Pešter – Morani : Sa desne strane puta, u dolini, golemo stado ovaca. U Sandžaku se ovce najčešće napasaju slobodno na svežim pešterskim pašnjacima. Ovci  je, vele Pešterci, najvažnije da je presita, napojena i  slobodna. Neobična, poučna priča pešterskog čobanina Besima Vejselovića iz Morana. Televizijska ekipa kao da je zalutala u ovom beskrajnom prostoru. – Žene i devojke muzle su stada. Ima žena koje su dnevno muzle 300 ovaca. Ovo što imam u štali ne bih dao ni za džak para. Mladi više ne žele da se bave ovčarstvom. Moj sin neće da nastavi tradiciju. Ja kao domaćin i čobanin ne želim da se tekovina ugasi. Poznajem  prirodu. Najviše volim da odem na pašnjak i uživam u zvucima medenice, vetra i trave koja se njiše – objašnjava Pešterac Besim Vejselović.

Ja imam 370 brava

– Kako  sam stariji , Morani su mesto koje najviše volim. I uvek, koji god trenutak prođe, mislim da je važno  da su čobani, pašnjaci, drugarstvo i emocije mogući. Samo ako je poželjno, onda je i složeno.- Jako me raduje što ću da razgovaram sa pešterskim pastirima i planinkama, kao i sa ostalima u selu. Želja mi je da se posvetimo  onome što su mnogi zaboravili da se mladi vrate na sandzačku zemlju. Malo sam se iznenadila , morala sam da priznam. To su žene koje zapravo prave ovaj svet, a nikad im se  ne odaje priznanje i uvek se izvinjavaju za prostor koji zauzimaju. – Naše nane, majke i žene mnogo su se mučile. Ne možemo ni da zamislimo koliko. Znale su da muzu po nekoliko stotina ovaca. Po desetak  kilometara pešačile su do reke sa gomilom veša na leđima. Preko plavih potoka, kroz gustu šumu, gde uvek nije bilo bezbedno… Naše nane, majke i supruge  su za poštovanje – naglašava sandžački čobanin i gazda.

Ovde sam na svome

Svašta se menja, svaki dan, hvala Bogu. Pre svega menja se odnos prema životu. Kada dođu godine,  svaki dan ima jednu vrstu poruke i značaj. I sve što si stariji počinješ da shvataš koliko je bitno kako ćeš da ispuniš vreme koje ti je ostalo. I kao da su  mu pašnjaci odredili sudbinu.” :Pobogu, midžo Besime, šta će ti ovo u životu “? Ipak, to su neki od trenutaka zbog kojih sam zavoleo svoj poziv. – Ovčarstvo je meni donelo “mene”, to što sam ja navikao na pešterske vetrove, to me prvenstveno raduje. Jas sm na svome. Ovo je moja dedovina. Ovde sam srećan a obišao sam pola sveta. Pešter nigde nisam našao. – Dok imam svoje noge i ruke ja ću čuvat ovce. – Pošteno da vam kažem ko hoće da radi može. Samo, na žalost omladina sad ovim neće da se bavi. Oni svim silama traže posao u insotranstvu. Ja sam ovde svoj na svome i vi ste ovde svoji na svome – sa setom u glasu poručuje sandžački dedo.

Nismo imali kada ašikovati

Ovce na livadi usred ogromne šume, živi pastir, koji ima veliko stado ovaca. – Moje ovce slušaju moj glas. Moj pradedo je gajio 1000 ovaca. Ja imam 370 brava. Mene priroda očarava. Ovde sam slobodan kao galeb. Mogu do sutra da me traže. Pašnjaci su moj dom. Ovde svoj san pretvaram u rad, ovde uzdišem dah prošlih vremena. – A supruga? – Nismo imali kada ašikovati, valjalo se ženiti i raditi. Najlepše je ašikovati uz kahvu i đulsiju pored našeg stada. Adžo se mirno vratio u prednji deo pašnjaka. Posle nekoliko minuta kliznuo je dlanom po zelenoj travi dok nije dotako svoje srce. On nije pogledao dole, ali je prstima čvrsto uhvatio Peštersku visoravan.

Ko se još izborio sa vetrenjačama

Radost je u onoj izvorskoj vodi, ono zbog čega nam drhti u stomaku , zbog čega nam sjaje oči, a da to nije ljubav, nego je isključivo vezana za nas same. U pešterskim zadacima se oseća tako, kao da smo u kućnim drvenim klopama, a to znači das mo ostali na svojoj zemlji. Šta nam više od toga treba. Ali, ko se još izborio sa vetrenjačama. Nismo bili sigurni da li Besim uopšte veruje u ove prostrane pašnjake.Bilo je neke sjajne snage u  njemu koja je svakako nudila i obećavala zaštitu, ali dokaza toplne ili mekoće u ovoj građevini nije bilo. Da svi tako misle. A onda, bez reči, Besim  je ztvorio svoje stado  i  izleteo iz tora. – Ceo život proveo sam kao čobanin i nisam se pokajao. Oni koji znaju da je život jedan. Dobro će me razumeti. Merak mi je da gajim ovce. Živim zdrav seljački živoz – kazuje naš  dragi domaćin Besim.

Selo moje lepše od Pariza

Bio je veoma primetan pokret, samo blago pomeranje onih njegovih snažnih ramena, kao i skupljanje hladnoće u očima , ali je u sitni mah privukao pažnju svih prisutnih. Vejselović je učtivo gledao u prirodu, kao da  ga pita šta će sledeće učiniti. Nezavisnost je nestala poput talasa. A onda, bez reči, vetar je zarobio svoje stvari i izleteo iz svog gnezda. Glasovi su se i dalje čuli . Konačno, kad je naš čobanin već pomislila da to više neće moći da ponese, oni zaćutaše. Ali tada mu drugi zvuci nisu dali da zaspi.

Pola sata kasnije , kad je stigao do zaklonjenog  proplankak, dedo reče: “Sunce je izašlo. Ostaću ovde do mraka.” On pogleda u televizijsku ekipu. Glasovi su se i dalje čuli. Besim je, naravno, to već odavno znao. Trudio se da ne misli o tome, jer nije želeo da se suoči sa činjenicom da je jedini pastir na ovim golemim pašnjacima. – Bojim se da moram prihvatiti pravila. Ipak je negde mogao da ode.

Binasa Malićević