Sandžak, Tutin, Ribariće… Sećanje na Kafilju Elesković: Ja i suprug smo školovali pet studenata
Sandžak – Tutin – Ribariće: Čovek godinama bolje upoznaje sebe i druge. Postoje opet osobe, susreti, događaji, koji nam se približe, utuve u glavu, koje pamtimo “u po bela dana ili noći”, a da ni sebi ni drugima nismo u stanju da objasnimo – zašto je to tako.
Majka je majka
Majke. Imamo težak zadatak, da u izobilju dobrih izaberemo najbolju.
Dileme nema – Kafilja Elesković je vrhunska. Uvek je nasmejana, vedra, pričljiva, jednostavna, svoja, pametna i mudra. Rodila je petoro dece. I, ruku na srce, najdivnija je nana u Ribariću.
Glas joj pevuši.
U dvorištu porodice Elesković
Okrenula se i videla televizijsku ekipu kako dolazi stazom koja vodi sa džade. Život se nalazi u ovoj avliji. Stajala je na temeljima kuće. Ona je živela za svoju porodicu.
Osetila je kako je oblikuje poznato osećanje ljubavi
– Obično sam uvek razgovorljiva.
Godine rada i rada, danju i noću.
Ja i suprug smo školovali pet studenata. Ponosni smo na ono što su postigli.
Vredno su radili, trudili se i usvajali roditeljske savete – kazuje ona.
Ponosna na svoju decu
Vredna je majka akademskih građana, odgajila ih je na pravom putu uz pomoć supruga, koji joj pomaže u poslu po potrebi. Stanovništvo je poštuje, žele da razgovaraju s njom.
Misle da se iza nane Kafilje krije nekakva stroga žena. A to je ova dobra gospođa, krupna, duge crne kose, uvek svezana u urednu punđu, vesela, sa oštrim čelom…
Kafilja je sultanija, ali i poslovna žena u penziji.
Glasna tišina
– Tako je. Čuvam unučiće, brinem o kući i vrtu, uživam u sadašnjosti. Svakako više neću prestati da čujem njihov smeh. Ništa mi nije teško, oni su moj život – dodaje fenomenalna hanuma Elesković.
Mladost se nasmešila kad je srela Sandžak. Spustila je pogled i približila se jednom stolu. Kuća je bila tiha. Njena je priča imala ukus divljih orhideja, krupne i sjajne oči su opčinile Ribariće.
Volela je sve u svojoj porodici: nežne glasove, bucmaste obraze, način na koji su grickali nokte
– Dakle, u srcu nisam više student, a srce i duša su ono što se računa. Deca su nas hranila dobrotom. Ali sad je sve gotovo. Sve prođe, pa i teški dani.
E baš ti hvala – reče naša gošća.
Podigla je glavu. Šemsudinov pogled susrete njen. Ona je bila stena uz koju je srastao, i nijedna priča, ma koliko divna bila, nije se mogla takmičiti sa ovom Crnogorkom.
Mehmed, Ahmed, Jasmina, Edina i Mejra
Kafilja se zagleda u plave planine u daljini. Nikad nisam videla ništa slično. Ona nastavi nekako pričljivo:
Rahmetli Kafilja Elesković – naselje Ribariće
– Kad već govorim o tome, moram ti reći da nisam imala nikakvu tremu. “Ne, vi obavite svoj posao, ja ću svoj.”
Okrenula se ka suprugu. Ispratila ga je do vrata sa prednje strane kuće i posmatrala kako ulazi u prodavnicu.
Odmah je pomislila na unučad, najvažnije osobe u svom životu.
“Unuci su moj svet”
– Moje detinjstvo zaista je bilo srećno jer sam rasla u porodici koja je bila velika, složna i veoma poštovana.
Ali, nikada ne bi istu avliju zamenila za celu kuglu zemaljsku, koja miriše na poljsko cveće i domaći hleb.
Kišni oblaci su se topili na horizontu.
Ovako je počelo jednog septembarskog dana.
Skuhala je kahvu. – Želite li još. Pred tobom je bračni par Elesković. Šta bi trebalo da uradim? Nije tako jednostavno. – Hoću priču? Čekaj da razmislim.
Sedte i dobro nam došli!
– Kako živte? Odlično, bogami.
Ko zna šta nas još čeka. Sve se odjednom promenilo – kazala je tada voljena majka, nana, supruga…
Svako ima svoju tugu
Možda nam se, nakon tri godine patnje i bola bez majke, bez tumaranja po sopstvenoj duši, bez radosti i bez sebe, nekako vratio mir koji sam tako pažljivo i dosledno gradila čitavog života.
Binasa Malićević
