Nakriviću kapu, rodila mi njiva

Pešterska visoravan – Porodica Nurković sa Peštera čuva više od sto ovaca. Gore, na pašnjaku, čobanin Regan iz Delimeđa, sa dugim pastirskim stažom. Šala nije 100 brava. Okrene se ka svom rodnom zavičaju, rukom pokazuje na prirodne lepote Pešterske visoravni.  Momkovanju je odvano došao kraj… nema više ašikovanja…

Sandžački Regan

“Mi imamo ozbiljne  poteškoće sa radnom snagom, jer mladi ne žele da rade na pašnjacima, njivama, livadama, na  farmama, u štalama… Omladina otišla u beli svet; ne gleda se stoka sa mobilnim telefonom u rukama“… -Zašto to radite? – Od ranog detinjstva čuvam bela stada i sve radim pevajući. Znate, od svoje 7 godine, a danas imam 73 – kazuje ovaj dragi čovek. Žao mi je što sam u situaciji: moram da prodam ovce, jagnjad, ostario sam…

Čuva svoje stado uz pesmu

Pešterom je prostrujala jeza, ali Amirova rečenost da ostane bez ovaca nije  bila iznenađena. – “Razočaran sam što sam odlučio da prodam ovce”, polako je izgovorio. Priroda mu je uputila jedan od svojih najprivlačnijih osmeha. Poneka od malog broja činjenica koje je uspeo da otkrije o Pešterskoj visoravni… malo se zbunio… Bio je siguran da se njegovom stadu nije imalo šta prigovoriti. – “Zanimljivo pitanje”. Pešterski čobanin ga je razmatrao na trenutak kao da je reč o kakvom svetskom blagu. –“ Nemam šta da zamerim ni prirodi ni ovcama” Priznaću da sam srećan čovek”.

Na stotine kaca je bilo poređano

Njegove odmerene reči i očigledna ljubav prema rodnom zavičaju su ga uznemiravali. – “Sve je u redu”, odgovorio je sandžački čobanin. Tačnije, Amir daje opis zelenih polja i svog života, u toj pogodbi je odlično prošao. Nurković sa krupnom, lepo oblikovanom rukom mahao  je za svojim stadom. Gest je bio gotovo neprimetan ali, budući da je dolazio iz nestvarnog  prostranstva mirnoće kojim je stočar bio okružen…  Netrmice se priroda povukla korak unazad. Regan je ubrzo zaboravio na sve činjenice koje je imao  da uputi na sandžački račun. Ta pešterska  plahovita narav jednom će se ukrotiti. Zapitao se na trenutak, s jednom dozom ljubavi… priroda… Kako je naš Pešterac uspeo da joj tako suvereno nametne svoju narav, jer nije bilo sumnje da svoj  život čuva u šaci.

Može oklagija da pukne

Pešterska visoravan poznata je po kvalitetnim i raznolikim prizvodima. U očima našg  sagovornika odslikavaju se prošla vremena sa ognjišta dok proizvođači zamišljeno gledaju u svoje katune. Da izbegnemo nešto što je očigledno stara pešterska  prepreka. Nemaju ni vremena ni strpljenja da se bave televizijom. Na tragu smo tom iskrenom muhabetu već više od nedelju dana. -„Istinu govorite, jeste, novinarko“, Amir je rekao oštro. Nekada se ovde nije moglo proći, što od ovaca, krava, konja… na stotine kaca je bilo skladno poređano… sve je mirisalo na Peštersku visoravan. Sandžački Sibir uvek nešto drugo znači, a nije to što jeste.-„ Niko neće stoku da čuva. Nema više ni domaćica ni planinki. – Živim jedan zdrav seljački život“ – zbori čuveni Amir Nurković iz Delimeđa.

Reč je o izuzetno dobrim ljudima sa svih strana Sandžaka. –„ Ja volim selo. Sedamdeset tri godina živim u Delimeđu. Uvek se rado vraćam na golema – zelena polja. Mladi neće u selo ni za živu glavu“ – kazuje govorljivi Amir Nurković.

Pešterska visoravan (Pešter) je kraška visoravan, nadmorske visine 1. 100 – 1. 250 metara. U najvećem delu, prostire se na području opština Sjenica i Tutin, a obuhvata i prostrano Ugljansko (Peštersko) polje, jedno od najvećih na području Sandžaka i šire, površine 63 kilometara kvadratnih.

 

Binasa Malićević