Žene dobro slušaju

Sandžak – Priča mi stari Hanefija iz Ramoševa kako nema omladine na ovoj pešterskoj zemlji. Voli više da čuva svoje krave nego da sedi u kući. Kaže da se sa prirodom druži i uživa u njenim lepotama. Vrednog Hanefiju Fazlića nađosmo na pašnjacima. Sa motkom u ruci i starom kapom na glavi, amidža  želi da razgovara sa televizijskom ekipom. Reče, je li, dobro poznaješ ovaj kraj? – Ne. Trebalo bi – ti si novinar. – Vi ste poznati sandžački reporteri …

Živimo složno i bratski

Upoznajte mesta netaknute prirode. –Naravno – kažem ja. Dakle reči pršte, iako još sumnja da ih loše izgovara, ili kao da stvarno razume svaki šum vetra i izvor čiste pijaće vode. Sve je ovo nekad bilo puno ovaca, krava, koza, konja… E, bogami. Sve. – Dolaze li ovamo ljudi? E, jok, vala! Svi hoće da im bude bolje. Niko nije mogao da radi kao ja. E zato ode omladina u beli svet – zaključio je Hanefija Fazlić –  ovaj sipatični i zanimljivi dedo.

Džamija kao iz bajke

Prilazio je svojoj zemlji. U sredini sela je džamija, a oko nje, u senci drveća, pašnjaci i proplanci. Krave su mirovale  na obranku i rado su čupale  “sočnu”  travu. Srce mu poče brže udarati. Kasnije će ga videti i slušati na televiziji… Sad više nije imao vremana da time “razbija” glavu. Želi da razgovara. Međutim, dedo je znao da će ga, istog trenutka kad pokuša da se izvuče, kamera snimiti. Zagleda se u prirodu i shvati da je sve savim pristojno. Onda se nasmejao. – Ja sam čovek sa planine. Zaboravim na sve probleme, porodične obaveze, u ovoj čarobnoj prirodi… Da se ponovo rodim živeo bih na Pešterskoj visoravni…  I ne bi žalio – zbori oštroumni Hanefija Fazlić.

Otišli ljudi negde daleko

Pešter je nekada bio raskrsnica mnogih trgovačkih puteva. Stara ognjišta su ugašena . Drugih novih kuća i nema više. Ostaci starih koliba, avlija, torova. Otišli ljudi negde daleko. Nema ko da čuva stada. Naš vozač kaže kako ništa ne može da vidi, put je presvučen maglom. Posmatramo Reževiće rasula se brda na sve strane, a blatnjavim drumom u crvenom jugu srećemo  Senada Gegića.

Ovde je nebo tako blizu

Krenuo čovek u Čarovinu zajedno sa bratom. – Ovde nebo dodiruje zemlju. – Razmišljam kako smo ja i brat ostali u selu . – Možda je to ljubav? A, bar, se i meni tako čini , da Pršterci ne mogu bez rodnog zavičaja. Reževiće je moj život, moja sreća, moj dunjaluk – ističe Gegić. Pored puta grane se povile pod težinom snega. – U stvari, Pešter je velika tajanstvena avantrura. Da li je vreme da ostane ili napusti Peštersku visoravn… Tako nešto njemu nije bilo svojstveno. Video je majku kako se zabrinuto smeška dok je polako izlazila iz mlekara. Imao je pravo. – Ipak, idi i vidi našu  lepotu. – To znači da  Senadovo srce pripada pešterskim poljima… to se voli… Da mugu da mi vrate mladost ranu, ljubavnu čežnju, prvi ljubavni sastanak…Ehhhh, mladosti. Bilo pa prošlo.

Po ceo dan radim, vikendom slušam ženu – smeh. Ja ne mogu da shvatim… samo priča i priča. Ne zanima ih da li vi imate nešto da kažete….

U naselju Ramoševo živi 163 punoletna stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 29,7 godina (30,0 kod muškaraca i 29,3 kod žena). U naselju ima 34 domaćinstva, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 7, oo.

Reževiće je naselje u tutinskoj opštini. Prema popisu iz 2011 je bilo 110 stanovnika. U selu Reževiće živi 73 punoletna stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 30, 5 godina (29,3 kod muškaraca i 31, 8 kod žena). U naselju ima 21 domaćinstvo, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 4, 95.

Binasa Malićević