“Kukuuuu, ljudi su pobesneli za mnom”
Novi Pazar – Šavci – Omladina je skoro napustila ovo naselje, jer oni neće da se muče kao njihovi preci, žele lepši život, bez prosjačenja. Bilo je teških situacija u Slavkinom životu, ali nikad nije htela da zamara druge svojim problemima, pa danas svako ima teškoća. Kada joj je najteže Slavka se raduje životu i iz dubine svoje duše vadi vesele reči koje joj razgale dušu. Gleda da svaki svoj dan ulepša sa konama uz kahvu, slatko a najčešće pesmu. Ona smatra da se u životu treba boriti, prkositi problemima. Vole meštani Slavku ona je za njih vedra, razdragana, bezbrižna, nasmejana…
Ja se nisam mazala
Ovdašnji Romi kojima su deca otišla, ne želeći da nastave porodičnu tradiciju, da ostaju na kućnom pragu… žive u veoma teškim uslovima. Za „lutajući narod“ to je najteži životni udarac kada se ugasi ognjište. – Ova današnja omladina ništa ne vredi, niko nikoga ne poštuje, čak ni deca svoje roditelje. U moje vreme znalo se ko kosi, a ko vodu nosi. U našoj čergi, dok sam ja bila devojka, za sve se pitao otac, on je bio glava kuće, bez njega nismo smeli ništa da uradimo a da njega ne obavestimo – kazuje simpatična Slavka Savić.
Rodila sam 8 dece
Tako je bar verovala dok je živela pod šatorom; kada se prisećala čerge i tradicije i u sebi stvarala zavet. Vernost, potpuna vernost rođenom narodu, cena je za dozvolu da sledi svoj san iz mladosti, ovaj drugi život, pravi život, kako god ga nazvali. – Kada sam htela da se udam, sa ocem sam razgovarala o svom budućem mužu. Udala sam se vrlo mlada, rodila sam osmoro dece. Vidite kako izgledam ko bi reko da imam 80 godina, još uvek sam lepa i mršava… Muž mi je umro davno. Deca su mi se skućila. Unučad i paraunučad su mi živa, zdrava, vesela… Svako brine za svoju porodicu … Mogu ja sama da pazim na sebe još uvek sam zdrava , nego noću ne mogu da spavam… Često se preispitujem i razmišljam o svemu i svačemu – kaže naša neobična i lepa Slavka Savić.
Još jedni svatovi da me vode
Za čim god da je tragala u Šavcima, a tu i tamo je to mogla naslutiti kroz siromaštvo i čergu svakodnevice, moralo je biti teško i srećno. Kada je išla od kuće do kuće, to nije bilo lako ispuniti. Ona je bila veoma zgodna Romkinja jedna od najlepših žena u Sanžaku… postala je mnogo zanimljivija od toga. – I na konja nevesta, ono, resto za njom peške. Kolo imalo, pesme imalo, svirali su one violine, svirali i igrali su, pevali su, pili su, pobili se Romi, šta će da rade drugo – seća se nesvakidašnja Slavka.
Slavka je Romkinja, ali pored njene puti i akcenta momke je opčinjavalo još nešto, što nisu mogli da objasne, iako ona nije gledala ozbiljno na svoju lepotu.- Pitam kako je… Ti ne znaš, zar ne? Ovih dana sam bolesna. Ja imam 80 godina… čekam još jedne svatove. Pretpostavljam jedno ili drugo. Sve su to pretpostavke. Kilometrima je daleko. Razdaljina, vreme, zbog njih se sve menja. Kada je nešto veoma, veoma daleko, čini se malim. – Divno, hvala vam…
Čerga, šator, vatra, pesma
Nikad nije marila za raskoš i bogastvo. No mlađe generacije tako hoće. – Ja više volim čergu i šator, s njima nikad nema problema, siromašniji su. – Ponovo je sevnula munja radosti i osvetlila trenutak romske patnje. Zvuk koji se čuo u Šavcima iznenada se promenio… Postao je lak, glasan, živahan i običan, više čemer nego jad. Pogrešila je i suviše se približila vratima svoje mladosti… ono što je čula nije bila pesma nego plač novorođenog deteta. Da bi se pribrala, otišla je do reke, umila svoje obraze… i zatrenutak je stvorila omiljenu sliku kraj vatre.
Priče su snimljene (2oo7 – 2014).
Binasa Malićević
