Sandžak – Novi Pazar – Gornje Goševo: Dedo Hamdo hrabro korača prema 100 – toj! “Mi stari smo cijeli život muku mučili, ali smo opet lijepo živeli”

Sandžak – Novi Pazar – Gornje Goševo: Sunce se zbunjeno na nebu probijalo. Predviđa vedar i hladan dan. Naše terensko jedno je od retkih, koje se uputilo u selo. Srećemo i onog čoveka koji pešači ili na konju ide ka Žiračkom Dolcu. Pitamo za Hamda Kahrovića iz Gornjeg Goševa. Pošli smo kod njega. Na odgovor ne čekamo dugo:

Sandžački stogodišnjaci

“Ima blizu 100 godina i pazi na svoju stoku”. Jeste, baš njega tražimo. Ne beše kod kuće. Otišao i on kod komšija na kahvu, da popriča sa prijateljima. U domu nađosmo dedovu snahu i unučad. Pričam planinki zašto smo doputovali ona se smeška. Svaki gost je ovde rado viđen i počašćen. Isključivo živimo od poljoprivrede i stočarstva, a malo se zaradi u Nemačkoj, na crno.

Snaha je ta koja vodi brigu o domaćinstvu. To je činila i ranije. Potom smo u kuću Kahrovića ugodno dočekani… Domaćica nije želela pred kamere.

A onda smo se zaputili  ka pašnjacima da bismo upoznali glavu kuće. U toj suludoj trci života ukrug zamorio se, ostario i oboleo. Duboko u srcu, kao živu ranu, doživeo je on gorčinu prema odbjeglom, snu… I taj ga je život, naporan, nije više zanimao. – Ja mislim da je svako vreme na svoj način teško da se pravi put pronađe, možda još teže da se ukroti i sačuva.

Čitavog života sam puno radio i to najteže poslove

– Ha? Šta mi to veli, kamerman? – Dedo, mogu l’ vam pomoći s tim štapovima? – Ne znam ja, bogami. Naučio sam da se u životu uklapam sam. Imam dosta godina, ali ne pamtim da su reporteri ovde ikada došli – kazuje neobični Hamdo Kahrović iz Gornjeg Goševa.

Ja sam 31. godište

Dedo na tom iscrpljujućem pravcu, kako kakva senka, prati njegova porodica, slika njegove svetlosti i brižljivosti odlazi u prirodu da na drugi način osmisli svoj život: – Nešto ću ti rej, sinko, nemoj mi zameriti… – Gde nema poštovanja prema starijima, nema ni budućnosti za mlade. Kućni red se mora poštovati. Ja ga začuđeno pogledah, a on mi se osmijehnu. Skinu  kapu sa glave, malo osmotri Goševo, te, zagledavši se u kameru, nastavi: – Evo radi čega to velim. Mi stari smo cijeli život muku mučili, ali smo opet lijepo živeli.

Ali sve je on, Hamdo, učio i naučio na sandžačkoj zemlji, koja promiče, neprekidno otiče, a da je još uvek bila tu, da uvek i za sva vremena ostaje ista, pa ipak svakog trenutka drugačija. – Izrodili smo decu, koja me gledaju i poštuju. Imam 5 čeljadi, 15 unučadi i 7 praunučadi. Bez supruge sam godinama. Ja sam 31. godište – otkriva sandžački babo. E, baš mi je milo što se sretosmo i ispričasmo.

Binasa Malićević