. Voli da razgovara o tradicionalnoj nošnji, o šamijama, jelecima i vezovima koje su žene nekada nosile s ponosom.

– A nošnja kakva je bila? – Dimije vel’ke, nevestačke dimije i svil ‘enica, jel ‘eče, mil’tan. Mil’tan, kratki, što smo nosil’e mi, ima tu snaha cijelu tu spremu.

“Nosila sam dimije”

To mi posle sutra obukl’i, šamiju mi podvezali, a ja nijesam nikad išla gologlava, uvek sam  podvezala ovako zgodno, kosa mi je bila dotl’en, sad mi opade sat. E, tako. Igralo se, pevalo se, đumbusilo se, poslije ono rasturi narod, namiruj, sprema, dočeka ko dolazi – seća se prekrasna nana Asifa Ljajić.

Želi da zbori i o svom dolasku u muževu kuću, o dana kada je kao mlada prešla prag novog doma.

Ovako je nekada bilo i još sa osmehom na licu

Mlađi je rado slušaju, jer govori blago i iz duše. Veruje da se tradicija čuva besedom i primerom, a ne samo rečima. Seća se stida, uzbuđenja i poštovanja koje je tada nosila pod srcem. – A, jesi li ti to sve spremala kad si došla? – Pa, nijesam, jedno tri meseca nijesu mi dali ništa da radim, na primer. Jesam muzla, al demek, mijesila nijesam.

Jetrva mi je mijesila hleb.

Glas koji se čuje i kad ćuti

Posle ona, kat bi tri meseca turiše mene u mešak da mijesim, a ja nijesam hleb mijesila nikad, majka moja bila mlada, pa pedeset hlebova u pekaru bi ispekla, bilo mnogo roblja, po četrnaes, petnaes roba u zajednicu bilo – priča orginalna starica. Sandžačka majka poput nje nosi teret, uspomene i ljubav kroz generacije, ne zaboravljajući korene.

Vesela je pa pričljiva

Njen muhabet je pun emocija i uvek podseća koliko su upornost i snaga Sandžaklijke važni. – Jeste imali kako se zove, posedak, ili tako to? – Aha, kako no, pa prelepo, prelo ono kad se prede.

Uoči Đurđevdana bi namestili ljuljašku, nas smo dvades devojaka u jednu amidžinu kuću, on počeo da je radi, pa sal’ grade i mi sveži konopce na one grede, pa po cipcijo dan hujta se, momci peva igra, šta bi radil’i, majko jadna.

Žena koja ostavilja trag

Vreme je pokazalo da je uspela da izgradi carstvo i slogu u kući. – To se smelo, znači? – Pa smelo, no, ne može sve da mi pane napamet. Pa prelo, ono kad se prelo, vuna i konoplja, najprije imalo i konoplje, pokupi žene uvečer, da predu, po desetinu žena, pripremi im krompire, nešto da pojedu, jabuke, šta imalo i predi…

Još šta sam tela nešto da pričam… Seti me ti, snaho. Bogami sam zaboravila – svedoči čuvena aščika.

Osvrt na put kojim je davno krenula

– Stoku ste ovde imali? Jesmo, bogme, imali smo četrnaestoro govedi, osam krava, imali tries ovaca, imalo se… Sluge bile, sve sluge bile, dok su bila mala deca.

– Koliko imate dece ukupno? – Petoro, šestoro jedna mi je umrla najstarija, tri godine. Sat petoro, Ismeta, Meku, Hazba, Editu i Edinu.

Imam unučadi i paraunučadi puna kuća – zaključila je sandžačka hanuma.

Čitluk je naselje u Sandžaku u opštini Sjenica. Prema popisu iz 2022. bilo je 146 stanovnika (prema evidenciji iz 2002. bilo je 142 žitelja). U selu ima 29 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 4,90.

Ovaj kraj je potpuno naseljen Bošnjacima (shodno registru iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju meštana. Stanovništvo je uglavnom poreklom iz Crne Gore, odakle su se njihovi preci doselili tokom 18. veka.