Sandžak, Novi Pazar… Nema više ni bakrača na pazarskim pijacama! Srce šehera nekada
Sandžak, Novi Pazar: Prodaja robe na pijaci, mesto utorkom, u Novom Pazaru nekada je startovala ponedeljkom uveče.
Gde je nestala magija
Znalo se donedavno da je ponedeljak prvi, a utorak pijačni dan u Novom Pazaru. Tako je pijaca oblikovala svakodnevni život i tradiciju u šeheru.
Tih 90-tih kupci su uglavnom, dolazili sa svih krajeva Balkana, sa registracijama širom Jugoslavije. Sećanja na raznovrsnu ponudu i živahnu atmosferu koja je okupljala šaroliki svet.
“Kakvi bakrači”
Kaži mi, šta znaš o čergama i šatorima? Da se razumemo, upoznala sam mnoštvo ljudi, a vi ste specifična osoba, zar nije. Ljudi, proizvodi i razgovori koji su definisali pijacu nekada. Da li je promena vremena oblikovala Staru čaršiju i njen značaj za lokalne stanovnike.
Zanatlije kojih više nema
– Bili smo u bedi, ali srećni, goli, prljavi, gladni… Ljubav, radost, svirka pored potoka i reka… Tako je sve bilo!!
Mesto susreta, trgovine i uobičajnih šala generacija. – Zelena pijaca u Novom Pazaru, na kojoj se prodaju sveže voće i povrće, i sve od igle do lokomotive… Smeštena je u Ulica 7. jula 62.
Ponuda na našoj pijaci je bogata, ali kupaca je nekako manje. Ovo je najpoznatija novopazarska pijaca, postavljena u središtu Novog Pazara…
Zelena pijaca kroz decenije
Proizvođači koji su povezivali vedrinu na Carskoj žadi nekada. Mahala puna života, gde se susreću prodavci i komšije. Tako je pijaca postala više od trgovine – bila je temelj Jeni Pazara.
Es – selamu ‘alejkum! – kažem da dedo čuje. – Alejkumu selam – veli Faruk Plojović.
– Uzgred, ovde ima svega?
– Ima sve što ti duša poželi – sa osmehom na licu kazuje naš prijatelj. -Znaš, malo smeha dobro je za život. – Šta misliš, dokle ćeš ovako.
– Dok sam živ i na nogama, radiću na njivi i pijaci – kaže veličanstveni Sandžaklija! Pmislio je na prošlo vreme, na „zlatne devedesete“, kada su na sandžačku kldrmu stizali kupci iz velike Jugoslavije.
– E, kad se setim. – Srce me zaboli za “Onaj” Novi Pazar…
Kabasta pijaca se nalazi nedaleko od gradske vreve u kojoj se svaki dan organizuje prijateljsko druženje i gde je aktivan nekadašnji život.
“Pare su kod žene”
Tu je velika industrijska zona, a odmah pored slikoviti dunjaluk, što bi se reklo. Svaka zanimljivost sa kaldrme nosila je sjaj vremena i šeher Pazara.
– Prodajem lepo odnegovano cveće. Novopazarci – Novopazarke vole cveće.
Urediti svoju avliju nije tako teško. Treba samo malo volje i ljubavi – kazuju naši neobični sagovornici.
Sećanja sa Kabaste pijace
Doživljaj i rad na novopazrskim pijacama mnogima je kao istinita ljubavna priča. Na sokaku nema direktive i sve je lakše i jednostavnije i iskrenije.
“Da ti nešto reknem”
Jedno im pristaje zajednički muhabet, jer kupci i trgovci znaju samo za deliće svoje prošlosti, ali ne i da li mogu da veruju u budućnost.
Umesto toga imaju pijacu, i da bi preživeli moraju se snalaziti, hitro sa oštrinom, sigurnom nadom na kojoj će čuvati svet u ravnoteži.
Mlečna pijaca poznata je po kvalitetnim i raznolikim prizvodima.
U očima naših sagovornika odslikavaju se prošla vremena sa ognjišta dok građani zamišljeno gledaju u svoje novčanike.
Može oklagija da pukne
Da izbegnemo nešto što je očigledno stara novopazarska prepreka. Nemaju ni vremena ni strpljenja da se bave televizijom. Oni svako jutro donose svežinu s pašnjaka u srce Novog Paszara.
Na tragu smo tom pijačnom čudu već više od nedelju dana.
Trag pun života i ukusa
-„Istinu govorite, jeste, novinarko“, Husein je rekao oštro. Nekada se ovde nije moglo proći, što od Pešteraca, kupaca, Novopazaraca… Na stotine kaca je bilo skladno poređano… sve je mirisalo na Peštersku visoravan.
Pazarske pijace uvek nešto drugo znače, a nisu to što jesu.
Nostalgija jednog grada
Zvukovi pregovaranja i smeha mešali su se sa mirisom ovčijeg sira i svežih začina. -„ Niko neće stoku da čuva. Nema više ni domaćica ni planinki. Živim jedan zdrav seljački život“ – zbori Husein Redžović iz Pružnja.
Reč je o izuzetno dobrim ljudima sa svih strana Sandžaka. –„ Ja volim selo. Trideset godina živeo sam u Kamešnici.
Uvek se rado vraćam na prostrana polja.
Mladi neće u selo ni za živu glavu“ – kazuje govorljivi Fadil Šaćirović.
Svedoči duhovito. Njen smeh barata životom kao sudbinom ili uspomenom.
– Šta hoćete da kažete? – Ja sam supruga, majka, nana… radim ovde kako crnac.
Buđenje posle 4 ujutro, pred zoru.
Ona zna šta želiš pre nego što kažeš
Tezge su prepune svežeg paradajza, crnog luka, kajmaka, mlijeka i raznih rukotvorina sandžačkih sultanija. – Treba namiriti krave i ovce.
Mi živimo od stočarstva i poljoprivrede… nemamo drugih prihoda – zbori vesela i zanimljiva Rukija Ljajić sa Buča.
Na njenoj tezgi sve miriše na Sandžak i domaćinstvo
Čulo se i ljutito gunđanje iz sada već velike gomile sandžačkog naroda. „Oprostite“, reče, uzimajući novac od kupaca. „Jeste li vi probali moj sir?“
“Svađala sam se sa nekim hodžama”
Ona se okrenu prema svojim mlečnim proizvodima. „Jesam“. Rukija odahnu. „Već dugo vas tražim.“
-Našla si me na Mlečnoj pijaci. Ne bi sada da ti pričam o svemu… televizija snima… sramota je…
Nije ni primetila da joj se divimo; ali kad god nešto kaže, ona zatiče sebe kao dominira u svom okruženju…
I pored svega, moramo da priznamo da je Rukija najbolja saradnica Radio-televizije Novi Pazar… Priča sa Rukijom zabeležena je 2007. gdine.
Binasa Malićević
